“Од историје учимо да од историје не учимо.”
Џорџ Вилхелм Фридрих Хегел

Први светски рат формално је окончан Версајским миром 28. јуна
1919. године. У првом свестком рату су учествовале 22 државе.
Број погинулих и умрлих војника и цивила се процењује на 16 -20
милиона. Био је то рат великих колонијалних сила за превласт у
тадашњем свету, али су у том рату неке мале државе, попут Србије
или Црне Горе, водиле и праведне ратове за своје ослобођење и
голи опстанак.
Краљевина Србија је у Првом светском рату, процентуално
гледано, имала највеће људске губитке. Изгубила је око милион
и по становника а што је било негде између четвртине и трећине
њене тадашње популације. Србија је изгубила преко 50% моби-
лисаних војника, више од 60% мушког, радно способног и репро-
дуктивног становништва, рањено је више од милион Срба, 114000
су остали тешки инвалиди, више од пола милиона српске деце су
остали сирочићи.
Материјалне штете које су централне силе нанеле Србији из-
носиле су више од половине њене тадашње националне имовине.
Пирова победа и стравична цена коју је Србија платила за сло-
боду и уједињење осећа се и данас. Једина светла тачка била је
неизмерна храброст и пожртвовање српских војника и цивила у
Великом рату, њихово поштење и част коју су несебично положи-
ли на олтар отаџбине.
Међу срским војницима био је, за то време, велики број жена
које су, са пушком у руци, браниле отаџбину. Француски новинар
и велики пријатељ Срба, Анри Барби, о срским женама – војни-
цима записао је тада да су оне својом храброшћу и својом патњом
изазвале поштовање света:
“Ја сам их гледао на ратишту, с пушком и бомбом у руци, и у
болницама, у којима су на материнске и сестринске груди преви-
јале рањене јунаке, и у повлачењу кроз непроходне албанске гу-
дуре, где се на немоћне и сломљене болом, пуцало у леђа из засе-
да, и у којима се масовно умирало од глади и зиме… Гледао их и
дивио им се! Ни страха, ни колебања, ни суза, ни уздаха! Није
било жртве које оне не би могле да поднесу за своју отаџбину. То
су одважне кћери Србије, мајке и сестре јунака са Цера и Колуба-
ре, мојих ратних другова, којима је отаџбина била преча од живо-
та и које су, бирајући између понижења и смрти, изабрале смрт…
Није у то време било француског официра који не би радо, у знак
најдубљег поштовања, положио свој мач пред ноге ових јунаки-
ња. Оне су својом храброшћу и својом патњом задивиле свет.”

Српска Јованка Орлеанка
Милунка Савић, најпознатија српска жена – ратник, родила се
1888. или 1889. године у селу Копривница у близини Јошаничке Ба-
ње, у породици земљорадника Раденка и Данице. Ратовала је као
добровољац у оба Балканска и Првом светском рату, 1912-1918.
Према причи, ова двадесетчетворогодишња чобаница из Раш-
ке пријавила се у добровољце уочи Првог Балканског рата 1912. из
жарке жеље да се с пушком у руци бори за ослобођење свог народа.
Према другим, недовољно провереним причама, то је учинила да
би од мобилизације спасила јединог брата, Милана. Према сведо-
чењу саме Милунке (у књизи “Жене – Солунци говоре”) Милан је
био учесник ослободилачких ратова Србије, 1912-1918.
Милунка је скратила косу и прерушена у мушкарца пријавила
се у војску под именом Милун. Распоређена је у Дринску дивизи-
ју и у њеном саставу била у оба Балканска рата. Учествовала је у
опсади Скадра крајем марта 1913. и у Брегалничкој бици јуна/јула
1913. године. Истакла се као храбар борац и изванредан бомбаш.
Добила је капларски чин, одликована је и постала је командир
бомбашког одељења.
Ипак пошто је једном приликом рањена у груди, у болници је
откривено да је храбри Милун заправо Милунка. Хтели су да је де-
мобилишу, али је Милунка претила да ће се одметнути у хајдуке.
Нарочито се истакла у току Колубарске битке, новембра/де-
цембра 1914. као и у борбама на Солунском фронту, 1916-1918. го-
дине. За укупно шест година ратовања преживела је девет рања-
вања артиљеријским шрапнелима, мецима и бајонетима. Тешко
рањену другови су је пренели преко албанских планина све до
Крфа. Са Солунског фронта два пута је због рана морала на опо-
равак у француске војне болнице у северној Африци, али се увек
враћала на прве борбене линије. Унапређена је у чин пешадијског
наредника српске војске и постала је легенда Великог рата.
Сама је говорила да је од оца Радослава научила да се бори за
живот а не да убија људе. Зато је често и заробљавала велики број
непријатељских војника. У бици код Црне реке заробила је 23 бу-
гарска војника.
За своје подвиге на бојном пољу одликована је највећим срп-
ским и страним одликовањима. Носилац је два ордена Карађор-
ђеве звезде са мачевима, више Златних и Сребрних медаља за
храброст “Милош Обилић”, Споменице Српско-турског рата 1912.
“Освећено Косово”, Споменице Српско-бугарског рата 1913, Спо-
менице рата за ослобођење и уједињење 1914-1918, Албанске спо-
менице 1915. године, два ордена француске легије части, руским
крстом Светог Ђорђа Победоносца, енглеског Ордена Светог Ми-
хаила, и једина је жена у историји носилац француског Ратног
крста са златном палмом.
Милунка је демобилисана 1919. године после службовања у
Сарајеву.
Одбила је понуду да се пресели у Француску и прима францу-
ску војну пензију.
Удала се 1923. у Мостару и добила кћер Милену.
Поред своје ћерке одгајила је и три усвојенице: Милку, дете ко-
је је пронашла на железничкој станици у Сталаћу, Радмилу – Виш-
њу, своју сестру од ујака и Зорку, сироче из Далмације.
Поред тога, ишколовала је још 32 деце, што од родбине, што
са стране.
Милунка је поред скромне плате примала и нешто инвалид-
нине, као и нека средтсва од француске владе, али је захваљујући
својој дарежљивости и хуманости, увек живела скромно, непре-
стано помажући друге.
Умрла је у Београду 5. октобра 1973.

“Само да ме не ране, мислила сам. Добро, ако ме већ ране, нека то
буде у ногу или руку. Може, мислим, и у главу. Само да не буде у
груди. Откриће да сам женско. Кад оно, ко за инат, метак удари у
груди. Освестила сам се у превијалишту. Боже, кад се тога сетим,
болничар, старији човек, журно ми скида копоран да види где сам
рањена. Устукнуо је и стао као громом погођен. Почео је да дозива
у помоћ. Милсим, шта је – ту је. Не могу више да се кријем. Нисам
Милун него Милунка.”

Из књиге “Жене – Солунци говоре”, Милунка Савић.