ОДНОС КАТЕГОРИЈА ВЕЧНОСТИ И ВРЕМЕНА У ПЕСНИЧКОМ ДЕЛУ ПЕТРА II ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША

(Парадокс апокатастазе)

Његошево поимање песничког стварања као пута (само)сазнања је еволутивно и, у песниковом стваралаштву, јавља се истовремено и као рефлексивна, програматска поезија (посебно у раној, младалачкој фази), као и у облику алегорије (Луча микрокозма) или драмске поеме (Горкси вијенац), у поезији зрелости. У току своје прве књижевне фазе аутор осцилира између идеје песништва као критичке студије стварности, као постављање низа метафизичких постулата и/или, израза мистичких искустава. Рекурентни скептицизам и мистицизам представљају тако два пола истоветног рефлексивног напора који, после младалачког стваралаштва а након седам година песничке ћутње, кулминира песмом ''Мисао''.
Средишња мисао те поеме јесте да је стваралаштво плен игре духа и времена, игре вечности и времена. Како разумети те категорије? Идеја растакања свега, било то последица природних законитости или људског деловања , уводи мисао о Божијем одсуству. Уколико је материјални свет - свет ужаса и распадања, онда је простор идеалног једина стварност, те ће песник своје схватање стварног да природно пројектује ка идеалном, као и према односу између идеалног и конкретног. Мисао уводи идеју интелигенције, идеју духа-светлости, као свезе између првобитне стварности (односно бића) која је духовна (у првом реду апстрактна, филозофска категорија која у себи садржи и теолошки постулат поистовећења битка са Богом), и материјалног света, дакле – преточено кроз песнички говор – између вечности и времена. Но, уколико је свест, као самосвест јединке, екстенција божанске пројектоване светлости у свет , у створено, из којих се разлога та и таква, пројектована, и створена, за себе створена луча-свест, не препознаје? Из којих разлога тек бива претпоставка о могућој сродности ? Божанска одсутност овде прима филозофску, теолошку димензију чије се разјашњење назире у песми ''Мисао'', да би добило своју коначну интерпретацију у Лучи микрокозма. Наиме, уколико материјални свет карактеришу ужас и распадање, тада би идеја идеалног била једина стварност. Песник доиста пројектује своје схватање реалног ка идеалном и ка студији односа између идеалног и конкретног. У том контексту, Божије се ћутање (или одсутност) парадоксално јавља и као Божански одговор на човечије трагање. Свест је у песми ''Мисао'' или потврда племенитог, духовног порекла или најапсурднија од свих мука, јер је то свест властитог распадања, свест о будућој пропасти. Не мирећи се са апсурдом и ужасом који та свест генерише, Његош, почев од те песме, поступно елаборише идеју Божијег ћутања као идеју казне за почињени преступ. У том смислу, створени (како духовни тако и материјални) свет је реалан тек у смислу у којем је реч о чињеници створеној Божијом вољом, а за потребе створења . Једина је реална реалност – реалност Бога. ''Мисао'' уводи схватање свести као везе између првобитне, духовне, и другостепене материјалне стварности, између вечности и времена. Однос између вечности и времена је код Његоша одређен његовим схватањем Божанске светлости. Дефинисати идеју светлости код Његоша значи одредити квалитет његове онтологије и, следствено, његове антропологије. Његош, на семантичком пољу, јасно одређује семантичку вредност речима вечност и стварање (у смислу створеног света), као и речима смртност и бесмртност. Уколико је смртност последица пада у грех, односно последица побуне, бесмртност по себи није истоветна са вечношћу. Ова друга категорија јест категорија Бога самог , путем које створена свест издваја Створитеља од створеног, Бога од света, вечност од времена и самим тим препознаје своје место у општем поретку ствари.
По Његошу, Бог јест вечност и он је, собом, настањује. Као такав, он ствара категорију времена коју настањује свесним бићима (дакле, време јесте оквир у коме се креће, истрајава, а напослетку и пропада васиона – или, једне за другима, читави низови васиона). Оно што их веже јесте светлост, Божија творачка, нестворена светлост. Бог исијава себе у свет, у створење – створеном поклања ту, такву, светлосну самосвест. Та самосвест јесте аутономна, индивидуална, лична. Она потиче од Бога, она је дар – али са Богом није истоветна. Истоветна им је есенција, светлосна, Творитељева – али је самобитност Божија и створења различита. Самобитност Божија је првостепена и, онтолошки посматрано, једина основана. Онтолошко полазиште самобитности створења јест другостепено, оно је изведено. Пре и током пада у грех, Сатана поставља питање Божије онтолошке зависности, на шта Створитељ одговара не филозофском распром (као у случају дијалога о простору са арханђелима Гаврилом и Михаилом), него силом и казном. Ови расправљају о природи створеног, док Луцифер расправља о природи бића као таквог и, не само да расправља, него и дезавуише Божије поистовећивање са битком. На то Биће само одговара побуњеницима изопштавањем из светлосног поретка, из бића. Биће/Бог одговара изопштавањем из себе и из космоса, бацањем у хаос, тј. у организовани, дисциплинарни, хаос: пакао за демоне, земља за људе.
По паду у грех, Бог се, дакле, ограђује од човека. Божија ћутња јест врхунска казна за грех хибриса, грех прекомерности. Дух (светлост унутар микрокозма, човека), чија есенција партиципира есенцији Божијој, остаје једина свеза са вечношћу. Дефинисати Његошеву светлост, рекли смо, значи појаснити његову онтологију, док она сама експлицитује његову антропологију. Антропологија се у Лучи микрокозма стаје разликовати од демонологије почев од уношења Адамовог сна пред последњи дан битке као његовим покајањем условљеним свешћу о онтолошкој различитости између Бога и анђела. Непокајани пали анђели постају демони (у последњим двема строфама петог певања њихов спољашњи изглед чак поприма карикатуралне одлике њихових карактерних особина), док покајани – Адам, по старешинству, повлачи у пропаст сав свој пук као што свој, у своју пропаст, повлачи Сатана – постају људи. Демони у паклу задржавају сећање на рај, људи га губе. Паклено заточење је (или би требало да буде) вечито, земаљско је привремено. Но то само тако изгледа из перспективе времена: дакле из перспективе есенцијалног и егзистенцијалног оквира у којем се крећу створења. Из перспективе вечности не изгледа тако или бар тако не мора да буде. Јер је временска перспектива та коју обитава, коју очитује, ако хоћемо, створење. У њој и кроз њу се одиграва анамнеза, литургијско преобликовање васељене и помирбено деловање Христа. Како, дакле, из те антрополошке перспективе, разумети појам вечности?