Ненад Николић
Одломак из рукописа књиге “Проблеми савремене књижевне историје: Критичка пролегомена за обнову националних књижевности и њихових историја”
Идеолошка перспектива Историје књижевних култура источно-
средње Европе: повезаности и раздвојености 1 може се препознати
и у различитим интерпретативним приступима истоврсном фе-
номену, као у прилозима Светлане Слапшак ”Петар II Петровић
Његош: Икона песника са иконом” и ”Женско памћење и алтерна-
тивни косовски мит”. У потоњем, посвећеном ”скривеној припо-
вести” која припада ”историји жена” (IV, 263) 2 , интерпретирајући
завршне стихове песме ”Косовка девојка”, Слапшакова је уочила
да ”у балканским као и многим античким и модерним култовима,
држање дрвета или гране је гест који конотира плодност. Ова по-
етска слика јасно се односи на девојчину будућу неплодност. Њен
обећани и сви други мушкарци ишчезли су у једном боју. Њен
глас је, отуда, глас колектива, глас жена које изражавају не само
јад и беду, него такође скривени приступ њиховим мушкарцима
који су одлучили заједничку будућност. Није судбина зимзеленог
дрвета оно што је овде неприродно, него то што су жене оставље-
не сасушене. Ако се Илијада завршава трагичном смрћу, Косов-
ски циклус се завршава не-рођењем: овде је мушко тело осака-
ћено и женско тело учињено сасушеним” (IV, 265). Пишући пак о
Његошу, Слапшакова ће написати и овакву реченицу: ”Његошево
девичанство доведено је помало у питање после открића љубавне
песме, која се највероватније односила на аферу са једном балери-
ном у Трсту” (IV, 114). Како је могуће да неко тако проницљив у ин-
терпретирању завршних стихова ”Косовке девојке” на тај начин
тривијализује песму ”Ноћ скупља вијека”, и то почев од насло-
ва, преведеног као ”A Night Worthier than a Century”, без икакве
напомене да се ”вијек” може односити не само на период од сто
година него и на људски живот, у ком случају би наслов гласио ”A
Night Worthier than a Lifetime”? Такав превод би више одговарао и
смислу песме прожете мистичким мотивима, али у којој је ”послед-
ње егзистенцијално искуство […] свест о субјективности која се
појављује као потоње искуство у односу на hieros gamos”, што је
решење које ”одговара – у томе је његова вредност – и модерном и
мистеријском осећању света”. 3 Како је, дакле, могуће да Слапшако-
ва, и која нарочито истиче приступ Анице Савић Ребац Лучи ми-
крокозма, 4 не препознаје ништа од мистичких мотива, него Ње-
гошеву песму тривијализује на аферу са тршћанском балерином? 5
То се може објаснити њеним општим схватањем српске кул-
туре, које је у залеђу интерпретација. Циљ тумачења алтернатив-
не, женске приче о Косовском боју био је да се изнесе у први план
”да историјска рецепција Косовског мита од стране жена пока-
зује одређену конзистенцију родно одређене представе митске
приповести и њене идеолошке и политичке употребе” (IV, 268),
која ”сукобљена са националном културом” показује ”препознат-
љиве опозиционе, субкултурне и ‘карневалске’ квалитете”, отело-
творујући ”критичко памћење које баца светло на трауматичне
родне разлике које обично измичу пажњи традиционалних исто-
ричара” (IV, 269). Са тим се антрополошка интерпретација хвата-
ња за зелену грану одлично уклапа. Насупрот томе, Његош је као
фигура националног песника доминантно посматран у светлу
актуелних српско-црногорских односа, па је тако завршна рече-
ница прилога о њему да ”данас многи Црногорци прихватају ову
[Мештровићеву] визуелизацију Његоша, вероватно зато што од-
бацују српску националистичку верзију” (IV, 116). Вођена потре-
бом да укаже на националистичку природу представе о Његошу
као икони, Слапшакова је доследно све метафизичке и мистич-
ке аспекте његовог дела тривијализовала. Тамо где то није могла
учинити, као у случају Луче микрокозма, преко њих је прешла нај-
уопштенијим тврдњама да је у питању ”високо херметичан еп […]
на који су утицали Дантеова Божанствена комедија и Милтонов
Изгубљени рај” (IV, 110) и да се у њему налазе ”референце на ан-
тичку мистику, Кабалу и друге изворе и идеје које свакако нису
биле православне” (IV, 111). Покушаја да објасни како је црногор-
ски владика објединио све те различите изворе нема, премда је о
томе исцрпно писано у литератури, како старијој тако и новијој.
Међутим, Слапшакова, која високо вреднује тумачење Луче
микрокозма Анице Савић Ребац, нетачно представља и да је њена
интерпретација ”једина која укључује значајне културне анализе
и компаративне студије” и да је ”књижевни критичари и истори-
чари никада нису разматрали” (IV, 116). Још 1911. Николај Велими-
ровић је запазио да ”Његош је врло сличан великом персијском
веро-оснивачу Заратустри”, 6 образложио зашто ”би се најпре мо-
гао назвати теистом” 7 и нагласио да ”Његошева је вера индиви-
дуална каква је уопште вера јаких и великих духова […] Христа,
Павла, Оригена и Франциска”. 8 Са друге стране, Бранислав Пе-
тронијевић је Његоша доводио у везу са Дарвином и Шопенхауе-
ром. 9 Први део своје књиге Његошева ”Луча микрокозма” 10 Алојз
Шмаус именовао је ”Луча микрокозма и њене паралеле у светској
књижевности” и кроз четири поглавља Његоша посматрао у од-
носу према Милтону, Дантеу, Ламартину и Клопштоку. Перо
Слијепчевић се, нека још само он буде поменут, Лучом микроко-
зма бавио истовремено када и Аница Савић Ребац, испитујући и
традиције које су биле предмет њеног интересовања. 11 Што се ти-
че рецепције Анице Савић Ребац у српској књижевној историји,
није јасно како Слапшакова може да тврди да ње није било, када
је она сама критиковала баш једно врло озбиљно разматрање ту-
мачења Анице Савић Ребац у студији ”Два испитивача Луче ми-
крокозма: Аница Савић Ребац и Мирон Флашар”?! 12 Даље, да ли је
могуће да не зна да је у четворојезичном четворотомном издању
Луче микрокозма Његошеве задужбине и Службеног листа СРЈ
___________________________________________________________________
1
History of the Literary Cultures of East-Central Europe: Junctures and
disjunctures in the 19th and 20th centuries, Volume I (2004), Volume II
(2006), Volume III: The making and remaking of literary institutions (2007)
and Volume IV: Types and stereotypes (2010), Edited by Marcel Cornis-
Pope and John Neubauer; Amsterdam – Philadelphia: John Benjamins
Publishing Company.
2
Цитати из Историје биће навођени уз означавање тома римским и
странице арапским бројем, али ће због важности ауторских приступа
читалац увек бити обавештен ко је аутор цитираног прилога.
3
Мило Ломпар, Његошево песништво; Београд: Српска књижевна
задруга, 2010; 205.
4
Аница Савић Ребац, ”Његош и богомилство” (1951), Његош, Кабала и
Филон” (1952) и ”Песник и његова позиција” (текст је први део њена
предговора енглеском преводу Луче микрокозма: овде се штампа
према рукопису), у: Хеленски видици: есеји, избор и предговор
Предраг Вукадиновић; Београд: Српска књижевна задруга, 1966.
5
”Сви начини присуства еротичког мотива у Његошевој поезији битно
су, међутим, различити од јединственог начина на који се овај мотив
појављује у Ноћи скупља вијека […] у другим Његошевим песмама
постоји опчињеност женом као део неког непроблематичног дивљења
или слављења. Тако се у песми Три дана у Тријесту […] појављују
стихови посвећени ‘грациозној Флори’” (Мило Ломпар, Његошево
песништво; 156).
6
Николај Велимировић, Религија Његошева (1911) (Владика Николај,
Изабрана дела у 10 књига, књ. I); Ваљево: Глас Цркве, 1996; 59.
Штавише, Велимировић за Заратустру примећује и да ”мора бити да
је имао и великог уметничког смисла, иначе не би могао и после три
хиљаде година онако моћно уметнички надахнути једног чувеног
модерног уметника (Ниче)” (Исто; 60).
7
Исто; 129.
8
Исто; 142.
9
Бранислав Петронијевић, Филозофија у ”Горском вијенцу” (1920);
Подгорица: Октоих, 1999.
10
11
Алојз Шмаус (Alois Schmaus), Његошева ”Луча микрокозма”. Прилог
проучавању Његошевог религиозног песништва (1927), у: Студије о
Његошу, приредио Мирко Кривокапић; Подгорица: ЦИД, 2000.
Перо Слијепчевић, ”Стварање света и слика васионе у Лучи микроко-
зма” (1952), у: Критички радови Пере Слијепчевића (Српска књижевна
критика, књ. 16), приредио Предраг Протић; Нови Сад – Београд:
Матица српска – Институт за књижевност и уметност, 1983.
12
Студија је објављена у зборнику Anica Savić Rebac и Његошева ”Лучи
микрокозма”, приредила Даринка Зличић; Нови Сад: Књижевна
заједница Новог Сада, 1986. Слапшакова је своју студију почела овако:
”Не дешава се често, ни у много развијенијим научним и културним
срединама, да ученик следи свог учитеља не само у истој области,
него чак и у истој теми: то је случај са Мироном Флашаром, који је
наставио истраживања Његошеве Луче микрокозма, истичући у више
наврата заснованост методолошког приступа који је претходно из-
ложила Аница Савић Ребац” (7). Без обзира што је потом доказивала
да су Флашареве замерке Аници Савић Ребац неутемељене и да из
поређења њих двоје ”радови Анице Савић Ребац излазе као модернији,
кохерентнији, подстицајнији и знатно боље писан мали збир текстова”
(21), то никако не може бити оправдање да четврт века касније тврди
да Флашаревог разматрања њених тумачења уопште није ни било,
посебно што је реч о аутору који ”извесно је да је интерпретацију Луче
микрокозма знатно унапредио” (15).
Снежана Д. Самарџија
Епски јунаци пред Богом и Светим Јованом
(Улоге духовног сродства у епској стилизацији)
Поред крвног сродства, у патријархалној култури изузетан значај
имају и духовне везе, успостављене на одговарајући начин између
чланова различитих породица. Архаична подлога таквог орођа-
вања посебно се уочава у статусу кума, тим пре што је обредно-
обичајна пракса врло дуго чувала облике венчаног, шишаног или
стриженог (сувог) и крштеног (мокрог) кумства (Чајкановић, 1973,
стр. 160, 334-340; Словенска митологија, стр. 317-318; Кодови бр. 3).
Иако је избор кума био слободан, често ту улогу има стари
сват са венчања родитеља, али се круг није ограничавао само на
рођаке, већ су се кумством међу комшијама и пријатељима успо-
стављале и шириле социјалне везе. Други облик духовних спона
представља братимљење и сестримљење, било да је склапано уз
особен ритуал, или једноставним, непосредним ословљавањем.
“Мистично” створеном сродству припада и посињење (Ђорђевић,
1939, стр. 153-158), такође изједначено са крвним родбинским рела-
цијама, о чему сведочи и строг систем табу-прописа. Осим забра-
не полних односа и склапања брака са кумом и члановима његове
породице, “свако наношење зла куму – убиство, крађа, превара,
па чак и обична увреда – није само друштвени или морални, него
и религијски прекршај, који подразумева одговарајућу натпри-
родну санкцију” (Бандић, 1980, стр. 367).
Непоштовање кумства, које је у самом врху тешких грехова,
најближе је братоубилачким намерама и не одваја се од казне
заслужене због почињеног светогрђа између чланова породице.
Легенде у стиху посебно истичу прекршаје норми које се односе
на духовно сродство:
“Црн им био образ на дивану
Пред самијем Богом истинијем!
Кум свог кума на судове ћера,
И доведе лажљиве свједоке
И без вјере и без чисте душе,
И оглоби кума вјенчанога,
Вјенчанога или крштенога… ” (Вук, СНП II, бр. 1)
“… Ја сам био у земљу проклету
Ђено јесте Боже незаконство:
Ђе не моле Бога, да помогне,
И не слуша пород родитеља,
А не слуша млађи старијега,
Ђе кум кума не држи за кума…” (Вук, СНП II, бр. 2)
“Никола се на рај наслонио
Преко раја у пакао гледа
Али у паклу три душе горе:
Једној гори лице до очију …
Којој гори лице до очију,
Тај љубио богом посестриме… ” (Беговић, стр. 96)
Поремећај етичког система и неписаних правила понашања неми-
новно изазива последице. Есхатолошка визија пропасти света сим-
болички обележава свеопшти морални суноврат, испаштања, па и
затирање целог народа:
“Настануће пошљедње вријеме,
Нестануће овце и вшенице,
И у пољу челе и цвијета;
Кум ће кума по суду ћерати,
А брат брата звати по мегдану… ” (Вук, СНП II, бр. 32)
Значај кумства упечатљиво се истиче у етиолошким предањима
(Милошевић-Ђорђевић, 2000, стр. 178), тим пре што нарушавање
етичког кодекса оставља трајне последице. Поремећени односи у
друштву пројектују се на космичка пространства, живи и неживи
свет. Само постојање корњаче (Вук, ЕС, стр. 174) или Млечног пута
(Вук, ЕС, стр. 174; Милићевић, стр. 62; Беговић, стр. 224) упозора-
ва на обавезе између обе окумљене стране. Беговић наводи израз
који потврђује неопходност апсолутног поштовања: “Грјехота се и
на кумов плот наслонити” (Беговић, стр. 224).
И у ширем комплексу веровања окумити или братимити
представнике животињског света, митска бића и персонифико-
ване појаве подразумева трајну везу и заштиту. Могући далеки
траг тотемизма крије се и у особеном обраћању дивљим животи-
њама као кумовима (ласица, лисица, вук, медвед, змија итд). Није
случајно што амбивалентна симболика ових представника фау-
не (Гура) обухвата и њихове хтонске компоненте. Опасност од
демона такође утиче на покушаје уклањања погубних исхода су-
срета два света. Настојећи да обезбеди опстанак, човек се обра-
ћао различитим силама и стихијама. Бајке, легендарне приче,
подврсте предања стилизују у одговарајућим жанровским сис-
темима и такве детаље. Јунак куми и братими небеска тела (Сун-
це, Месец), демоне болести (куга, чума, колера; Тројановић, стр.
38, 208; Зечевић, стр. 96), але, змајеве и виле, па и саму смрт (Чај-
кановић, СНП, бр. 32, 115, 135, 197). И фантастична бића у невољи
вапе и моле: “Чујеш момче! Кумим те Богом и по Богу да си ми
брат (…) кутариши ме белаја” (Чајкановић, СНП, бр. 52). Тек
када прође проверу, јунак бајке стиче моћне заштитнике, даро-
давце и помоћнике.
Уважавање кума, као сегмент придобијања наклоности пре-
дака, повезује се и са архаичном функцијом даривања. У пригод-
ним околностима (свадба, крштење) куму се припрема и узвраћа
достојан поклон. Одступања од ове норме такође не пролази без
последица, што наглашавају призори описани у легендарним
песмама. Усред пакла је човек којем гори глава, јер се за живота
тешко огрешио:
“Овај није даровао куму:
Кума њему светога Јована,
А он њојзи паре ни динара… ” (Вук, СНП II, бр. 4)
Даривање, као стилизовани вид приношења жртве, односи се и
на задобијање милости демона, а и сами предмети имају одгова-
рајуће симболичко значење (кошуља, пешкир, јабука итд). Про-
писи постоје и при дочекивању и гошћењу кумова. Та обредно-
обичајна секвенца се кондензовано сачувала и у пословичним
поређењима:
“Као у кума на части (било свашта доста)”;
“Пред кума. Добро, да се може пред кума изнијети. ”
(Вук, Пословице, бр. 2182, 4468)
Веселин Чајкановић наводи одломак народне песме који сведочи
о томе да се “кумство и братимство сматрају за истоветну ствар”,
јер обе везе имају статус сродства:
“Богом куми б’јела вила,
Богом куми бан-Секула:
– Богом брате, бан-Секуле!
Не води ме ујку твоме. ” (Вук, СНП, I, бр. 266)
Смисао и неприкосновеност кумства и братимљења положени
су у најдубље слојеве традиције, а могуће су и претпоставке да
божанство кумства представља претка целог народа. На ту по-
длогу надградила се новозаветна функција светог Јована, уобли-
чена у сва четири Јеванђеља. Чин који му је припао на Богоја-
вљање отворио је пут светитељу у религијском комплексу, те се
кроз датуме црквеног календара обележава дан његовог зачећа,
рођења и дан када је посечен, као и обретења његове главе. “Шест
празника посвећених током године светом Јовану подсећају на
најпресудније догађаје из његовог земног и светачког живота”
(Недељковић, стр. 282-283), а истовремено се тако обележавају
све етапе природних циклуса. Усмено преношена традиција није
изменила свечеве атрибуте, само су стихови народних песама
учврстили њихов значај. У сложеним амалгамима паганских и
хришћанских слојева традиције, при космичкој свадби Месеца,
Бог кумује, док је свети Јован одабран да буде стари сват или
прикумак (Вук, СНП, I, бр. 230, 231), а управо ће стари сват са
родитељске свадбе бити кум новим изданцима рода. При распо-
Никола Маринковић
Послератни мит о револуционару: У празном олтару Драгише Васића
Приповетка У празном олтару Драгише Васића објављена је у
склопу збирке Утуљена кандила (1922). У складу са рецепцијом
Васићевих приповедака у делима његових савременика, одмах
је примећена њена реалистичност и ангажованост. Овај спој две
различите приповедачке тенденције открили су, између осталих,
Слободан Јовановић, 41 Бошко Новаковић, 42 Ђуза Радовић 43 и Ми-
лан Богдановић (који открио и могућег протитипа главног лика
приповетке). 44 Новији тумачи у први план су истицали модерни-
стичке теме и поступке садржане у овој приповеци, отварајући
проблематику отуђене власти, психолошког преображаја, патње
и лудила, као и елемената поетике експресионизма у приповеда-
њу које је у основи реалистичко. 45
Интересантно је да дубинској структури приповетке, која се
уочава ако се У празном олтару сагледа из перспективе истори-
је жанра, до сада није била посвећена нарочита пажња. Тим пре,
ова проблематика је битна, јер може открити природу ангажова-
ности, специфичан начин на који је та ангажованост остварена,
али и помоћи да се посредно, опрезним поетичким уопштавањем,
учини корак ка откривању Васићевог схватања традиције. Ово
питање традиције, које, с обзиром на приповеци сувремен есеји-
стички ангажман писца, има и одређене политичке импликаци-
је, заправо је и одговор на тајну Васићеве судбине, неуклопиве у
историјска кретања српског народа између два светска рата.
У празном олтару и Утуљена кандила
Приповетка У празном олтару заузима повлашћено, последње
место у збирци Утуљена кандила. Самим насловом она сугерише
модернистички смисао збирке, који ”асоцира на свеопшти сум-
рак света у којем више нема трансценденције”, 46 посредован мо-
тивима везаним за хришћанство. Интересантно је да, док канди-
ло своје место налази испред иконе, како у цркви, тако и у дому
(па синтагма ”утуљено кандило” означава кандило које се не ко-
ристи), ”празан олтар” је недвосмислено просторна метафора о
одсуству Бога, што има везе са сликом света у овој збирци. На-
словна синтагма нема своје место у тексту приповетке, што је ти-
пично авангардни поступак, нити се радња одвија у неком сакрал-
ном простору – већ напротив, у затвору. На тај начин, затвор по-
стаје извесна врста антицркве, света без Бога, чиме се открива
песимистичка визија света.
Приповетка У празном олтару даје завршни печат и употпуња-
ва целовитост Утуљених кандила (мотив нових кандила издва-
ја се на крају приповетке) откривајући чвршћу унутрашњу везу
између приповедака ове збирке, што је блиско приповедачким
стратегијама других српских експресионистичких писаца (упо-
редити са брижљиво компонованим делима Растка Петровића
или Милоша Црњанског). Такође, завршетак ове приповетке ефек-
тан је завршетак читаве збирке – визија футуристичког града бу-
дућности, обојена револуционарно-експресионистичком црве-
ном бојом намеће се као једина врста излаза из урушеног систе-
ма вредности којем припадају јунаци претходних приповедака у
овој збирци: “Дубоко у срцу, у коме је малочас прсла па се изло-
мила сва прошлост и све што је Старо, запали се одједном жижак
новог једног кандила и он лепо осети нову неку страшну глад ис-
пуњења живота и очекивања, нову једну сјајну радост Највећег
Празника.” 47
Ка архетипском сижеу иницијације
На формалном плану, приповетка се састоји од три дела одвојена
звездицом. Већ овлаш уочена композиција показује да је у питању
фрагментарно приповедање, што је приметио још Слободан Јова-
новић у поменутом тексту. Међутим, структура је знатно компли-
кованија. Уколико се прати фабула, такође се уочава трострукост:
први ток се завршава Свиларевим признањем, што би могао бити
мотивисан крај, али после признања долази до преокрета, па би
други крај могао бити његово пуштање на слободу, а коначни
епилог епифанијска представа на крају приповетке. Када се упо-
реде структурни токови са композицијом приповетке, приметно
је да се, услед фрагментарности приповедања, јавља потреба да се
радња реконструише током читања, чиме је линеарно припове-
дање нарушено и захтева већу активност читаоца. Већ овај посту-
пак показује помаке које проза Драгише Васића чини у односу на
реалистичке проседее са којима је упоређивана.
Уводна реченица приповетке врло је индикативна за разуме-
вање поступка реконструисања радње: “После се опет нешто раз-
јаснило у свести радника Петронија Свилара.” 48 Прилози опет и
________________________________________________________________
41
Слободан Јовановић, Предговор “Утуљеним кандилима”, у Драгиша
Васић, изабрана дела, том IV, Просвета, Београд, стр.127-135
42
Изабрана дела, том I, стр. 140 – 159
43
Исто, стр. 159 – 199
44
Исто, стр. 302 – 310
45
Видети књигу Мила Ломпара Модерна времена у прози Драгише
Васића, Филип Вишњић, Београд, 1996, и рад Михајла Пантића
Приповетке Драгише Васића: Човек прича после рата, у Михајло
Пантић, Модернистичко приповедање, Завод за уџбенике и наставна
средства, Београд, 1999, стр. 209 – 234
46
Модернистичко приповедање, стр. 220
47
Драгиша Васић, У празном олтару, у: Сабране приповетке, Изабрана
дела, том II, стр. 138
48
Изабрана дела, том II, стр. 122
Милан Громовић
Назнаке византијске духовности у “Царским сонетима” Јована Дучића
“Централна тема или интуиција византијског богословља је да чо-
векова природа није статична, ’затворена’, аутономна суштина,
него динамична реалност одређена у самој својој бити својим од-
носом према Богу. Овај допринос је виђен као процес уздизања и
као заједничарство – човек створен по слици Божијој је позван да
оствари ’божанску сличност’, његов однос према Богу је и датост
и задатак, непосредни доживљај и очекивање још веће визије, коју
треба постићи у слободном напору љубави.” (Мајендорф 2008: 12)
Увод
У поетским и поетичким меандрима Јована Дучића није могуће
пронаћи јасан и непосредан уплив византијских тема, мотива
или византинизма, као што је случај са српским савременим пес-
ништвом. Кованица “византинизам” нема најјаснијe одређење у
свеопштем мору књижевних “изама”, али би се могло рећи да је
реч о упливу византијских тема и мотива у песништво и прозу
двадесетог века. Ипак, није свако спомињање Византије у поези-
ји византинизам. Мотивски уплив Источног римског царства у
поезији може бити декор (као нпр. у Дучићевим Царским соне-
тима), а успостављање симболичке духовне вертикале са духо-
вним односом човека и Бога у синтези, какав се јавља у византиј-
ском богословљу, представља чвршћу везу са оним што је у Визан-
тији највише вредело и што ју је надживело. Везу тог типа могуће
је назрети у две песме Царских сонета (Житије и Запис) и у поз-
ној недовршеној фази Дучићевог песништва, која је почела збир-
ком Лирика (1943), а завршила се песниковом смрћу. Аница Са-
вић Ребац запажа да је Дучићева поезија “‘поезија културе’, а ток
његова образовања је био такав да је тек постепено и доста доцкан
дошао до најоригиналнијих врела културе” (Савић Ребац 2004:
141-142). Други велики српски песник, који је продужио и на знат-
но виши ниво уздигао комуникацију са Византијом, несумњиво
је Иван В. Лалић.
У српској књижевној критици често се говорило о Дучићевој
загледаности у прошлост, која је, попут Леутра, погледом досеза-
ла све до романске обале, али је истовремено била напојена водом
из духовних притока Византа. Када је наступила земаљска смрт
хиљадугодишње византијске империје, почела је да живи њена
душа, уткана у срж свих њених култура наследница. Византијска
духовност плодотворно је прожела словенску душевност, а блесак
њеног културног зрачења обасјао је и читаву Европу. Изданци ве-
лике културе Византије подигли су највећи духовни препород
које човечанство памти – ренесансу у Италији, али тај културни
процват Европа приписује самој себи. Јован Дучић, ученик Евро-
пе која у том тренутку дословно пориче византијске утицаје, 67 доб-
ро је изучио предности латинске дикције, али је на једном дуб-
љем, мисаоном плану (нарочито у фази свог позног стваралашт-
ва) остао дубоко уроњен у молитвени шапат, који је из Византије
ушао у културу којој припада његова поезија. 68 Дучић није могао
познавати историју Византије више од српског народа, који у то
време није имао довољно развијену византологију, као нпр. у
време када о Византији пишу савремени српски песници Иван В.
Лалић, Миодраг Павловић, Љубомир Симовић и други. Милан
Кашанин је међу првима указао на овај Дучићев проблем:
“Песник се тешко уживљавао у наш средњи век, који му није
био много познат ни из научних расправа и студија, ни из путо-
вања. У Дучићево време, литература о средњовековном животу у
Србији, о дворцима и градовима, о обичајима и наравима, била је
врло оскудна…”. (Кашанин 1968: 338)
Можда за песника није најважније познавање “званичне” исто-
рије, како би се могао успоставити духовни континуитет са јед-
ним заборављеним делом властите традиције. Да би поезија оба-
вила један такав задатак, потребно је познавање једне друге исто-
рије, за чије разумевање је пресудно чулно ослушкивање аутох-
тоних елемената “матерње мелодије” у језику на којем се та поези-
ја ствара. Радоман Кордић тврди да је остваривање комуникације
између савремене српске књижевности и византијске литературе
једино могуће кроз језик: “… црквенословенски језик је остао нај-
поузданија веза коју савремена српска књижевност има с визан-
тијском традицијом, са својим одсутним смислом, истина, у мери
у којој црквенословенски језик даје, завештава смисао српском
језику…” (Кордић 1993: 160). Поред историјске Византије, подјед-
нако је важна, како је говорио Иван В. Лалић, “митска Византија”,
која је својом духовношћу прекрила српско средњовековље и
кроз светосавље отворила пут српској култури у будућност. 69 У
језику Царских сонета постоји одабрана лексика, која алудира на
средњовековну писменост, али искључиво на формалном плану.
Осим ретких изузетака, ова књига се супротставља средњовеков-
ном византијском књижевном канону.
_____________________________________________________________________
67
Поред западноевропских мислилаца, попут Едварда Гибона, и у
српској историји књижевности неговано је порицање византијских
утицаја. Као репрезентативни пример може се узети став Јована
Скерлића, који тврди да “на почетку деветнаестог века Срби
напуштају средњовековну културу византијског порекла и улазе у
модерну западну културу.” (Скерлић 1967: 11)
68
Слободан Ракитић, позивајући се на књигу Византијска естетика
Виктора Бичкова, истиче разлику у прихватању Византијског
културног (и шире: цивилизацијског) зрачења у словенском свету
и на латинском Западу: “Српска средњовековна култура, као и
културе других словенских народа, у контактима са византијском
културом није се само напајала на њеним изворима, него је успевала
да јој, преображавајући је, да и неке нове облике и садржаје. Тако се у
српском средњовековном сликарству, у књижевности, запажају нове
верзије византијске уметности и књижевности. Латински Запад је,
међутим, већ од раног средњовековља, како истиче В. Бичков у књизи
Византијска естетика, остао ’…глув према ономе што је специфично
византијско у византијској култури и прихватио је од ње само
позноантичке реминисценције.’” (Ракитић 1996: 117-118)
Милан Лојаница
Антологија Архитектуре и Цивилизације архитекте Александре Мокрањац
Одувек су антологије и хрестоматије имале посебно место у библи-
отекама читалаца посвећених одабраним темама. Ништа мање и да-
нас посежемо за овом врстом литературе, поготово у приликама ка-
да нам још у наслову аутор указује на аспекте који нас нарочито
занимају или нам се учине привлачним.
Управо такву књигу конципирала је и уобличила Александра
Мокрањац, дипломирни инжењер архитектуре пројектантског
смера. Избором појмова Архитектуре и Цивилизације фокус је
јасно на нечему што спаја ова два тежишта, доводећи их у везу па
и ону судбинску. Стога овакав наслов, разуме се, побуђује ишче-
кивања расплета и разјашњења на оба краја најављених садржаја.
Напетост појачава већ и сама чињеница да су оба насловна пред-
мета носиоци слојевите садржајности и да нас сваки понаособ, а
тим више и њихова експлицитно најављена релација, упућује на
разноврсна сазнања и уз то на различите врсте и начине присту-
па и размишљања. С једне стране – о овим темама не може бити
ни помена без проверених и поузданих података и чињеница, а с
друге, у области смо могућих вишеструких читања, те одлучује
угао гледања, оптика, умеће мишљења и имагинација која пода-
так и поступак коначно заодева и осмишљава.
Наведени приступ управо сусрећемо у збирци текстова Алек-
сан-дре Мокрањац о градитељским искуствима сагледаним у
светлу чињеница из одговарајућег историјског контекста. Чиње-
нице су к томе проткане и нитима вишеструких утицаја који про-
жимају и време и догађаје у којима се збивају, а које аутор распли-
ће показујући своју прецизну упућеност, смисао и умеће читања
и повезивања догађаја, уз завидну списатељску вештину.
Антологија је структурирана у неколико тематских потцели-
на. Осим приступног записа и уводног обраћања презентираног
у видy ауторског creda, очекују нас две групе текстова. У првој,
под заједничким насловом Хрестоматија о граду – налазе се тек-
стови посвећени универзалној теми настанка и развоја човекових
насеобина од палеоархитектонских иницијала, преко протоан-
тичких урбаних творевина и градитељских сведочанстава до гра-
ђевина и градова из нововековног цивилизацијског успона, а по-
том и оних преосталих из турбулентних периода предмодерног и
модерног доба и њихових контроверзних наизменичних блиста-
вих подвига и посртаја. Другу групу текстова, прикључених на
поменути матични тематски ток, чине две потцелине ситуиране
ближе нашем завичајном простору. Једна од њих тиче се настанка
и развоја вароши (појам из етнокултуролошких извора Балкана),
а други је тема о елементима војне архитектуре са фокусом на при-
каз динамичног и драматичног развоја слојевитих обриса Београд-
ске тврђаве.
Основни концепцијски став аутора текстова ове антологије је
– да архитектура, не само што сведочи о духу места и времена на
ком и у ком непосредно настаје, него сведочи и о универзалним
законитостима својственим човековом поимању света и његовом
трагалаштву непрекидно испољаваном у свим његовим нарашта-
јима. С друге стране, уверљивом аргументацијом аутор показује
да архитектура није само пука последица него и агенс збивања
који у великој мери обележава и обликује дух места и времена, а
тиме и дух самог човека на историјској позорници. У овом узврат-
ном утицају, некад јасном и веома читком, а понекад запретеном
у мање прозирним слојевима миленијумске прошлости, пратимо
појединачна поглавља антологије која се слажу у целовиту, узбу-
дљиву сагу о Архитектури у цивилизацијском току и развоју.
Водећи нас кроз хронологију градитељских искустава аутор
нам приказује њихову разноврсност, богатство облика и варијаци-
ја у динамичној, неретко вртоглавој сукцесији, смени традици-
ја и њихових мотивација. Напоредо, архитект-писац предочава
нам готово идентичан градитељски кőд који се уочава у повоју
цивилизације као и у свим потоњим периодима, ништа мање до
наших дана: утилитарни смисао, практични менталитет, готово
увек је нераздвојан од потребе за симболизацијом – оглашава-
њем дубље значењских порука путем градитељског чина. Очито,
у природи је човековог духа да повезује елементарне потребе са
оним које се тичу његових суптилнијих егзистенцијалних нивоа
и планова.
Странице антологије Александре Мокрањац исписане су са
интелектуалним набојем и ерудицијом каква се, објективно, рет-
ко среће, уз то завидном књижевном вештином. Наративни ток
ослања се на широк и разуђен круг знања са кога се покрећу раз-
мишљања и изводе закључци. Методолошки кључ, употреба ли-
тературе и техника блиски су научном поступку али се одмах иза
почетног фонда неспорних података и чињеница наилази на до-
пуне, фине рефлексије и дигресије блиске артистичкој, поетичкој
форми изражавања. Позитивним чињеницама додају се интер-
претације и повезивања која сировом податку дају на замаху и
убедљивости. Тако читалац бива са информативног слоја увучен
у експресију писца и специфичан емотивни набој преко кога се
указују естетска својства те тиме и додатне вредности текста.
Штиво пред нама несумњиво тематски попуњава празнину у
области оскудној изворно веродостојном и преведеном литерату-
ром. На садржинском и методолошком плану ова књига показује,
да када је реч о развоју архитектуре и цивилизације – а зашто не и
других области – могућ је – а и пожељан истовремени приступ са
научних и са уметничких позиција, односно и са очигледно мо-
гућих заједничких, за овог аутора, очито недељивих платформи
и гледишта.
Извесно је да ће Антологија Архитектуре и Цивилизације
архитекте Александре Мокрањац имати свој простор и круг чита-
лаца, оних заинтересованих за општа питања историје и разво-
ја културе и уметности, као и оних којима ће бити потребна бли-
жа упознавања, продубљивања и обједињавања знања из уже
области и појединих тема Архитектуре и Историје којима је књи-
га посвећена. Најзад, зар њен поднаслов не истиче да је реч о “ми-
нимуму знања” које би у одоносу на Архитектуру и Цивилиза-
цију требало да има сваки “становник или симпатизер српског
говорног подручја”. Нека се ова сугестија и лепа жеља макар
делимично остваре, биће то велика корист и за становника и за
симпатизера, а и права надоканда за списатељски труд као и из-
давачки подухват у целости.