Епски јунаци пред Богом и Светим Јованом

(Улоге духовног сродства у епској стилизацији)

Поред крвног сродства, у патријархалној култури изузетан значај
имају и духовне везе, успостављене на одговарајући начин између
чланова различитих породица. Архаична подлога таквог орођа-
вања посебно се уочава у статусу кума, тим пре што је обредно-
обичајна пракса врло дуго чувала облике венчаног, шишаног или
стриженог (сувог) и крштеног (мокрог) кумства (Чајкановић, 1973,
стр. 160, 334-340; Словенска митологија, стр. 317-318; Кодови бр. 3).
Иако је избор кума био слободан, често ту улогу има стари
сват са венчања родитеља, али се круг није ограничавао само на
рођаке, већ су се кумством међу комшијама и пријатељима успо-
стављале и шириле социјалне везе. Други облик духовних спона
представља братимљење и сестримљење, било да је склапано уз
особен ритуал, или једноставним, непосредним ословљавањем.
“Мистично” створеном сродству припада и посињење (Ђорђевић,
1939, стр. 153-158), такође изједначено са крвним родбинским рела-
цијама, о чему сведочи и строг систем табу-прописа. Осим забра-
не полних односа и склапања брака са кумом и члановима његове
породице, “свако наношење зла куму – убиство, крађа, превара,
па чак и обична увреда – није само друштвени или морални, него
и религијски прекршај, који подразумева одговарајућу натпри-
родну санкцију” (Бандић, 1980, стр. 367).
Непоштовање кумства, које је у самом врху тешких грехова,
најближе је братоубилачким намерама и не одваја се од казне
заслужене због почињеног светогрђа између чланова породице.
Легенде у стиху посебно истичу прекршаје норми које се односе
на духовно сродство:

“Црн им био образ на дивану
Пред самијем Богом истинијем!
Кум свог кума на судове ћера,
И доведе лажљиве свједоке
И без вјере и без чисте душе,
И оглоби кума вјенчанога,
Вјенчанога или крштенога... ” (Вук, СНП II, бр. 1)

“... Ја сам био у земљу проклету
Ђено јесте Боже незаконство:
Ђе не моле Бога, да помогне,
И не слуша пород родитеља,
А не слуша млађи старијега,
Ђе кум кума не држи за кума...” (Вук, СНП II, бр. 2)

“Никола се на рај наслонио
Преко раја у пакао гледа
Али у паклу три душе горе:
Једној гори лице до очију ...
Којој гори лице до очију,
Тај љубио богом посестриме... ” (Беговић, стр. 96)

Поремећај етичког система и неписаних правила понашања неми-
новно изазива последице. Есхатолошка визија пропасти света сим-
болички обележава свеопшти морални суноврат, испаштања, па и
затирање целог народа:

“Настануће пошљедње вријеме,
Нестануће овце и вшенице,
И у пољу челе и цвијета;
Кум ће кума по суду ћерати,
А брат брата звати по мегдану... ” (Вук, СНП II, бр. 32)

Значај кумства упечатљиво се истиче у етиолошким предањима
(Милошевић-Ђорђевић, 2000, стр. 178), тим пре што нарушавање
етичког кодекса оставља трајне последице. Поремећени односи у
друштву пројектују се на космичка пространства, живи и неживи
свет. Само постојање корњаче (Вук, ЕС, стр. 174) или Млечног пута
(Вук, ЕС, стр. 174; Милићевић, стр. 62; Беговић, стр. 224) упозора-
ва на обавезе између обе окумљене стране. Беговић наводи израз
који потврђује неопходност апсолутног поштовања: “Грјехота се и
на кумов плот наслонити” (Беговић, стр. 224).
И у ширем комплексу веровања окумити или братимити
представнике животињског света, митска бића и персонифико-
ване појаве подразумева трајну везу и заштиту. Могући далеки
траг тотемизма крије се и у особеном обраћању дивљим животи-
њама као кумовима (ласица, лисица, вук, медвед, змија итд). Није
случајно што амбивалентна симболика ових представника фау-
не (Гура) обухвата и њихове хтонске компоненте. Опасност од
демона такође утиче на покушаје уклањања погубних исхода су-
срета два света. Настојећи да обезбеди опстанак, човек се обра-
ћао различитим силама и стихијама. Бајке, легендарне приче,
подврсте предања стилизују у одговарајућим жанровским сис-
темима и такве детаље. Јунак куми и братими небеска тела (Сун-
це, Месец), демоне болести (куга, чума, колера; Тројановић, стр.
38, 208; Зечевић, стр. 96), але, змајеве и виле, па и саму смрт (Чај-
кановић, СНП, бр. 32, 115, 135, 197). И фантастична бића у невољи
вапе и моле: “Чујеш момче! Кумим те Богом и по Богу да си ми
брат (...) кутариши ме белаја” (Чајкановић, СНП, бр. 52). Тек
када прође проверу, јунак бајке стиче моћне заштитнике, даро-
давце и помоћнике.
Уважавање кума, као сегмент придобијања наклоности пре-
дака, повезује се и са архаичном функцијом даривања. У пригод-
ним околностима (свадба, крштење) куму се припрема и узвраћа
достојан поклон. Одступања од ове норме такође не пролази без
последица, што наглашавају призори описани у легендарним
песмама. Усред пакла је човек којем гори глава, јер се за живота
тешко огрешио:

“Овај није даровао куму:
Кума њему светога Јована,
А он њојзи паре ни динара... ” (Вук, СНП II, бр. 4)

Даривање, као стилизовани вид приношења жртве, односи се и
на задобијање милости демона, а и сами предмети имају одгова-
рајуће симболичко значење (кошуља, пешкир, јабука итд). Про-
писи постоје и при дочекивању и гошћењу кумова. Та обредно-
обичајна секвенца се кондензовано сачувала и у пословичним
поређењима:

“Као у кума на части (било свашта доста)”;
“Пред кума. Добро, да се може пред кума изнијети. ”
(Вук, Пословице, бр. 2182, 4468)

Веселин Чајкановић наводи одломак народне песме који сведочи
о томе да се “кумство и братимство сматрају за истоветну ствар”,
јер обе везе имају статус сродства:

“Богом куми б’јела вила,
Богом куми бан-Секула:
– Богом брате, бан-Секуле!
Не води ме ујку твоме. ” (Вук, СНП, I, бр. 266)

Смисао и неприкосновеност кумства и братимљења положени
су у најдубље слојеве традиције, а могуће су и претпоставке да
божанство кумства представља претка целог народа. На ту по-
длогу надградила се новозаветна функција светог Јована, уобли-
чена у сва четири Јеванђеља. Чин који му је припао на Богоја-
вљање отворио је пут светитељу у религијском комплексу, те се
кроз датуме црквеног календара обележава дан његовог зачећа,
рођења и дан када је посечен, као и обретења његове главе. “Шест
празника посвећених током године светом Јовану подсећају на
најпресудније догађаје из његовог земног и светачког живота”
(Недељковић, стр. 282-283), а истовремено се тако обележавају
све етапе природних циклуса. Усмено преношена традиција није
изменила свечеве атрибуте, само су стихови народних песама
учврстили њихов значај. У сложеним амалгамима паганских и
хришћанских слојева традиције, при космичкој свадби Месеца,
Бог кумује, док је свети Јован одабран да буде стари сват или
прикумак (Вук, СНП, I, бр. 230, 231), а управо ће стари сват са
родитељске свадбе бити кум новим изданцима рода. При распо-