Радован Поповић:
Како је Буле покорио Европу

Ово је, како нас сам аутор у краткој белешци на крају обавештава,
само једна од могућих докуменатрних прича о животу једног од
најзначајнијих и најнеобичнијих српских писаца друге половине
20. века.
Радован Поповић је, вичан књигама ове врсте, склопио мозаик
од документарне грађе коју чине сведочења савременика, први об-
јављени радови, делови из дневника савременика и њихови уз-
гредни коментари, делови интервјуа, посвете пријатељима које су
каткад праве епистоле, неретко лирски есеји, те обилна препи-
ска како са пријатељима тако и са најужом породицом, у првом
реду супругом Нушом Кански, а дата су и прва писма сина Алек-
сандра писана ћирилицом.
Све поменуте посвете, па и она Крлежи, писане су искључиво
ћирилицом. У књизи су наведене неколике посвете Иви Андрићу,
Матији Бећковићу, Стевану Раичковићу, Бранку Ћопићу...
Неутралан став према грађи и свему што је овде послужило
као документ само је једна од врлина ове књиге, у којој њен аутор
показује високо умеће и дугогодишње искуство при састављању
оваквих, по мом мишљењу, за науку о књижевности важних књига.
Животопис почиње једним можда најтрагичнијим догађајем
у животу писца 18.августа 1941. кад му је било свега 11 година. Тога
дана је убијен његов отац Милорад, у кога је из ловачке пушке, у
наступу беса и пијанства пуцао Фјодор Архипов, руски емигрант,
иначе очев зет, односно пишчев тетак.
По једном казивању, отац је држао сина у наручју, по другом
држао га је за руку. Свеједно, догађај је трајно обележио његов
живот.
Из обиља биографских података рађа се жива фигура, мало је
рећи најнеобичнијег, већ можемо слободно казати најчудеснијег
писца новије српске књижевности Миодрага Булатовића.
И пошто одложите ову књигу, вама се учини да се у животу
тога човека догодило све у једном блеску муње, а након неколико
дана чини вам се да сте и ви протрчали кроз тај бљесак или, у
најбољем случају, кроз пожар. Нисте више сигурни да ли је Мио-
драг Булатовић дело своје чудесне литературе или је литература
само варијације једне нестварне судбине. Јер, такав успех, који је
започео шездесетих са романом Црвени петео лети према небу
и који кулминира добијањем НИН-ове награде за роман Људи са
четири прста, није запамћен у српској књижевности, а, богме,
мало је примера и у светској књижевности. Булатовић је са Пет-
лом преко ноћи постао европски, а потом и светски познат писац.
Он сам признаје да је наставак оне словенске школе коју су запо-
чели Гогољ и Достојевски, и не слутећи да је у Русији слична де-
ла већ написао Платонов, а да ће се на другој страни планете
створити цео један књижевни правац познат под именом магич-
ни реализам, чији ће најпознатији представник бити Габријел
Гарсија Маркес, који ће у Паризу бити одушевљен открићем Бу-
латовићеве прозе.
Роман Црвени петао лети према небу може се разумети као
алегорија, као метафора ове чудесне животне приче.
Заслуга је, дакле, Радована Поповића у начину коришћења и
избора документарне грађе, која би, по мом личном уверењу, пре-
вазишла обим Булатовићевих сабраних дела. Ово говорим на
основу личног увида, јер сам током минулих година, захваљујући
пријатељству с његовом породицом, имао прилике да с времена
на време завирим у ту грађу. Штета би била непроцењива ако она
до последњег писма не би била сачувана.
Постоји и Булатовић изван папира, изван писаних докумена-
та. То су анегдоте које су преносили његови савременици, а има их
много и било би занимљиво кад би се и оне нашле у једној сличној
књизи. Једну анегдоту је сачувао Мило Глигоријевић, негдашњи
уредник НИН-а, публициста и Булатовићев савременик. Она се
односи на завршетак оног суђења које је у овој књизи описано.
Говорећи о писцу Миодрагу Булатовићу, Поповић осветљава
духовну, културну, па и политичку климу оног времена, у првом
реду у Беогараду, а и на ширем простору ондашње Југославије. Из
целог мозаика издваја се јасан лик писца Миодрага Булатовића,
који израња као из смутног облака времена и светли фосфорним
сјајемм који себе види као камиказу и хајдука спремног на немо-
гуће да би очувао сјај слободе. Камиказа је витез самоубица који
се баца у пламен за истину. Хајдук је схваћен у истом облику као
онај који, како нас народна песма учи, на питање да ли се кога боји
одговара:

Бога мало а цара нимало
На везира ни хабера немам

Бога мало јер је он сам оваплоћење божанских принципа, док је
цар синоним пролазне земаљске моћи.
Потом на једном месту каже да је Александар Велики у њего-
вим годинама освојио пола света, а он тек једну трећину.
На крају одушевљено закључује: Ја сам песник!
Заиста песник. Песник светског бола; песник у оскудном вре-
мену! Песник светске ноћи.
У том погледу занимљив је однос београдске књижевне, а бог-
ме и политичке елите и свеколике чаршије. Надреалисти, мезим-
ци револуције и јатаци интернационале, нису скривали ароган-
цију према новој књижевној звезди која се рађала ту пред њима.
Као да је очигледна њихова скривена жеља да се стање у књижев-
ности зацементира и да се свака нова појава дочека с одбијањем,
јер угрожава успостављени поредак и статус неприкосновених
књижевних величина.
Нешто промишљенији и лукавији ловци на таленте, попут
Финција и Давича, дали су знаке подршке задржавајући право на
увреде.
“Ти си гладан”, обратиће му се Давичо, “иди ручај па ћемо са-
рађивати”. Писац је све бележио и памтио.
Међутим, било је јасно да ће онај за кога је писање било крвна
освета са одложеним трајањем свакоме узвратити истом мером.
Остао је такав до последње реченице...
Интуитиван, проницљив, интелигентан и готово прозпорљив,
писац је увек нашао начина да свакоме узврати на прави начин,
да погоди у живац, било да то каже у директном одговору, или у
преписци са пријатељима за која је знао да ће се садржај писама
дуго препричавати.
Никоме није остајао дужан. Нарочито не новим снобовима,
чије дијалоге је доцније сам интерпретирао и они су у тој верзији
личили на сегменте Јонескових или Бекетових комада.
Нису лишена пакости сведочења многих савременика, који
су, како је писац стицао углед и славу, својим сведочењима до-
давали помало жучи и злобе не би ли некако успоставили равно-
тежу према сопственом осећању за меру - од Флорике Штефан до
Џаџића, Килибарде, Ђуровића.
Након читања збирке прича Ђаволи долазе, чаршијом је прозу-
јала вест да Родољуб Чолаковић није спавао целу ноћ. (Да ли ико
зна данас ко је био Родољуб Чолаковић, кад су и потоњи његови
другови из робијашница отишли богу на истину? То су оне ро-
бијашнице у краљевини “великог диктатора“, у којима су роби-
јаши преводили Маркса и склапали заверу против државе и српс-
ког народа, о чему излазе на видело и поуздани писани трагови).
Пишући о злу, указујући на њ’, писац је, попут оног свог црве-
ног петла, морао право ка небу бежећи од гомиле и зле братије
праћен димљивим плотунима и мрким сноповима сачме; попут
оног петла који се претвара у ужарену куглу из које на све стране
пршти перје, а он се, ипак, све више и више удаљава ка небесима,
ка Сунцу.
У краткој биографској белешци поводом пријема у Удружење
књижевника стоје подаци о родитељима. Отац шумар, мајка дома-
ћица. У загради је додата кратка напомена: отац погинуо 1941.
Ова чињеница би код највећег дела његових сународника и
савременика била значајно капитализована и гласила би отпри-
лике овако:

Отац стрељан из заседе од стране четника и домаћих издај-
ника због прогресивних идеја и напредних схватања.

У питању је била породична чарка. Оца Милорада је убио његов
зет Фјодор Архипов, руски емигрант, пишчев тетак, муж тетке
Милијане, која ће га после рата збринути у дому за ратну сиро-
чад. Дечак ће једнога дана доживети шок нашавши у брошу своје
тетке слику очевог убице.
Причу о Архипову Булатовић је испричао много пута. Увек је
била с неким новим детаљем, увек свежа и упечатљива, јер је и
догађај непрекидно трајао у његовој свести, чинило му се да још
држи топлу очеву руку и отуда је писање за њега било замена за
крвну освету.
Некако из тог времена датира вероватно једина фотографи-
ја дечака Миодрага, Мише или Вука са својим родитељима. Де-
чак је у оделу, има белу кошуљу и правилно везану, вероватно
очеву, широку кравату и зрачи натприродном виспреношћу: нос
је правилан, оштар поглед бистар, јасан, усне срезане, интели-
гентне, лице просветљено, озарено неким унутрашњим сјајем и
пуноћом, јер је овај свечани тренутак господства заправо његово
природно стање.
Све је на томе светлом лицу одређено, дефинисано, све сија
чистотом и јасноћом. То је лице које најављује будућег песника
светског бола, песника светске славе – Миодрага Булатовића
Родитељи су поносни и стамени, али некако суздржани као да
стрепе да би сваки непромишљен покрет или гест могао нешто
пореметити у том, за њих можда најсрећнијем и највелелепнијем
тренутку. Мајчина рука је обгрлила дечака преко левог рамена,
али пажљиво, и не ослања се на њ’ целом тежином.
Са ове фотографије гледа нас једно рођено “госпоче”. Ову реч
је нарочито волео Иво Андрић јер је она објашњавала све.
У књизи је индиректно осветљена личност Иве Андрића, који,
чини се, има понајвише разумевања за младог писца и коме писац
узвраћа посветама искреног пријатељства, оданости и дубоког
поштовања.
Ту, уствари, видимо и једног далековидог и мудрог Андрића,
јединог искреног пријатеља који Булатовића воли и прима у
свој дом, пореди се са њим, у његовој судбини види и своју, сећа
се својих књижевних почетака и налази у њима сличности, пру-
жајући му подршку, при томе нам откривајући не само своју
књижевну него и људску величину.
Из ове књиге види се оно време много јасније и много дубље.
Зато ово није само књига о Миодрагу Булатовићу. То је уједно и
књига о свима нама.