Сновиђење

Свакоме који у томе смисао човјекове историје и његовог би-
тисања на земљи не виђаше, црна погибија пуцаше. У име трупла
и старкеље који над труплом бдијаше, њим се надахњиваше и је-
дино преко њега са свијетом општаше, раздираху се, гажаху или
утапаху у крв оних што их у себе носаху, највеличанственије ви-
зије бесмртности и васионске свемоћи што из дубина човјекова
мозга запаљиваху и покретаху свјетове. Због два чудевенија и са-
маштенија, људи постадоше Божја сирочад, не смијући од безду-
шника душу ни поменути, а камоли у њену бесмртност и вјечност
вјеровати. Повампирено у злехудом старцу, трупло настављаше
да се храни људском крвљу, те се у име двије крволочне сабласти
нова поклања одпочињаху, нараштаји жртвоваху, народи заму-
ћиваху и самоистребљиваху, а трагови њихове цивилизације бри-
саху, како би се доказало да никад није ни постојало оно што је
одувијек постојало, него да је све то само била преисторија, већ по
теорији Два Пророка Поробитеља.

Сем небројеног људства, које планина-аждаја прождираше,
још више их за двије злоће кулучише, тамноваше и скапаваше по
многим мучилиштима расијаним по леденим пустињама, у које
се до накрај свијета простираше Гороломниково царство. Пошто
прави ствараоци бјеху замукли, а многи заувијек, то се надри-пје-
сници и исто такви умјетници и повјесничари грабљаху и над-
метаху ко ће од њих двјема људоморама што љепшу славопојку
испјевати, што дивнији лик насликати или извајати, што ласка-
вији животопис саставити, непрестано с осталима галамећи да
се таквих великана није на земљи рађало, нити ће се икад рађати.
Саблажњена двјема чудовиштима, младеж им посвуда приноса-
ше на жртву жар и снове своје младости, пјевајући да без ова два
црна гереља и кешеша, лузбара и скорељака, сунце не би гријало,
звијезде сјале, цвијеће мирисало, нити гора листала ни зеленила.
Тако ове двије мумије, кукраге и богобетине постадоше људима,
свуда гдје се на њих бијаху навалили, тежи но Атланту његова
планина. А у земљама које се још опираху двјема неманима, њи-
хови букачи и викачи, приврженици и поклоници, уходе и убице,
настављачи и следбеници не даваху људима мира ни спокоја, све
док их до последњег не преобрате на своју слику и прилику и не
наметну двије проклетиње читавој земљи, макар је због тога пре-
дали огњу и пламену и на њој угасили и затрли људски род прије
но што му то бијаше суђено у ходу и трајању небеса.
Једни се између робова у које бјеху претворени сви житељи
огромног царства издвајаху и уз планину хрљаху да доспију до
старца на врху, али не да га збаце и заузму његово мјесто – прије
би, да су могли, сунце на небу зауставили него нешто тако зауми-
ли – већ да му се поклоне и додворе. У тој махнитој руљи што се
уза стране и литице пентраше урличући, давећи се, ломећи се и
једни друге у амбис гуркајући, предњачаше Злодух који, час кри-
винама, час пречицама вјешто напредоваше, заустављајући се и
скривајући повремено у пећинама. Одатле нагло на своје жртве
избијаше ударајући их по глави великом мачугом с оловом на
крају и добацујући за њима доље у провалију: “Шта ви би?! Што
се незгодно оклизнусте? Дајте руку! Пожурите, чекам вас!” Кад
доспје до Гороломника, овај га награди пославши га да завади и
закрви Владичин народ, да син дигне руку на оца и брат на брата,
што Злодух успјешно обави, мноштво народа побивши и велику
Гороломникову милост за једно вријеме задобивши.

Број их с висином осјетно опадаше, тако да их само мањина на-
јжилавијих и најсуровијих до Гороломника на врх доспијеваше
падајући, онако крвави и рањави, пред њим и пред Сатаниним
труплом, ничице челом у прашину. Гороломник, пак, и ове пре-
бираше, једне задржавајући, а друге одмах у бездан међу жртве
строваљујући. И то најрадије баш оне који, да ками зараде његове
милости, бијеху највише крви пролили и народа довели да се у-
гради у чудовишну планину. Међутим, ови бијеху толико огрезли
у свом зликовачком и ропском служењу Гороломнику, да му чак и
тада, летећи у провалију, клицаху, на што се он церекаше и матер
им псоваше. Друге, пак, које к себи узимаше, награђиваше разним
положајима, звањима и одликовањима, али их у таквом запту и
страху држаше, да и најмоћнијим међу њима то црни и горки за-
логаји бијеху. Истина, они се за понижења која Гороломник над
њима вршаше љуто светише и искаљиваху над народом, стално
се јуначећи и у прса бусајући, вриштећи и галамећи како од њих
нема, нити је икад било под капом небеском силнијих, слобод-
нијих и достојанственијих људи. Али, прије или касније, њима
такође црни петак освиташе и судбина их оних првих стизаше.
Требало је тада видјети ове безаконике, барече и силнике, који
безбројне људске животе бјеху сатрли, како за свој пасји живот
моле и преклињу. Али, што се више своме господару на вјерност
заклињаху, пепелом по глави посипаху, себе блаћаху и оптужива-
ху, то већма његову јарост и презир распаљиваху. Обично их тако
сломљене и понижене, јадне и измрцварене Гороломникови пан-
дури, на његов знак, скопаваху и суновраћаху у једну јаму отво-
рену поред Сатаниног стврднутог трупла. Пад у провалију био је
праћен бесомучним урликањем и церекањем Велике Погануље,
која сада своје дојучерашње мезимце и миљенике на сва уста, као
најљуће душмане и одпаднике, псоваше и кунијаше. Јама немаше
дна, него се далеко доље отвараше једном шупљином кроз коју
жртве пропадаху и набадаху се на оштро челично коље што по
камењару, испод отвора, бијаше побијено. Ту се на несрећнике, ко-
ји данима даваху знаке живота, обрушаваху јата грабљивица, чи-
ја граја на махове продираше кроз грају и вреву Велике Погануље.
Гороломник, пак, са оне чуке гдје смо га на почетку видјели, дво-
гледом призор посматраше, нешто у себи гунђајући и мумлајући,
кезећи се и смијуљећи и с времена на вријеме зијевајући.
И тако, ако је вјеровати његовима, до краја вијека и свијета.
Не дај и сабрани, Боже!

Париз, 1975.