Послератни мит о револуционару: У празном олтару Драгише Васића

букну му пред очима као најстрашнији пораз свих илузија. Па за-
витлан и растрзан хиљадама црних болова Петроније Свилар са
грозном одвратношћу пљуну на велики ожиљак гранатине ране
на грудима.” 61
Битно је уочити да се тренутак поново стечене самосвести
стилизује као откривање “тајне”, као “страшан слом негдашњег
поноса” и “пораз илузија”. У овим синтагмама се открива и скри-
вени смисао иницијације Петронија Свилара: пролазак кроз
пакао тортуре и чистилиште затвора и хаотичне престонице
били су у функцији промене његовог лика. Из сваке иницијаци-
је кандидат излази темељно промењен и спреман за преузимање
нове улоге. Међутим, за разлику од средњовековних текстова у
којима лик пролази кроз искушења подземног света да би досегао
рајске висине и чврстину вере, код Петронија Свилара случај је
обрнут - зато што је сам свет обрнут. У овој слици света наопачке,
где је жандар “Бог богова”, а свештеник пребијени сужањ, после
“хода по мукама” ствара се експресионистички нови човек – реин-
тегрисан другачијим заносима и идеалима. У том смислу, “свет-
ски поредак” који ова иницијација, речима Мелетинског, “подр-
жава” је поредак новог “тежишта Духа Васељене”, како је уочио
Винавер у “Манифесту експресионистичке школе”: “Промене су
настале. По свој прилици да оне одговарају неком поремећају у
тежиштима Духа Васељене. У центру стварања, ако он постоји,
врши се распоред снага.” 62 Тако Петроније Свилар постаје дина-
мичан лик и читава приповетка постаје, на дубинском нивоу, мит
о настанку револуционара. Ова могућност апстраховања лика и
радње омогућава да минималистичка карактеризација главног
лика буде успешно мотивисана. Потребно је било назначити само
оне његове особине које чине обрт довољно јаким.
У вези са развојем и променама у лику је и питање ангажова-
ности ове приповетке. У први план свакако избија чињеница да
лик Петронија Свилара у себи има елементе типа – радник у фа-
брици, отказ, политички прогон. Ипак, природа ангажованости
ове приповетке није сасвим идеолошки утемељена.
На првом месту, сам стил приповетке не одговара сасвим со-
цијалистичком реализму, макар не у оном виду у ком се та по-
етика уобличила у време поделе српске авангарде на књижевну
левицу и десницу. Такође, процес постајања револуционаром је
дијалектички 63 обликован – Петроније Свилар никада не би по-
стао то што јесте на крају приповетке да претходно није био по-
носни ратник и родољуб. Због тога он мора симболички да пљуне
на своје ране и због тога он осећа да је у бездан потонуо “пору-
шени храм прошлости коју је обожавао”. Опет, одабир лексике
није случајан. “Порушени храм”, “ново кандило”, “пожар сунца”
су метафоре са пореклом у хришћанској књижевности и овде су
функционално употребљене да покажу да иза обрта у лику Пе-
тронија Свилара стоји и откривање другачије трансценденције, 64
а не само њено одсуство. Тако се откривање револуције повезује
са експресионистичким топосом новог повезивања са космосом,
али космосом у коме је “равнотежа поремећена”, што Станислав
Винавер уобличава у захтев да се досегне “смисао нове суштине”. 65
Истовремено, Петроније Свилар је и двострука жртва: 66 он је
страдао за државу у ратовима, затим је страдао од исте те државе
у затвору. Ова веза ратног жртвовања за државу и страдања од
државе или друштва после наговештена је већ у приповеци У го-
стима, али је најпотпуније обрађена у есеју Покушај једне анкете
(1920), у коме доследно проблематизује однос ратних профитера
и стварања нове државе на уштрб ратних ветерана, и књизи Два
месеца у југословенском Сибиру (1921). На тај начин, Петроније
Свилар је лик дубоко укорењен у стваралаштво Драгише Васића
и, уколико у себи има елементе типа, може се рећи да је то Васи-
ћев тип, састављен из различитих компоненти: од етике жртве
и родољубља, карактеристичних за његове приче објављене пре
1914. (попут Пацка), преко елемената ангажоване књижевности,
до скривених митских структура.
С друге стране, лик Петронија Свилара показује да је Васи-
ћево поимање револуције недогматско, у суштинској супротно-
сти са марксистичким становиштем. Док догматски марксизам
порекло револуције тражи у унутрашњим антиномијама капи-
тализма и историјској законитости која мора довести до ствара-
ња самосвести пролетаријата и његове потоње побуне, Васићев
револуционар извире из митске слике света, уобличен је транс-
формацијом архетипа смрти и васкрсавања бога и суштински
везан за рушење предратних идеала и експресионистичку визију
промене у свету. Да ли из ове перспективе можда треба тражити
одговор на питање зашто Васић није остао на политичкој и егзи-
стенцијалној левици?
Авангардни спој револуције и митских образаца, који откри-
ва и Васићев доживљај традиције, није могао трајати дуго. Отклон
авангарде од европоцентричности и логоцентризма није могао
издржати истовремени притисак поетичких промена експресио-
низма и политичких налога социјализма. У време када је први био
на издисају, потоњи је већ био део новог центра који је, као некад
Запад, претендовао на “Дух Васељене”. Колико је овај сукоб новог,
левог логоцентризма и експресионизма био предодређен самом
природом авангардне књижевности, показао је случај Миросла-
ва Крлеже и тзв. сукоба на књижевној левици. За Васића, потоњег
другог човека ЈВуО, која је сва под велом традиционалне, епско-
хришћанске симболике, неминовно напрснуће авангардног спо-
ја митских образаца и револуционарне политике можда би најјед-
ноставније било објашњено Христовом изреком да не иде “ново
вино у мехове старе”. Тим се и мит о револуционару показује као
немогућ: архетипски образац, који у себи носи инхерентно мит-
ски, циклични доживљај времена, неспојив је са прогресивистич-
ком идеологијом која (је требало да) води у утопијски крај историје.
_______________________________________________________________________
61
Изабрана дела, том II, стр. 138
62
Станислав Винавер, Громобран свемира, фототипско издање, “Филип
Вишњић”, Београд, 1985, стр. 12.
63
Станислав Винавер у Манифесту експресионистичке школе пише
и: “Прошлост губи своју снагу над нама, баш за то што нам је била
оставила још само могућност пута којим смо пошли.” (Исто, стр. 11)
64
Упутно је упоредити Петронија Свилара са Христом револуционарем
из поеме Дванаесторица Александра Блока.
65
Громобран свемира, стр. 13
66
Мило Ломпар, Традиционални модернизам Драгише Васића, у: Живот
и дело Драгише Васића, прир. Борисав Челиковић, Музеј рудничко-
таковског краја, Горњи Милановиц, 2008, стр. 227