Назнаке византијске духовности у “Царским сонетима” Јована Дучића

“Централна тема или интуиција византијског богословља је да чо-
векова природа није статична, ’затворена’, аутономна суштина,
него динамична реалност одређена у самој својој бити својим од-
носом према Богу. Овај допринос је виђен као процес уздизања и
као заједничарство – човек створен по слици Божијој је позван да
оствари ’божанску сличност’, његов однос према Богу је и датост
и задатак, непосредни доживљај и очекивање још веће визије, коју
треба постићи у слободном напору љубави.” (Мајендорф 2008: 12)

Увод

У поетским и поетичким меандрима Јована Дучића није могуће
пронаћи јасан и непосредан уплив византијских тема, мотива
или византинизма, као што је случај са српским савременим пес-
ништвом. Кованица “византинизам” нема најјаснијe одређење у
свеопштем мору књижевних “изама”, али би се могло рећи да је
реч о упливу византијских тема и мотива у песништво и прозу
двадесетог века. Ипак, није свако спомињање Византије у поези-
ји византинизам. Мотивски уплив Источног римског царства у
поезији може бити декор (као нпр. у Дучићевим Царским соне-
тима), а успостављање симболичке духовне вертикале са духо-
вним односом човека и Бога у синтези, какав се јавља у византиј-
ском богословљу, представља чвршћу везу са оним што је у Визан-
тији највише вредело и што ју је надживело. Везу тог типа могуће
је назрети у две песме Царских сонета (Житије и Запис) и у поз-
ној недовршеној фази Дучићевог песништва, која је почела збир-
ком Лирика (1943), а завршила се песниковом смрћу. Аница Са-
вић Ребац запажа да је Дучићева поезија “‘поезија културе’, а ток
његова образовања је био такав да је тек постепено и доста доцкан
дошао до најоригиналнијих врела културе” (Савић Ребац 2004:
141-142). Други велики српски песник, који је продужио и на знат-
но виши ниво уздигао комуникацију са Византијом, несумњиво
је Иван В. Лалић.
У српској књижевној критици често се говорило о Дучићевој
загледаности у прошлост, која је, попут Леутра, погледом досеза-
ла све до романске обале, али је истовремено била напојена водом
из духовних притока Византа. Када је наступила земаљска смрт
хиљадугодишње византијске империје, почела је да живи њена
душа, уткана у срж свих њених култура наследница. Византијска
духовност плодотворно је прожела словенску душевност, а блесак
њеног културног зрачења обасјао је и читаву Европу. Изданци ве-
лике културе Византије подигли су највећи духовни препород
које човечанство памти – ренесансу у Италији, али тај културни
процват Европа приписује самој себи. Јован Дучић, ученик Евро-
пе која у том тренутку дословно пориче византијске утицаје, 67 доб-
ро је изучио предности латинске дикције, али је на једном дуб-
љем, мисаоном плану (нарочито у фази свог позног стваралашт-
ва) остао дубоко уроњен у молитвени шапат, који је из Византије
ушао у културу којој припада његова поезија. 68 Дучић није могао
познавати историју Византије више од српског народа, који у то
време није имао довољно развијену византологију, као нпр. у
време када о Византији пишу савремени српски песници Иван В.
Лалић, Миодраг Павловић, Љубомир Симовић и други. Милан
Кашанин је међу првима указао на овај Дучићев проблем:
“Песник се тешко уживљавао у наш средњи век, који му није
био много познат ни из научних расправа и студија, ни из путо-
вања. У Дучићево време, литература о средњовековном животу у
Србији, о дворцима и градовима, о обичајима и наравима, била је
врло оскудна...”. (Кашанин 1968: 338)
Можда за песника није најважније познавање “званичне” исто-
рије, како би се могао успоставити духовни континуитет са јед-
ним заборављеним делом властите традиције. Да би поезија оба-
вила један такав задатак, потребно је познавање једне друге исто-
рије, за чије разумевање је пресудно чулно ослушкивање аутох-
тоних елемената “матерње мелодије” у језику на којем се та поези-
ја ствара. Радоман Кордић тврди да је остваривање комуникације
између савремене српске књижевности и византијске литературе
једино могуће кроз језик: “... црквенословенски језик је остао нај-
поузданија веза коју савремена српска књижевност има с визан-
тијском традицијом, са својим одсутним смислом, истина, у мери
у којој црквенословенски језик даје, завештава смисао српском
језику...” (Кордић 1993: 160). Поред историјске Византије, подјед-
нако је важна, како је говорио Иван В. Лалић, “митска Византија”,
која је својом духовношћу прекрила српско средњовековље и
кроз светосавље отворила пут српској култури у будућност. 69 У
језику Царских сонета постоји одабрана лексика, која алудира на
средњовековну писменост, али искључиво на формалном плану.
Осим ретких изузетака, ова књига се супротставља средњовеков-
ном византијском књижевном канону.
_____________________________________________________________________
67
Поред западноевропских мислилаца, попут Едварда Гибона, и у
српској историји књижевности неговано је порицање византијских
утицаја. Као репрезентативни пример може се узети став Јована
Скерлића, који тврди да “на почетку деветнаестог века Срби
напуштају средњовековну културу византијског порекла и улазе у
модерну западну културу.” (Скерлић 1967: 11)
68
Слободан Ракитић, позивајући се на књигу Византијска естетика
Виктора Бичкова, истиче разлику у прихватању Византијског
културног (и шире: цивилизацијског) зрачења у словенском свету
и на латинском Западу: “Српска средњовековна култура, као и
културе других словенских народа, у контактима са византијском
културом није се само напајала на њеним изворима, него је успевала
да јој, преображавајући је, да и неке нове облике и садржаје. Тако се у
српском средњовековном сликарству, у књижевности, запажају нове
верзије византијске уметности и књижевности. Латински Запад је,
међутим, већ од раног средњовековља, како истиче В. Бичков у књизи
Византијска естетика, остао ’...глув према ономе што је специфично
византијско у византијској култури и прихватио је од ње само
позноантичке реминисценције.’” (Ракитић 1996: 117-118)