Послератни мит о револуционару: У празном олтару Драгише Васића

страдалог јунака, чије васкрсавање обезбеђује оживљавање би-
љака и обиље хране, подржава светски поредак”. 54
Јунаков живот је насилно прекинут ”на средини” (34 године,
слично јунаку Дантеове Комедије), он је подвргнут низу мучења,
спуштен у подземље и тамницу стилизовану попут пакла (“Боже,
па то су све мртви”, узвикује неименовани женски глас), да би на
крају кренуо узбрдо и у сусрету са сунцем доживео преображај.
Црквена лексика својом функционалном употребом појачава
овај утисак: “празан олтар”, жандар који се представља као “Бог
богова”, наредник који просипа пиринач “као што се просипа жи-
то о Бадњем дану”, затим затворенике тера “да се моле Богу”, у
самој тамници налази се поп раскрвављене браде. Коначно, у тре-
нутку епифаније Петронија Свилара, у његовом “срцу” запалио
се “жижак новог кандила”, док осећа “радост Највећег празника”.
Читав овај свет, заједно са иницијацијом у експресионистич-
ког револуционара има елементе антипода цркве – можда се ту
крије разрешење насловне синтагме “празног олтара”? У том
смислу приповетка Драгише Васића на нивоу дубинске структу-
ре кореспондира са средњовековним текстовима 55 попут “Хода
Богородице по мукама”, или Дантеове “Комедије”, с тим што су
поменути елементи средњовековних текстова еспресионистички
травестирани: уместо досезања раја и Васкрса (Највећи Празник)
јунак постаје револуционар. Ако се поново вратимо древном зна-
чењу архетипа иницијације, Петроније Свилар у затвору прежи-
вљава искушења попут древног бога (касније Христа) и изласком
из доњег света демонизованих бића (жандара) постаје нови човек,
односно васкрсава. “Ружни сан”, који Свилар спомиње, тим пре
указује на стање блиско смрти, узев у обзир етимолошку и митску
сличност ова два појма. Ипак, васкрсавајући као револуционар,
он преживљава специфичну, авангардну иницијацију, чиме се
поставља питање који “поредак света” се тиме подржава? Како
је стилизован овај прелазак и како је обликована трансформиса-
на иницијација? Коначно, које приповедне стратегије је Васићев
приповедач користио да би дошао до ових дубинских значења?

Стил и приповедање новог мита

Током анализе композиције и структуре напоменули смо да је
приповедач уступио своју перспективу перспективи главног
јунака, чиме су кључни догађаји преломљени кроз његову све-
ст. Тиме приповедач полако нестаје из дела и приметан је само
у напоменама или краћим деловима пасуса. Оба поступка нису
страна књижевности европског реализма (нпр. у роману Госпо-
ђа Бовари Густава Флобера), али синтакстичка и стилистичка
решења Драгише Васића уносе битну разлику, везану за поети-
ку експресионизма.

На првом месту, гомилање реченица и честа употреба прило-
га и везника на почетку реченице одају утисак убрзаног, психо-
лошки мотивисаног приповедања на ивици свести – што и јесте
стање у којем се током целе приповетке налази Петроније Свилар.
Овакав поступак још Слободан Јовановић назвао је ”нервозним”.
Такође, овај стил гради разбијену слику света, сведену на низове
фрагмената, света који не може бити описан као целина. То је
такође у складу са поетиком експресионизма, али за разлику од
других дела српске авангарде у којима је такође присутан овај по-
ступак, у У празном олтару Драгише Васића он је реалистички
мотивисан мучењима која преживљава Петроније Свилар: “И
Петроније Свилар, неспособан да повеже мисли и да њима упра-
вља по својој вољи, притисну лепљивим прстима врело и знојаво
чело и слепоочнице да би се још штогод сетио и да би, колико-то-
лико, умирио бурну и мутну узбуну утисака што су без везе нави-
рали у немоћном мозгу који се тренутно био пробудио.” 56
Такво психолошко стање диктира осећање страха, опет експре-
сионистичко, и периодично понављање заборава, чиме је такође
оправдана честа употреба прилога “онда” и “опет”: ”Тада забора-
ви све по стоти пут па осети како га гуши један мучан осећај
страха у сну, исто онако као у рату”. 57 Осећању страха прикључују
се и осећање ужаса, самоће, полусан у коме пропада у понор – све
су то извори Васићеве “нервозне реченице”.
Из оваквог психолошког стања извиру и смене свести и несве-
стице које диктирају тон приповедања и организацију приповет-
ке. Чак и унутар композиционих целина постоје пасуси између
којих је додатно повећан размак, а прва реченица наредног пасуса
почиње везником а или и. Овај врло једноставан начин повези-
вања фрагмената стилски припада усменом говору и никако не
може бити особина високообразованог наратора, каквог је за оче-
кивати да обликује Драгиша Васић. Због тога је друга функција
ове специфичне синтаксе додатно приближавање приповедача
лику, не само уступањем перспективе, већ и прилагођавањем ре-
ченице, која ипак не досеже унутрашњи монолог или сказ (иско-
ришћен делимично у приповеци У гостима).
Ретки тренуци када Петроније Свилар проговара својим гла-
сом везани су за описе испитивања. Његов говор тада је емотивно
обојен. Он одговара “сипљиво”, гуши се, болно стење. Употреба
ових глагола који замењују глагол “говорити”, резервисаног за
полицијског инспектора, мотивисана је посредним описивањем
пониженог положаја у коме се Свилар налази. Његова психич-
ка сломљеност потцртана је учесталом употребом заменице све,
што је готово једина реч коју он употребљава у одговарању на
иследникова питања. Сви његови одговори су кратки и шкрти –
готово фрагменти, чиме се фрагментаризација издваја као један
од кључних приповедачких и стилских поступака приповетке.
______________________________________________________________
54
Исто, стр. 47
55
За бољи увид у интертекстуалне везе Васићеве прозе видети: Мило
Ломпар, Модерна времена у прози Драгише Васића, Филип Вишњић,
Београд, 1996.
56

Изабрана дела, том II, стр. 123
57 Исто, стр. 124