Вредна књига о духовном сјају царскога града

Лела Марковић, Призренски поменик, издање аутора,
Призрен-Београд 2015.

Настављајући да исказује обол своме граду, песникиња Лела
Марковић је после Антологије песника и песама о Призрену, у ко-
јој је један од аутора, убрзо прионула на нови посао представља-
ња Призрена. Овога пута је сачинила хрестоматију текстова у
којима се представљају најважније личности из историје, култу-
ре, просветарства и других области, оник који су рођени или су
живели и радили у Призрену и околини у размаку од безмало
осам векова. Ради се о подугачком списку од осамдесетак знаме-
нитих личности, које су, свака на свој начин и у свом домену, ис-
писивале славну и тешку историју града који је, не случајно, у свом
најсјајнијем периоду био и средишта кратке српске царевине.
Да ли игром историје, али свакако симболично, вишевековна
прича о Призрену и знаменитим Призренцима почиње и завр-
шава се и у овој хрестоматији представљањем тројице његових
највећих духовника, Светог Петра Коришког, првог српског
патријарха Светог Jоаникија Другог и последњег преминулог
патријарха Павла. Између њих у књизи Леле Марковић, захва-
љујући њеном великом труду, ређају се творци српске историје,
културе и духовности, почев од краља и цара Стефана Душана
Немањића и Јакова Серског, књижевника, сведока и учесника
проглашења прве српске патријаршије и српског краљевства у
царство и првог игумана Душанове задужбине Светих Арханђе-
ла, чију је изградњу водио.
Том периоду славног призренског средњовековља припадају
Старац Григорије, иконом и градитељ цркве Светог Петра Кори-
шког, један од писаца житија Стефана Дечанског, краља Душана
и архиепископа Данила Другог, затим Лазар Хиландарац, који је
направио и 1404. године поставио први механички часовник у
Кремљу. Часовник је радио не само дању, како је то било уоби-
чајено до тада, већ и ноћу, и то чак 217 година без прекида, и није
означавао сате ударима човека, већ механизма у облику човека.
Сем великих српских задужбина које су у Призрену подигли
цар Душан, краљеви Драгутин и Милутин, па млади краљ Марко
Мрњавчевић, том и каснијем периоду призренског задужбинар-
ства припадају и овде представљена породица Владојевић, ктитор
цркве Светог Спаса, породица Коракевића, Киризмића, Тутића,
браће Руњић и Влахић и бројних других. А ту су касније и многи
други дародавци, доброчинитељи, који су својим прилозима, ра-
дом и градитељством, чувањем првих српских књига и докумена-
та уграђивали камичке љубави према свом граду и свом народу.
Тако је, примерице, кроз породицу попа Симе Поповића, која је
брижно чувала изузетно значајна документа и рукописе, попут
Повеље Стефана Дечанског из 1326. године, Хрисовуље цара Ду-
шана и чувеног Душановог законика, представљена читава гол-
гота и српског национа и његових најстаријих и највреднијих
историјских докумената.

Једна од стожерних институција, коју су са огромном љубављу
и поштовањем изграђивале и физички и духовно-просветарски
уздизале генерације Призренаца, свакако је Православна приз-
ренска богословија, на чијем је стожерном месту њен творац,
главни добротвор и чувар Сима Андрејевић Игуманов. Али, пре
њега, прву школу у Призрену основао је Србин из Хрватске Ни-
кола Мусулин, књижевник, дародавац, национални радник, пес-
ник, устаник. А ни Богословија не би била основана да у томе није
помогао и код турских власти издејствовао сагласност познати
руски конзул Иван Степанович Јастребов. Он је у два наврата у
Призрену провео укупно 13 година и за то време штитио Србе,
изучавао њихову историју, народно стваралаштво, прокрстарио
Метохијом уздуж и попреко, откривајући притом остатке сруше-
них српских цркава, манастира, гробаља и других белега. “Под
Призреном ја разумем уопште сву стару Србију. Као да над њом
лебди Божје проклетство”, записаће Јастребов и уз то изрећи про-
гнозу која се данас остварује: “На Косову су Срби изгубили цар-
ство, на Косову ће одлучна битка решити будућност Балканског
полуострва и будућност српског народа”.
Један од сведока и утемељивача, први учитељ и ректор Бого-
словије Илија Ставрић, заправо је и први новинар, покретач и
уредник првог српског листа на Косову и Метохији под именом
“Призрен” исте те 1871. Године, када је и Богословија почела са
радом. Он је заправо предухитрио турску власт, која је имала
намеру да покрене званично гласило, хитно отишао у Београд,
набавио српска слова и са собом довео и словослагача Максима
Давидовића, ангажовао преводиоца и покренуо лист који је изла-
зио на српском и турском језику.
У зој плејади призренских богослова, касније професора, књи-
жевника и националних радника, чији значај, захваљујући труду
Леле Марковић, поново избија на светло дана, једно од најиста-
кунутијих места припада Петру Костићу. Његово име срећемо у
овој књизи на више места, јер је он аутор многих биографија и
догађаја представљених у четири књиге и у десетине радова.
Када је реч о Богословији и призренским духовницима, ђаци-
ма и професорима, незаобилазна су имена два српска патријарха,
Варнаве Росића и Гаврила Дожића, али и проте Стевана Дими-
тријевића, двоструког ректора призренске Богословије, оснива-
ча и првог декана Богословског факултета у Београду, почасног
доктора атинског универзитета, великог духовника, који је, како