Комнен Бећировић
Сновиђење
Све је имало изглед бескрајне низије усред које се уздизала пла-
нина од костију небројеног народа кога крвници људски током
деценија бијаху поморили и ту уградили. Да се планина не би
просјела ни провалила, милиони људских костура, набацаних
једни на друге, бијаху стврднути, као фосили у наслагама земљи-
не коре. Тако огромна мноштва, почев од оних која су ту кулучи-
ла довлачећи земљу, глину, клак, цименат и камен, бијаху, након
ропства у животу, запала такође у ропство у смрти, јер не само
што не могаху да се рашчине и поново пређу у природу, у биље,
у дрвеће и облаке, него што је једва ико до појаве Витеза могао и
смио за њих рећи и најмању ријеч сажаљења. Само мржња џелата
над костима жртава завијаше и урлаше испуњавајући поднебесје.
Чудовишно здање бијаше започео Сатана Стољећа, који је, ду-
шмански снујући пропаст Царевине, обећавао људима да ће им
на њеним развалинама подићи Град Сунца. Мало је ко од њих
тада и слутио да ће им то истовремено бити тамница, кланица и
гробница, па су Сатаниним лажима грдно насиједали и многи за
њим хрлили. Видиоца, који бијаше покушао да људе у том слепи-
лу просвијетли, Сатана и његови приврженици су дивље напада-
ли, називајући га бајарем, назадњаком и мрачњаком. Ускоро се,
након катаклизме Царевине, више не чујаше другог гласа осим
Сатанине и његових поборника вике и дреке. Умукнуше и вапаји
робова који се на свој биједни и страдалнички живот не само жа-
лити не смијаху, него га још достојним сматрати мораху, своје
злотворе славити као добротворе, тамничаре као ослободиоце, а
убице као спасиоце.
Иако је Сатана Стољећа нештедимице људе морио, број жртава
под његовим синовцем и наследником, Људским Гороломником,
поприми такве размјере да планина од костију нарасте до облака.
Планина бијаше сура, гола, пуста, без воде, траве, биља и животи-
ња, осим што се велика јата грабљивица по њој мотаху. Забадава
су њени градитељи, да би своја недјела прикрили, покушавали да
је пошуме и да јој тако даду иоле природан изглед, – дрвеће се није
примало, или се, мало пораставши, претварало у наказно жбуње
и сушило, кости су се и даље указивале, а низ кошчане стрмени
видјеле су се крваве влаке које ни кише дестељећа не бјеху могле,
а вјероватно ни стољећа неће моћи опрати. Уосталом, у подножју
планине гдje се хекатомбе настављаху, локве од крви се ствараху,
на којима се џелати халапљиво напајаху.
Као каква џиновска птичурина, планину притискаше непо-
мична мутна облачина, закриљујући сунце и небеса, што цијелом
предјелу још суровији и мрачнији изглед даваше. Од силног фос-
фора, планина ноћу свијетлијаше блиједо црвеном свјетлошћу за
коју градитељи чудовишног здања, којима очајнички бјеше стало
да своје зло прикажу као добро, говораху да је то свјетлост буду-
ћим поколењима. Да се нико други, осим жртава, не би прибли-
жио планини, њу чуваше Велика Погануља, која неутољиво гра-
јаше, лармаше и торокаше Гороломника бесомучно славећи и хва-
лећи, а жртве псујући и проклињући. И што жртве бијаху невиније
и беспомоћније, то се проклетница на њих већма острвљиваше,
тако да немаше под небом злодјела које се на њих не наваљиваше.
Као што, на први поглед, Сатана Стољећа немаше ђавоље већ
човјечје подобије, тако ни Људски Гороломник не бјеше никакав
див, змај, вјештац или здуач, већ обичан опак старац који, као нека
птичурина, сјеђаше на врх планине од костију. Невелик, мршав и
рошав, у војничком одијелу, кабаници и чизмама, старац није мо-
гао имати ни педесет кила, али је у њему било довољно зла да се
овим испуни читав свијет. Зло избијаше особито из старчевих зе-
ленкастих очију, што су вребале испод ниског тврдог чела из кога
је на малу подланицу изнад кљунастог носа израстала сиједа ош-
тра коса. Сиједи му, као двије трубњице, усукани бркови бјеху по-
жутјели од сталног пушења луле коју је из уста вадио само кад је
имао да се нешто издере на своје достојанственике, који пред њим
као сламке на вјетру дрхтаху. Кад је говорио или се понекад смијао,
откривали су му се ријетки крњи зуби, поцрњели и нагрижени од
никотина, алкохола и година. Било је, збиља, право чудо како је
могао да тим шкрбељцима поједе и прождере онолико људства.
Нешто попут оних црних гротла у свемиру, у која се цијела сунца
саспу и нестану. “Човјек, какав бездан!”, говорио је Видилац.
Колика звијер толико сумњало, Гороломник свуда око себе не-
пријатеље виђаше, па зато, да им унапријед дође главе, онолики
народ сатирише и тамањаше. А да то чини, наука Два Проро-
ка Поробитеља бијаше му дала потпуно разрешење. Живећи у
сталном страху да му ко штогод не нашкоди, он никуд из своје
трвђаве не избиваше, сем што је понекад окружен својим доглав-
ницима силазио до њеног подножја да се одатле са једне трибине ма-
шући руком обрати свјетини која му је, носећи његове и Сатани-
не слике, те слике Два Пророка, утолико избезумљеније клицала
и аплаудирала што је више тлачио и морио. Такође, ликови ове
четири пошасти уобличаваху се заједно у безбројним медаљони-
ма од сувога злата.
Гороломник је највише времена проводио горе у једној огром-
ној бетонској просторији, у коју је, кроз уске прозоре са решетка-
ма, свјетлост једва продирала. По зидовима, из којих је избијала
црвенкаста влага, понављао се, намалан гаравом бојом, један те
исти натпис: доље бог. У дну одаје се налазило велико постоље
од сивог гранита, на коме је, између статуа Два Пророка од истог
материјала, на некој врсти престола застртог дебелом поњавом
од кострети, сједио Људски Гороломник. Пред њим је на дугач-
ком мермерном столу, постављеном мало ниже, лежало скамење-
но трупло Сатане Стољећа у мрком одијелу, у бијелој кошуљи са
црном машном бјеличастих тачака, док се иза главе тамнио у мер-
меру велики уклесан натпис: ја или смрт. Испегланог жућкасто
обојеног лица, иначе у животу тамног и претежно згрченог од
мржње, опустошеног чела и тјемена, угашеног палацавог погледа
под спуштеним капцима, носа нагриженог срамотном болешћу
коју је вукао цијелог живота, танких стиснутих усана између че-
кињастих риђих брчића и јарчије брадице, Сатана је изгледао још
грозније у смрти него у животу, иако су се приликом мумифика-
ције силно трудили да га уљепшају. Лијева му је рука била поса-
вијена на грудима, а десна, која му се од силног ударања против-
ника по глави била још за живота осушила, опружена низ трупло.
Све је било умрљано крвљу, која је однекуд одозго падала, ста-
чући се низ гломазне брадате Пророке, који су заједно са труплом
на постољу, као на жртвенику, личили на нека варварска божан-
ства чији је чувар и преосвештеник био Гороломник. Он је, загле-
дан у трупло и као вршећи неки обред, десном руком повремено
приносио устима једну здјелу из које нешто пио, отирући брке,
док је лијевом окретао велики глобус постављен чело главе Сата-
нина трупла, као на дар овоме. По тим покретима и по диму који
се дизао из запаљене му луле, видјело се да је ипак жив, а не да је
кип или мртвац, што се у први мах могло помислити због његове
непомичности и загледаности у Сатанино трупло. У свом незна-
њу, слепилу и поганству, Гороломникови обожаваоци и хвалиоци
широм свијета трубљаху да из те грозне јазбине, из које зауда-
раше силни смрад на смрт и пакао, извире живот и сија сунце
слободе народима!
Без икаквог намјештаја, Гороломниково пребивалиште бјеше
и без украса, слика или књига, сем око њега наслаганих цјелокуп-
них дјела Два Пророка и Сатане Стољећа, пуних досадних мозга-
ња или омразних псовки и грда, поготово код Сатане, а надасве
позива људима на међусобно убијање и клање, палеж и грабеж,
с увјеравањем да тако чине богзнакакво јунаштво и заувијек ре-
шавају сва питања и све тајне своје судбине. Како ван те науке и
скамењеног леша, који бјеше њено највише отјелотворење, Горо-
ломник ништа друго од васколиког боговетног свијета не призна-
ваше, нити вриједним постојања сматраше, то се књиге пјесника
и мудраца забрањаваху и спаљиваху, а њихове мисли изопачива-
ху и руглу извртаху. Такође се мошти светаца и праведника скр-
нављаху и бацаху, а храмови у којима кроз вријеме људска душа
бјеше нашла уточишта се разараху и у костурнице вјерујућих,
или у обична складишта и штале претвараху. Јер, немаде другог
храма осим Гороломникове језиве Вавилонске куле, нити других
моштију, осим Сатаниног трупла.
______________________________________________________________
1
Објављујем овај текст, уз понеку интервенцију, послије четрдесет
година откад је настало ово донекле дантеовско (сно)виђење, ако
није нескромно поређење. Дату историјску стварност и њене актере
остављам читаоцима да их препознају.
Жељко Продановић
Бака из Вареша
Пре петнаестак година сам се вратио с Новог Зеланда у Братунац
и у родном граду провео неколико месеци. Волео сам понекад да
седнем у ауто и да се мало провозам по околини. Обично бих о-
тишао до моста, чисто да видим Дрину, онда назад према Сребре-
ници до Жутог моста, затим до Бјеловца и на крају према Крави-
ци, обично до Хранче, а онда натраг у чаршију.
Био је леп летњи дан и кренуо сам уобичајеном “рутом”, најпре
према мосту. Ту сам се окренуо и пошао назад у Братунац, а онда
само пар стотина метара од моста видим старију жену како иде
пешке. Станем, отворим прозор и кажем:
– Тетка, гдје ћеш?
Жена ме најпре изненађено погледа, а онда топлим гласом рече:
– У Братунац, сине…
– Уђи – рекао сам и отворио врата.
– Ма, нека, сине, могу ја пјешке…
– Ма, уђи – узвратио сам – врућина је, а и подалеко је… Ушла је.
– Ево, већ сат времена чекам аутобус, али га нема, к’о да је у
земљу проп’о. И онда шта ћу, размишљам док он дође, и ја ћу
стићи у Братунац…
– Гдје живиш у Братунцу? – упитах.
Старица ме погледала и уздахнувши узвратила:
– Не живим ти ја, сине, у Братунцу, већ у Коњевић Пољу.
Зачудих се. Знао сам да су до рата у Коњевић Пољу, које је од
Братунца удаљено неких 25 километара, живели углавном мусли-
мани. И откуд сад она тамо?
– Извини, тетка, али откуд ти у Коњевић Пољу?
– Е мој сине, дуга је то прича…
А онда ми рече да је из Вареша. Муж јој је давно умро, а у рату
је изгубила сина јединца. Кад се рат завршио и кад су Срби из
Вареша морали да се селе, стигла је у Братунац, а локалне власти
су јој доделиле једну кућу у Коњевић Пољу.
Стигосмо у Братунац и она рече да је оставим на аутобуској
станици, а онда ће аутобусом кући.
– Ма, нека, тетка – одговорих – ја ћу те одвести.
– Ма, јок, сине – узвикнула је – фала теби што си ме довде довез’о…
– Тетка – био сам упоран – ко зна кад ће аутобус… А ионако
морам у Милиће слагах – тако да ми је то успут.
– Добро, дијете, ако је тако… Али ниси мор’о, шта сам све у
животу претурила преко главе, ово ми није ништа.
Успут је замолих да ми детаљније исприча своју животну
причу.
– Сине, шта да ти кажем? Муж ми је радио у руднику. Али је
рано оболио и несретник умре, а није им’о ни четерес година. Си-
на сам подигла сама, био је изучио за електричара и радио исто у
руднику. Имо је цуру из Бистрика код Вареша и хтио је да се жени,
а онда поче несретни рат. Узеше га у војску, ратов’о је несретник
свуђе по Босни, а онда на Грмечу, неђе пред крај рата, изгуби
главу… Сахранила сам га у Варешу, а онда дођоше и рекоше ми да
морам да се селим… Ето сине, тако ти је било…
Ућутала је за тренутак, марамом обрисала сузу, а онда додала:
– Лијеп је Братунац, али ми недостаје мој Вареш. Највише сам
вољела кад зими падне снијег и онда онако све бијело, свуда сни-
јег и бијеле магле изнад Вареша…
Обрисала је још једну сузу.
– А најтеже ми је што не могу да одем до гробља и видим мог
Милутина и сина Радивоја… Стигосмо у Коњевић Поље.
– ’Оћеш, сине, на кафу? – упитала је.
– Не знам, тетка, морам у Милиће – слагах поново.
– Ма, стићеш болан, ‘ајде сврати, љуби те мајка, имам и ракије,
ако ’оћеш…
Одлучим да свратим. Стара кућа под брегом, паркирам испред,
онда уђемо унутра. Прво што ми је пало у очи је био стари ћилим
на поду, схватим да је остао иза старих власника муслимана.
Седам на стари кауч и док бака прави кафу на зиду угледам икону.
И као да је прочитала моје мисли, бака се окрену и рече:
– Видиш, сине, шта ти је живот… Ово ти је кућа неких Османо-
вића. И они су несретници у рату изгубили сина. Сад живе неђе
око Тузле, не знам ни ја тачно. Ово је све њихово, и ћилим, и кауч,
и шпорет… А и ја сам у Варешу све оставила. Само сам донела ову
икону – рече и руком показа на зид. – ’Оћеш ракију, сине?
– Нећу, тетка – узвратих. Крајњим напором сачеках да кафа бу-
де готова, попих је а онда рекох:
– Тетка, извини, али стварно морам да идем.
– Ма, сједи, сине – рекла је – ево, насућу ти једну ракију. Јој, љу-
би те мајка, да само знаш како ме подсјећаш на мог Радивоја…
– Не могу, тетка, вјеруј ми, а и не смијем јер возим – рекао сам,
једва задржавајући сузе.
Устао сам и кренуо. Поздравили смо се, а онда сам ушао у ау-
то… И док сам одлазио испред старе куће испод брега, за мном су
путовале речи: – Хвала ти, сине, што си ме довез’о… Љуби те мај-
ка… Исти си мој син Радивоје…
Било је то пре петнаест година. Не знам да ли је добра стари-
ца из Вареша још увек жива. Али знам да је широм Босне остало
много мајки које су изгубиле синове и које су у самоћи чекале да
им неки случајни пролазник закуца на врата и бар на тренутак их
подсети на њихову изгубљену децу.
И знам да рат никад никоме није донео ништа добро. Само
несрећу, јад и беду.
Александра Мокрањац
Изгубљена упоришта смисла
“…Затим помислих како нам се све
догађа нужно, нужно сад…”
Хорхе Луис Борхес, Врт са стазама што се рачвају
Ноћ раније, Растко увек себи обећава да сутра, у суботу (свакако!)
ништа неће радити… Евентуално, ако завири међу корице неке
књижице – чисте разоноде ради. Нема ни друштва, ни амбијен-
та, ма био озвучен и тутњавом, или крцат чудесима, због ког ће
Растко пропусти да склопи заверенички план сâм са собом. Ах,
обећања дата себи… Но, онда кад – док дланом о длан – муњевито
осване та субота, и пре него што отвори очи, Растко врло јасно
увиђа да, ако не намерава да остане асистент-доцент читавог жи-
вота, мора – како зна и уме – из тог викенда, ко зна ког по реду, да
ишчупа бар четрдесетак сати рада на тези, а преостатак времена
до понедељка да истражује по сајтовима где му је најрационал-
није да аплицира за постдокторске…
За компјутером од пре шест изјутра, док се још честито није ни
разданило, Милена је узоран капетан неизвесне пловидбе… По-
времено, тек на трен, дозвољава себи да се присети синоћњег
уживања – оног посебног момента, уводних тактова концерта кад
почиње њен ритуал – одвајања од света. Музика и јесте у овом
свету – нешто најдаље од света… Уједно – и најбоље… Целебна
магија неописивог сама…
Негде око осам, док накратко проветрава – тог дана уз сећања
на Музику – Милену задиви кристално плаветнило осунчаног
зимског неба. Помисли да би можда могла и да се прошета. Но од-
мах одбацује такво распиништво – у дану кад коначно може да
ради на миру. Раскопавати прошлост у покушају да се задовољи
правда, чудновате ли занимације. Ризичне, одмах затим и – непо-
требне са становишта економије, какве год… Неодложне, с Ми-
ленине тачке гледишта. Чак и викендом. О, викендима нарочито…
Јер то мало реда што је могуће унети у чињенице које су унапред
изгубиле битку с логиком данашњице – том таксиметар-алге-
бром, последња је баријера од владајућих, стихијних времена.
Заштићена у свом мисленом мехуру од сапунице, Милена ес-
кивира текућу реалност колико год може. Спорадичан је и при-
нудни гост тамо где мољац гризе и рђа све квари… Само кад мо-
ра… Као сад, кад до ње са степеништа допире комшијска граја.
– …Никако у лифт!… Ево, лепим и упозорење!
Лифт?!? – ражести се Милена, иначе флегма захвално благе
нарави. Сâм помен тог механизма избацује је из такта. Једном-
двапут месечно ако га употреби, а одржавање плаћа солидарно…
Поднела би лакше безочне лажи – да јој то није унеколико и
струка… Сентиментални разлози, дакле – чак и ту!…
Аха-хаа-ха-ха, лифт! – зацени се Растко од смеха утрчавајући
под туш и наставља за себе док се сапуња: Лифт ?!? Пре ће бити –
метафора… Неуспела, дакако…
Лифт о ком је реч – рецимо понешто и у његову одбрану – ни
крив ни дужан… На први поглед шармантна шклопоција у еле-
гантном кавезу од ферфоржеа, око ког трчкарају степенишни
краци – реликт је оних бољих, предратних грађанских времена.
Као и сама зграда, одавно проглашена за СПОМЕНИК КУЛТУРЕ.
Тако сви Миленини црни фондови и знатан део Расткових при-
мања, као и свих других станара, уз средства диљем града васце-
лог заташканог слоја – пуне касе разноразних заштитарских за-
вода… Не би ли се њихови челници и експертски тимови хвали-
сали ванредним постигнућима у својим матичним областима, те
да би се њихови директори о пригодама и годишњицама – канди-
довали за ордење и друга престижна признања/ухлебљења/сине-
куре…
Ни не чуди да је на сâм помен тугаљиве теме Милена већ на
корак од уласка у дебату. Заусти да довикне ПОНОВО – ЛИФТ?
али тад зачује:
– …Хаваријско искључење струје у трајању од најмање шест
сати…
Дивота! Бравоооо – негодује Милена… То значи – и без греја-
ња… На помисао остајања у хладовини, и то без кафе-чај доручка,
вазда одлаганог – одлучује се хитро за излазак. Пошаље тек два-
три неодложна мејла… Да предупреди телефонска изненађења,
гаси и мобилни. Поприлично изнервирана, дотерује се брижљи-
во, као за давно уговорен састанак… Потом, можда и намерно –
заборавља да понесе лаптоп…
Растко на брзину пакује редом готово све са свог радног стола
у путну торбу, лаптоп у посебну, и док пребројава остатке ефек-
тивне валуте од синоћ, облачи светлије зимске фрамерке, узану
тексас-кошуљу и фини грао џемпер преко ње, па најзад и зимски
капут – јакну. Не заборавља ни рукавице; зна – то необично лепо
време напољу је варка… Уосталом, као и све друго од чега не при-
падне одмах мука, у Србији данас, славним почетком трећег ми-
ленијума. Пребацује шал, а кад прстима прође кроз косу ефекат је
као да се помно спремао сатима за излазак.
Задовољна што је умакла нестанку струје, Милена покушава
да упамти тај осећај, за ноћас, кад скраћеницом сна буде плаћала
ту екстраваганцију дневног нерада… Обичан дан, помишља, ма-
да су баш таквих, обичних дана – зашто ли јој баш то пада на па-
мет – нестајале империје и војске, пропадала царства у раскоши
сјајних подухвата, губили се животи најдражих у вихору мира и
глибу рата, распадала се братства и тонуле вечне љубави као
некоћ Атлантида.
Док стрчава низ степенице тек дотичући сваки трећи-четврти
степеник, Растко готово обара један од својих рекорда, поготову
узимајући у обзир шта све вуче са собом…
Напољу, тек силуета је више у низу необавезних, суботњих
шетача… Већ око десетог слободног корака, Милена поново у-
кључује мобилни, за сваки случај. У наредних неколико кора-
чаја досети се и сама оног на шта је опомене тих а упорн зуј, знак
да треба да почне да се спрема за… Парастос, шестомесечни… Оти-
ћи, бити тамо – не моћи учинити ништа до преживети поново не-
станак бића за којим би ридала читава планета, да је само имала
прилике да га упозна… Бити захвалан за то преимућство… Не
допустити да и та породица теши њу – уместо обрнуто… Сјајних
ли планова. На њима углавном све и остане. Но, тог пута бар не
касни. Нешто бржим ходом стићи ће и пешке до Новог гробља –
уљудно, пре почетка.
Да се отргне набрајању низа увећаног за још једну доброту
мање на свету, Милена допушта да је улове слајдови града. Око-
лна панорама… И те каква! Упија свесрдно визуре драге улице,
Кнежевске, која, бар њој, извесно – никад неће досадити. Непоко-
лебљива, уникатна здања одмерено проткана интарзијом стакла,
сливена у поетично каменит, окомит пејзаж… Ултимативна, стро-
га ведрина стамених контура упамћена одмалена. Ред намењен
трајању. Јединствен бедем… Губећи се у недоглед, смело дефини-
сан правац као створен је да се њему у сусрет разбистре, прешти-
мују свакојаке конфузне мисли, трзавице… Та сензација простор-
но-простране луцидности, колико год жељена и очекивана, њој
је увек НОВА. Било да призор посматра с прозора, или да у њему
учествује. Стог Милена, темељан стилист епоха, па и оних давно
окончаних – остаје тврдоглаво верна адреси на којој је рођена и
одрасла.
Улица Кнежевска безмало је авенија. Повремено, махнит сао-
браћај, али на њу чак и то као да делује благотворно. Отменом ко-
ридору прашта највећу ману: ретке, најређе могућности претр-
чавања изван прелаза. Стоји, ето, и сад предуго на семафору, том
крајње антипешачки подешеном пункту. Фрапантна је, прене
Мелену ненадано опажање, загледаност у небо житеља града. Ни
староседеоцима, ни долутало придошлим неће страдати усеви,
летина, па ни виногради… Расположењем тек зависе од Небеског
свода. Али то некако излази – пресудно… Док пореди камено-неу-
тралне нијансе здања и недокучиво плавичаста сазвучја над њи-
ма, протресу је добро повампирени окрајци зиме. Она бар не
памти да је икад тако нагло, држећи се новој години за пешеве,
нахрупила најава пролећа. Деловало је, потрајаће… Али тек што
је живнула престоница и све у њој одахнуло натопљено милином
благог сунца – натмури се у трену призор дуж читавог кањона
Кнежевске. Смркнуше се утом симултано лица пролазника, огле-
далски тачни одрази неба. Згаснуће оптималне плавети намах
учинише да мноштво очију испуњених светлошћу и симфонијом
Ранко Павловић
Карењина и Вронски у задимљеној крчми
У балској хаљини коју не треба описивати, јер је то на непоновљив
начин учинио Лав Николајевич Толстој, Ана Карењина ушла је у за-
димљену крчму, стала крај шанка и поручила велику криглу пива.
Који тренутак касније ушао је гроф Вронски, смркнут као
ноћ којој је пред носом затворио врата крчме, па је и он пришао
шанку и стао уз Ану. По изгледу њихових лица лако се могло на-
слутити да су се малочас око нечег спорјечкали у балској дворани,
па једно за другим истрчали напоље. Вронски је поручио вотку,
испио је у гутљају, спустио чашу на шанк и погледом дао знак
конобару да је поново напуни.
Идемо! – рекао је љутито Ани, након што је испио и другу
чашу вотке.
Иди и заустави кочију, рекла је Карењина, подигла тешку
криглу и пиво је, као клопарање празних вагона, заклокотало низ
њено грло.
Кочију?! – зачудио се гроф Вронски. Зашто кочију када имамо
повратне возне карте?
Ана Карењина је стрелице љутитог погледа зарила у његово лице.
Никада више возом! – застругао је унутрашњу страну њеног
грла глас оштрији од змијског псика. Докле ћу ти то понављати?!
Опет је нагнула криглу с пивом да накваси осушене гласне
жице, док је Вронски из џепа вадио ситниш и спуштао пред ко-
нобара чекајући када ће му главом дати знак да је довољно за под-
мирење рачуна.
Зар да ми точкови вагона опет повуку рубове хаљине?! – би-
јесно рече Карењина и главом Вронском показа према вратима
испред којих су у краћим размацима промицале кочије.
Прије него што је гроф успио да за собом затвори врата, у
крчму се из влажне ноћи увукао злокобан звиждук локомотиве.
Велико спремање
Једног јутра на средини паркића у центру Т. освану гомила не-
марно набацаних књига. С једне стране те гомиле стајала су три
огромна празна картонска кофера и крај њих дебели канапи
којима су били везани док су у њима биле књиге, а с друге је на
платненој столици на расклапање сједио постарији човјек зара-
стао у браду. Мало подаље, на склопивом металном стативу, на
комаду пак–папира, немарним рукописом било је исписано:
НЕ ОМЕТАЈ У ЧИТАЊУ!
Узми и носи књига колико хоћеш,
а за узврат донеси оне које би желио да поклониш другима!
Старији мјештани у човјеку задубљеном у читање препознаше С.
Т. прозваног Пјесником још до је похађао основну школу. Писао
је пјесме и читао гдје год је стигао и ономе ко год је хтио да слуша,
али нико није желио да му их објављује. Из средње школе истје-
ран је јер није хтио да се шиша. Касније се причало да је по Сла-
вонији и Барањи брао кукуруз за надницу, а послије, кад је ојачао,
да је био најбољи дрвосјеча у банијским шумама. Приче су га још
неко вријеме пратиле по словеначким рудницима и њемачким
градилиштима, а онда му се изгубио сваки траг.
Пензионисани општински матичар, који је за себе говорио да
боље од икога познаје прилике у Т, предложи бившем управнику
поште да се опкладе у гајбу пива да до вечери на тргу неће бити
ниједне књиге. Зна он добро своје суграђане: воле да узимају туђе,
али своје не дају.
Паде опклада и они кренуше у шетњу градом. Био је прољећ-
ни дан, нерадна субота, богомдана за велико спремање кућа по-
слије дуге зиме.
Када се увече пензионисани општински матичар и бивши
управник поште вратише на трг, радујући се, сваки на свој начин,
ненаданој гајби пива, не видјеше Пјесника. Кад се приближише
мјесту гдје је читао, примијетише како се једна рука с књигом из-
влачи из огромне гомиле књига.
Графеми
Сједио је пред кафаном сличан комаду шикаре одваљеном од брда,
каменим стопалом протканим шибљем ослоњен о прашњав друм.
Подигао је обрве да њима с августовског неба обрише залутали
облачић, откинут ваљда из најмекшег дијела голубијег крила, и
гласом сличним хуку воде што из воденичног бадња удара у витла
млинског кола, припеком растаљене мисли циједио у реченице:
На вјетрометини, гдје се сударају временске равни и гдје сав
живи и неживи свијет на тренутак застане да погледом и мишљу
премјери пут пређен од свог настанка, старац са звијездама у гла-
ви умјесто очију и горским извором тамо гдје би требало да му
буду уста, загледан у даљину коју неуки зову будућност, сједио је
на камену и причао причу. Бог је прво створио камен, па онда чо-
вјека који ће на њега сјести. Том човјеку намијенио је дужност
да прича причу. Једну једину, јер на свијету датом људском уму
да га појми, не може бити више прича. И од тада, све што види
звјезданим очима онај човјек претаче у причу и кроз горски извор
преноси свијету. Да нема те приче, ни свијета не би било. Како
приповједач изговори једну ријеч, из његове душе и из његовог
тијела откине се по једна мрвица и падне му крај ногу. Тамо гдје
је отпала мрвица тијела створи се нова, а душа је, зна се, неуни-
штива и мрвица, чим се од ње откине, удвоји се, па се једна поло-
вина врати тамо на мјесто одакле је отпала. Од оних опиљака
који се гомилају крај приповједачевих стопала, настају графеми,
писмена, слова – зови их како хоћеш.
Кад је обрвом обрисао облачак с неба, сунце јаче припече, па
се старчево чело ороси капљицама зноја. Он их смакну другом
обрвом и настави:
Тим писменима и ти, ето, записујеш ову причу.
Авантуре сасвим обичне приче
Настала око поноћи, на крајичцима уморног уторка и свјежином
орошеног предворја сриједе, сачувана као File насловљен obicna
prica, прича о старцу из села Ш, који је, окопавајући кукуруз, вр-
хом мотике случајно ударио у ко зна како ту залутали римски
новчић, па почео бјесомучно да копа не би ли негдје у дубини
допро до ризница давно пропалог царства и тако се отарасио би-
једе која га је пратила од рођења, те, нити шта једући нити шта
пијући, копао тако док се није претворио у костур сличан косту-
рима легионара до којих је просврдлао земљу својом јаловом на-
дом, гдје су га послије неколико седмица нашли сусељани (јер род-
бине није имао, сви његови разишли су се свијетом, у потрази за
бољим животом), дакле, та и таква прича, немарношћу њеног по-
спаног аутора, доспјела је у Inbox електронске поште у његовом
рачунару. Писац је, зијевајући и трљајући пијесак у очима, спу-
стио кажипрст десне руке на тастер који му се учини најпогодни-
јим за то и искључио рачунар.
Американац опсједнут жељом да што прије утростручи очево
богатство, отворивши тог јутра своју електронску пошту, скренуо
је поглед са берзанског извјештаја на необично писмо докумен-
та у Attachmant-у, па укључио Google-ов преводилац. Мотика…
Новчић… Ижедњела земља… Какви све глупи изрази у енглеском
језику нису понуђени за ове и сличне изразе! Поруку с примљеним
документом Американац је прослиједио Националном музеју у
свом граду, сматрајући да би тамо могли да је протумаче, нарочи-
то онај њен дио који се односи на стари новац и ризнице. Кустоси
су дуго загледали у загонетни File, па су га прослиједили Слави-
стичкој катедри тамошњег универзитета, јер им се по изгледу
писма чинило да би obicna prica требало да се баш ту одгонета.
Професор Џ. Кристл, научник који је пола живота провео у
словенским земљама, чак и у онима у којима су бјесњели ратови,
три дана је, листајући гомилу славистичких рјечника, покушавао
да преведе текст, али без успјеха. Онда је позвао свог асистента Р.
Сајмена (заправо, негдашњег Симана), који се као петогодишњак
доселио са Балкана и у чијој породици се још покаткад говорило
језиком народа коме је припадао, па је он obicnu pricu превео на
енглески. Успут је на папирић пред собом записао и електронску
адресу њеног првог пошиљаоца, јер је до Славистичке катедре
стигла фарвордована порука. Кад је завршио с преводом, несмо-
трено је притиснуо Delite и obicne price на језику на коме је напи-
сана више није било.
Уплашио се асистент шта ће му на све то рећи строги профе-
сор, па је, по сјећању, на оригиналном језику наново написао не-
обичну obicnu pricu. Професору је објаснио да је примљени доку-
мент вјероватно некаква литерарна творевина, ни по чему значај-
на. Професор је “оригинал” и превод вратио Музеју, а Музеј оном
Американцу који није ни погледао превод кад је прочитао да је то
нека пјесма, прича, шта ли, него је оригинал, заправо асистентов
састав, вратио на електронску адресу с које је добио поруку.
Једног јутра буновни писац, који је до касних сати покушавао
да помири љубоморне супружнике и смјести их у причу у којој ће
се њихов синчић добро осјећати, отворио је електронску пошту и
зачудио се када је видио да је с непознате адресе добио необичну
причу. У њој се говорило о неком руднику злата у који с упали раз-
бојници пристигли са разних страна свијета, побили рударе, по-
трпали све ископано злато у вреће, али је неко искључио струју и
из јаме нису могли изаћи рударским вагонетима нити на било ко-
ји други начин. Послије много година нови концесионари рудни-
ка нашли су у коповма помијешане костуре рудара и разбојника.
Пих! Сладуњаво – рекао је писац на то и избрисао поруку.
Никад више
Када су се сви разишли, сиромашак разгрну прашину испод једне
тезге и нађе посљедњи недостајући новчић, па пожури према
пекари. Цијели дан је по пијаци скупљао ситниш, толико безври-
један да онај коме је испадао из руку није имао воље да се сагне и
подигне га са земље. Часак касније, с врућом векном под пазухом,
ишао је према зидићу којим је била ограђена пијаца. Чим на њега
сједне, почеће да се слади залогајима топлог хљеба.
Пут му изненада, као да је праћком избачен с улице, преприје-
чи погурен старац, упалих образа и тужног погледа.
Три дана ништа нисам јео, рече гласом у коме су дрхтуриле
посљедње мрвице снаге. Дај ми, молим те, пола тог хљеба, или ма-
кар залогај, да се вратим у живот.
Видјевши његово испијено лице, сиромашак му пружи цијелу
векну.
Мени не треба, шапну. Јео сам јутрос.
Тада старац стргну с лица пластичну маску и збаци са себе до-
трајале хаље. Пред сиромашком се усправи углађен господин у
поодмаклом животном добу. Рече да је богат и да никога свог не-
ма, а неизљечива болест одбројава му посљедње дане. Одлучио
је да сав иметак оставе добром човјеку, а бољег од њега тешко да
ће наћи.
Поведе старац сиромашка у своју раскошну кућу. Тамо га слу-
ге окупаше и обукоше у ново одијело, па поставише за сто и пред
њега и његовог добротвора изнесоше сваковрсна јела. Када сиро-
машак устима принесе сребрну кашику, која ће, као и све у овој
кући, ускоро бити његова, у њу кану крупна суза.
Никада више, помисли, нећу испод мишке тргати комаде вру-
ћег хљеба и осјећати тај омамљујући мирис и укус.
Матеј Арсенијевић
Драгутин у Хамелбургу
“Логор за ратне заробљенике Oflag H III B Hamelburg, Немачка,
1943… датум… дан заробљеништва… дневнички запис број… Да-
нас ми је крсна слава…” – пуковник спушта патрљак графитне
оловке и загледа се у одраз свог лика на унутрашњој страни про-
зорског стакла:
“Ко је тај непознати мушкарац без бркова, то страно усахло
лице, те очајничке очи, та логорашка сенка човека, што ме утвар-
но оданде посматра? Зар сам то ја, зар је могуће да сам то ја, Дра-
гутин Гавриловић, пуковник краљевске војске? Како је могуће да
не препознајем своје лице? Шта се десило са мојим лицем? Где је
ишчезло моје лице? Ја добро знам ко сам, али ово лице – не знам.”
Не стиже пуковник Драгутин у свој “дневник” – свешчицу са-
чињену од листова крутог логорског тоалет-папира, сашивених
са једне стране иглом и концем, да запише ни три реченице, кад
у логорску бараку, сав задихан, упада поднаредник Драгче, про-
стосрдачни сељак из левачког села Кавадар код Рековца, који од
дана заједничког пада у заробљеништво 16. априла 1941. године у
Сарајеву верно прати и служи по логорима за ратне заробљени-
ке у Немачкој поседелог јунака славне одбране Београда – пре-
страшног противјуриша Десетог пешадијског кадровског пука,
Сремског добровољачког одреда и Београдског жандармеријског
одреда на Дунавском кеју тачно у 15 часова 7. октобра 1915. године
у Великом рату:
“Госн’ пуковниче, драгичка! Стиг’о ти пакет из Србију! Сигур-
но с’ поклони за крсну славу! Слава ти, Боже, сило небеска, што
си нас поглед’о у ова’ јад и беду!”
Пуковник Драгутин види раздраганог Драгчета на вратима
бараке и невелики пакет у његовим рукама, који у трену засијава
изнутра. Устајући од сточића, Драгутин жмирне, прошаптава:
“Даринка, сунце моје, где си у овој ратној немаштини нашла да
ми, из окупације, у Немачку шаљеш славске дарове!”
Драгче брзо спушта пакет – сунце на дрвени сточић и сав оза-
рен, хитрим покретима креће да га отвара, грлећи га и њушећи
свих страна широко отвореним ноздрвама, нагињући се над њим
као да ће да уђе у њега:
“Да видимо шта има унутри… Ауу, со, шећер… Мас’! Благо си
га нам’! Сланиница – лепотица, сва месана! Сирац стар, преврео…
И шишенце с’ ракијче! Гозба, госн’ пуковниче, гозба!”
Задржавајући сузе дубоко у подочњацима, Драгутин се окреће
према истоку, крсти се:
“…Боже милостиви, сачувај ми супругу Даринку, кћери Ми-
лицу, Љубицу, Драгицу и Емилију, и сина Драгоша од сваког зла
људског и нељудског…”
“Са’ ћу, госн’ пуковниче, да поставим сточић, Богу да се помо-
лимо и да замезимо, па да виш’ шта је српска слава. А, бато! Не
мож’ нас сатру ни три Алембруга, а камоли ова’ један, сав никаки!”
Пуковник Драгутин – сав у молитвеном шапату:
“Боже свемоћни, сачувао си ме на Косову, Дунавском кеју, Со-
лунском фронту, и кад хтедох и кад не хтедох, сачувај сада моје
најмилије, не мене! И ако треба – ја да мрем, они да живе! Официр
сам, грешан човек, они мрава не згазише, чувај ми их!”
Драгче се разлеће по бараци, доноси лимене чашице за ракију
певушећи:
“Ништа лепше од крсну славу! Ух, ух… Ал’ ће лепо да бидне…
Бог нас поглед’о… Има да се веселимо к’о у мој Кавадар! Прво ћу
наспем по једну љуту…”
“Не распакуј то. Није то за нас…”, прекида га Драгутин гледа-
јући кроз прозор, још увек не окрећући се.
“Како, да извинеш, није? Па, жена ти послала за славу…”
“Има којима је потребније него нама…”
“А шта ћемо ми, ‘оћу рећи, ти?”, запањено ће Драгче. “Данас ти
слава, па није ред на славу макар парче ‘леба да не окренемо к’о
колач? А могли би и од ону сланину мал’ да се омрсимо, онако
љуцки. Ма, и она’ сирац из кутију мириши к’о душа… К’о да сам
код своју милу кућу…”
Пуковник прилази столу са Даринкиним пакетом, лупне
Драгчета по потиљку:
“Ајд’, ајд’, немој још да ми се расплачеш…”
“Знаш, имам орај пред кућу” наставља Драгче, предајући се из-
ненадном налету логорашке жалости “под њега – сто, леп, дрвен,
сам га правио… Ту ти ја седнем кад упече звезда, у ‘лад, жена наспе
ракију, послужи сирац, насече паприку… Гледам жену, гледам ку-
ћу… Кокошке сите, полегле у авлију, а трава мириши на ону вру-
ћину – милина Божја, к’о у рај! Ма, право кажеш: ево, сад ми дође
да… заплачем, да извинеш… Мириши све, госн’ пуковниче, к’о да
смо у нашу Србију, а не у ову… швапску несрећу!”
“Мудро збориш, Драгче мој премудри. Узећемо ми наш лого-
рашки хлеб – окренућемо наш славски колач! Отпеваћемо Свјати
Мученици… Исаије ликуј… Преломићемо га начетворо, целива-
ћемо га трипут, к’о што и приличи: Христос посреди нас… И јест
и будет…”
“’Оћемо, фала Богу, што да нећемо…”, гледа Драгче у пуковни-
ка, покушавајући да наслути да ли ће се овај можда предомисли-
ти у вези са сиром и сланином.
“Слава у рову, слава у логору… То ти је наша судбина…”, Драгу-
тин ће замишљено, стојећи над отвореним Даринкиним пакетом.
“Па јес’, госн пуковниче, Србин славу славио увек у неку
невољу…”
Драгутин издваја сир и сланину на страну:
“…Сир и сланину нећемо да једемо…”
“Јој си га нам’, а ко ће их једе?” Драгче, на ивици суза, мирише
очима полуотворене смотуљке са сиром и сланином.
“…Сир и сланину ћу да пољубим, да не увредим љубав Дарин-
кину… Знам са колико је суза спремала ове дарове. Овај сир и ова
сланина слани су, Драгче мој, и од њених суза… Од уста је својих
ово одвојила, мученица, да би ми послала…”
“Твоја Даринка… моја Живанка… иста то мука…” Драгче са-
гиње главу, већ готов да заплаче.
“…Забранио сам јој да прима помоћ од Недићеве владе, а ну-
дили се да јој помогну. Није ме Недић заборавио, хвала му за то,
заједно ратовасмо, заједно голготу албанску прођосмо…”
“Море, заборавио, како није заборавио кад Швабу служи!”
“Нек’ му је Бог у помоћи кад служи Швабу којег је онако јунач-
ки тукао у Великом рату… За ратно јунаштво – свака му част, ал’
моја породица помоћ швапску нема да прима…”
“Ма, и под укопацију мора се једе…” мрмља Драгче не одвајају-
ћи поглед од сира и сланине.
“…Моја Даринка је, бре, жена српског краљевског официра ко-
ји је Швабу осамнаесте истерао из Србије, неће она мени да прима
помоћ од окупатора, па макар умрла од глади, са све децом!”
“Не дај, Боже, и крсна славо, далеко било!” Драгче се крсти, гле-
дајући у речи које излазе из пуковникових уста.
“Не бој се, Драгче, неће Бог оставити свог!”
“Ма знам да неће, ал’… једном ли је народ скапав’о од глади?”
врпољи се Драгче у месту, све узнемиренији помишљу да, заиста,
неће нимало окусити од Даринкиног сира и сланине.
Драгутин гледа сиротог Драгчета, жао му га је: овај стоји,
мршав и јадан, у крајњем безнађу, гладним очима молећи за ми-
лост, за милост и спас – за залогај сира и сланине. Истога часа,
искусни официр, пресеца у своме срцу нит туге:
“Дедер сад, голубе, пут под ноге, да си Русима однео ту сланину
и тај сир. Брз као стрела, хитар као муња… Да те не виде, да те не
чују, јер ако те ухвате – пропадосмо и ти и ја… И сир и сланина!”
Драгчета наредба пренеражује сасвим. Он муца:
“Како… Русима, да извинеш, госн’ пуковниче? Па, ја чуо да
она’ њи’ов Стаљина и они његови… много гадни према Богу и
народу… Цара свог, на правду Бога, убише, са све жену и децу…
Стреља’у, Боже ме сачувај, свете слике по црквама, цркве рушу…
Бива у њину Русију зло и наопако што никад не беше… Ма, зар
тем безбожницима, тем вољшебицама да даднемо да једу од нашу
свету и честиту славу?”
Драгутин озбиљан, очински строг:
“Нису, Драгче, то безбожници, то су наша сирота руска браћа,
логораши, самртници… Ови што беху спремни да умру за своју
Отаџбину и допадоше швапског заробљеништва, сигурно нису
рушили цркве…”
“Па, оно… нисам ни рек’о да јесу…”
“…А Швабе их овде, у логору, злостављају к’о псе, и горе од тога.
Милован Данојлић
Година пролази кроз авлију
У цркву се пристиже у групама, по засеоцима, фамилијама и ку-
ћама. Сељаци преко ливаде наступају раштркано, а на уским
шумским стазама, хтели не хтели, сврставају се у колоне. Мало
говоре; није ред брбљати. По луговима, шумама и врзинама пе-
вају птице. Причесници прескачу потоке на местима где су нај-
ужи, прејахују нахерене богазе, цупкају на речним газовима као
да играју школице, провлаче се стазама дуж потока пазећи да се
не искаљују и не изгребу. Они из даљих села кренули су пре раз-
дања, насумце се пробили кроз помрчину букових шума, и сад,
како се пут расветлио, ход им постао радоснији и лакши. Поне-
кад се, насред стазе, испречи олистали жбун: лане или преклане,
промакао је оном ко је крчио стазу, па се овог пролећа одједном
отео и разбокорио, не да човеку проћи! Сва та раја, поустајала из
влаге и из траве, стиче се на падини испод металне капије порте
коју је црквењак у свануће откључао. На великој бари која се, од
последњих киша, задржала испред Бркине кафане, сви најпре
оперу папуле, опанке и цокуле. У порту ступају чисти и чили, као
да су сад-нà изишли из куће. Ни трага од оних глибова и бара
и ораница које су прегазили: пред попа и пред Бога блато се не
износи! Окупљају се, ћутке, скинутих шајкача, стајући једни дру-
гима у потиљак, у осморедовима или шесторедовима. Међу њима
је и Дечак, узбуђени посматрач и предани учесник обреда, срећан
што је делић једнодушне гомиле, што му је дато да учествује у
њеним складним кретњама. Кућни домаћини: неке познаје, друге
зна из виђења. Обичним данима су знојави и мусави, у подераним
кошуљама и закрпљеним панталонама, до колена у ђубрету, по-
некад толико уморни да, кад отворе уста, себе не чују – и говор им
се умањио, ослабио, некуд ишчезао! А јутрос се дотерали, умили
се, прогледали на очи, обукли стајаћа одела, устобочили се и по-
господили, не можеш их препознати! Као да су оно раније биле
њихове жалосне сенке, привремена замена, да би се тек јутрос
појавили онакви какви би желели и могли бити: рођени племи-
ћи и чиста господа! Свако се подигао у својим и у туђим очима,
уздигао се до историјске озбиљности о којој Дечак понешто зна
из читанки и песмарица, а која је, ко зна кад, из стварног живота
прогнана. Гледајући их онако избријане и бистрооке, мисли: мора
да су овако изгледали они који су се, са Црним Ђорђем и Мило-
шем, договарали о дизању устанка; усправни, свесни важности
подухвата којег се подухватају. Данас, на Ускрс 1952, оживљује за
часак њихова потамнела част: свако бива од себе виши за једну
главу и важнији од онога што му је, да би се одржао на земљи,
дано да чини. Стоје као на цртежима у календару, смерни и поно-
сити, дозвани к себи, достојни имена које носе. Народ! На пијаци,
по кафанама, надлештвима и ходницима судова најчешће су жа-
лосни, погурени и брижни, а јутрос су се, ево, усправили: Божји
синови, Срби људи! Од свећа и од њихова дисања, црква се по-
степено загрева. И дах им је чист, прозрачен јутарњом хладно-
ћом: дишу као да су јутрос, са расвитом, први пут сишли на земљу.
Гледа их искоса и срећан је што је са њима, што су овакви, што их
бар једном годишње може видети у снази и у лепоти. Гологлави,
са шајкачама увученим под појас, војнички уредни и исправни:
да им неко подвикне Мирно! и Напред марш! одмах би сложили
корак. Понеком на врху главе штрчи непослушан чуперак – није
навикао да хода без капе, па му се коса отима и одскаче. Заузе-
ли су десну половину цркве; на левој половини су жене и деца.
И жене су се удесиле и обукле, али оне не умеју да се оволико уз-
дигну изнад себе; мушкарци у оваквим и сличним приликама
узлебде, земљу ногама не додирују. Домаћини, горди као јунаци,
послушни као деца; слободни и слободно послушни. Вољни да
свим срцем прихвате и подрже један виши ред. Због тих измиве-
них и лепо обучених сељака јутрос је у цркви уистину присутан
Бог. Ту је, испунио је цркву до последњег квадратића. Бог је овај
строги и нежни поредак што га, уочи и за време ускршње службе,
одржавају озбиљни домаћини. У љубави према Богу жене су стра-
сније, али једино мушкарци умеју да тај однос поставе на чврсту
и поуздану основу. Добро је, макар и као трунчица, у овако нечем
имати удела. Стоје сурово опраних ушију, избријани до испод
коже, упућени у ствар, строги према себи и према попу: они су у
цркви домаћини готово колико и он! У ланеним кошуљама, сук-
неним гуњевима и гуњићима, гледају Бога право у очи. Гледају
га с поштовањем, али без страха и снисходљивости: он зна своје,
они своје. Он је кључар најважнијих тајни живота и смрти – то
му је посао. Добро је да се зна у чијим је то рукама, и због тога га
поштују: Бог је мајстор за бескрајно и несхватљиво.
Небојша Радић
Чеченска ружа
Из романа Словенска душа
Алекс је извадио кључ и пошао да откључа врата, кад му се учи-
нило да отирач за ноге није на истом месту. У другом џепу је на-
пипао пиштољ. Откључао је врата, а Рекс је одмах ускочио у стан
и почео да режи. Лампа поред фотеље у углу собе се упалила и
Алекс је откочио ипиштољ. Извадио је оружје и крочио у собу где
је у фотељи био једва приметан тамни обрис човека.
“Добро вече, Ружо”, зачуо се глас.
Рекс је залајао и накострешио се. Алекс је закочио пиштољ и
вратио га у џеп. Потапшао је пса по глави и наредио му да седне.
“Здраво, Ружо”,” рекао је.
“Тако је, пријатељу,” рекао је човек у фотељи и нагнуо се уна-
пред, тако да му је лице сада било потпуно видљиво. Подигао је
руку у којој је била чаша и рекао: “Сипао сам себи мало вотке да
прекратим чекање. Сâм сам донео, знам да не пијеш и да у кући
не држиш алкохол. Чашу сам позајмио, надам се да не замераш.”
“Празна чаша је отприлике још понајбоље што од мене можеш
добити”, рекао је Алекс отварајући врата ходника да пас да изађе
из дневне собе. Рекс је зацвилео и машући репом послушао. Алекс
је притиснуо прекидач за светло на зиду, одложио кутију од фла-
9уте на сточић и сео на кауч. Испред њега је у фотељи седео човек
дуже црне косе и дуга испијена лица, на ком су била урезана два
отвора кроз које су тамне очи као у кавез заробљене звери јуриле
са једне на другу страну.
“Пиштољ си вратио у џеп?”, рекао је гост. “Је л’ то значи да смо
опет пријатељи?”
“Тебе, Марк, могу и овим зарђалим мачем”, рекао је Алекс и
показао главом на кутију која је сад лежала на столу испред њих.
“Ха, ха”, насмејао се Марк. “Какво ти је ово старинско чудо?
Неки фини примерак, изгледа.”
“Мач сликара Каравађа. Барем је требало да буде, али изгледа
да није. Каже стручњак”, рекао је Алекс. “Прича се да је са тим
законом живео и да је од њега и умро. Гадан карактер и ружна
судбина, па сам умислио да ми паше и приличи.”
“Каравађо, је л’?” рекао је гост, па се нагнуо напред у седишту
да боље види мач. “Не дај да те завара пропаганда његових нета-
лентованих непријатеља. Каравађо је убио само једног човека, и
то у двобоју. А тај убијени је био подводач сликаревог омиљеног
модела и брат окорелог криминалца, највећег мафијаша, што би
ми данас рекли, у Риму тог времена. Твој пријатељ сликар је имао
петљу да се супротстави олошу и да уради што нико није смео.
Лудак је можда и био, али кукавица није.”
“А одакле ти то знаш?”
“Хм, хм””, накашљао се гост. “Рецимо да сам био неким послом
у Италији. У Ватикану, рецимо, па сам имао приступ и одређеним
архивима. То је било неким другим послом, наравно, али кад сам
већ био ту, онда сам и ове ствари истражио. Био сам после и у
Пинакотеци у Милану да видим његову слику Вечера у Емаусу.
Има две такве слике, знаш? Једна је овде у Лондону у Националој
галерији, али је она у Милану боља. Сети се некад, иди да видиш!”
“Наравно, немам друга посла него да идем и гледам слике по
свету”, рекао је Алекс и слегнуо раменима. Знао је да ће до овог су-
срета кад-тад доћи. Знао је да се Марков и његов пут морају поново
укрстити и да никаква непријатељска ватра, експлозије, издаје и
заседе не могу рашчинити оно што је у књигама сачињено.
“Марк Ходајев, студент академије лепих уметности у Вороњежу,
ха, ха, или борац шесте падобранксе чете, који ли си?”, зачикивао
је Алекс Горски колегу по оружју те прве зиме обуке на Кавказу
и сви су се смејали. Делили су те ноћи шатор са још шест људи и
грејали се са две свеће на температури од минус десет степени.
“Који ли си, Марк?”, изазивао је Горски, на шта је Ходајев, иначе за
главу мањи растом, потегао нож и рекао: “’Ајмо напоље на снег да
ти сликар покаже по боји крви!” Онда су попили неколико боца
вотке и грузијског коњака, па се изљубили и побратимили, нау-
чили да деле храну и пиће, одећу и муницију и да један другом
верују као брат брату. Помислили били да им је иста крв и суд-
бина. Пред чеченски рат 1999. године, бригадијски официр за бе-
збедност, мајор Иванов, је позвао Алекса на поверљив разговор.
Водник Горски је сео у понуђену фотељу, а мајор је шетао собом
горе-доле.
“Јеси ли за чај?”, рекао је Иванов. “Знам да не мариш за кафу!”,
на шта га је Алекс изненађен погледао.
“Чаја индијског имам, баш по твом укусу!”
Алекс га је и даље посматрао не знајући шта да мисли о овом из-
ненадном изливу информација и љубазности официра безбедности.
У даљем разговору је мајор Иванов показао да је одлично оба-
вештен о породици Горски; отац Иван Борисович је наставник у
средњој школи, мајка Ирина Алексејевна поштански службеник,
сестра студент медицине у Москви; деда је погинуо у отаџбин-
ском рату ’44. године под Стаљинградом, био је снајпериста и
служио је са чувеним Зајцевим. Током битке, Зајцев је имао двеста
двадесет пет потврђених погодака, а Борис Степанович Горски је
стигао до сто осамдесет седам, с тим што је Горски и сâм страдао
пре краја битке.
“Ко зна”, рекао је мајор Иванов, “да је Борис Степанович остао
до краја, можда би и престигао Зајцева!?”
Алекс је знао да је деда био носилац многих одличја за хра-
брост, али није знао ове детаље. Ни Иван, његов отац, вероватно
није знао.
“Твоја прва љубав, Алекс”, наставио је официр за безбедност,
“Наташа Прохорски се удала пре две године и има ћерку која се
зове Наталија. Твој школски друг Саша Вронцев сада живи у Хар-
кову, специјалиста је програмирање саобраћајних база података.”
Алекс је отпио гутљај индијског чаја и наставио да гледа у
ивицу писаћег стола.
“Дведесет друге године завршио си диверзантску обуку као
први у класи”, наставио је мајор Иванов, “спреман си за изврше-
ње борбених задатака. За недељу дана ће твоја јединица кренути
у Чеченију и ја знам да ћеш се ти показати као изузетан војник.
Нама, међутим, понекад затреба више, много више од једностав-
ног испуњавања војничких дужности. Нама, како бих ти сад ре-
као, треба неко ко ће да решава проблеме, самостално и ефикасно,
неко ко је спреман на највећа одрицања зарад највећег могућег
признања и славе, љубави према домовини!”
Онда је мајор пошао до једне полице, са које је узео порцелан-
ску шољу и ставио је на сто испред Алекса. У шољи је била ружа,
црвена ружа у цвату. Мирисала је на пролеће и живот усред кав-
каског мраза и чемера војске која се спрема за рат.
“Видиш ову ружу, Горски?”
“Видим.”
“То је та разлика између мириса дизела у камионима, барута и
мокре војне опреме. То је моја понуда, али је ти сâм мораш иза-
брати и знати да си је изабрао, јер ће то постати твој пут. Пут са-
мотан понекад, али пут који допире до многих скривених прети-
наца људска душе, па и ове планете!” рекао је мајор. “Када прођеш
специјалистичку обуку, уз ову ружу ћеш добити банковни рачун
у Женеви који ће се аутоматски попуњавати на почетку сваког
месеца, а износ се по потреби може увећавати. Имаћеш станове
у Женеви и Паризу, кућу у Лондону, где ћеш углавном живети и
дружити се са нашом емигрантском елитом. Имаћеш човека за
везу, који ће ти се јављати неколико пута годишње и од кога ћеш
добијати задатке. Углавном ће то бити прикупљање поверљивих
информација, али нису искључене и неке озбиљније операције,
но то само у случају крајње нужде. Уколико прихватиш, твоје ће
име ретроактивно бити избрисано из списка ове јединице и до-
бићеш нов идентитет, одговарајуће папире и у року од двадесет
четири сата ћеш бити упућен у Москву на додатну обуку, која ће
трајати годину дана. Имаш ли каква питања?”
“Шта ја треба да урадим?”, питао је Алекс.
“Треба да размислиш. Хоћу твој одговор до сутра ујутру!”,
рекао је мајор Иванов и изашао из собе.
“Смејали смо се те вечери испред шатора, седећи у снегу”, при-
сећао се Алекс. “Пили смо вотку, па опет коњак, бензин из упаља-
ча и смејали се када си и ти признао да си био на разговору са Ру-
жом. Да тако смо га тада назвали, Ружа. Пили смо и певали, сме-
јали се лудој понуди да напустимо јединицу, издамо другове и
побегнемо у неки јебени Лондон, Швајцарску, додатна обука у
Москви, ха, ха… Па још коњака смо пили, па још вотке. Где си,
Ружо, ударио си ме по леђима онако војнички, из све снаге тако
да сам прогутао пола флаше вотке и почео да се гушим. Ево ме,