Језик и људско биће потпуно су спојени, неодвојиви. Језик се ус-
ваја одрастањем и, после много година, види се кроз какав је жи-
вот човек прошао и докле је стигао.У овом есеју бавим се Ћоси-
ћевим језиком у књизи У ТУЂЕМ ВЕКУ и ПРИЈАТЕЉИ МОГА
ВЕКА. Обе су објављене 2011. у издању Службеног гласника Прва
представља дневничке белешке од 4.1.2000. до 15.3.2003. Друга се
занима дугим и богатим пишчевим животом. Путовања по свету,
читање, писање, дружење са пријатељима. Без длаке на језику.
Оштар, бескомпромисан, па свидело се то њима или не.
Разноврсност и богатство језика задивљују читаоца и доводе
га у недоумицу при оцени како све да схвати. Јер током дугог оп-
стајања и писања писац је свашта видео и доживео. Дружио се, у
разним епохама, са различитим људима из средина далеко од ње-
говог родног краја. Његово језичко богатство обара читаоца као
да му је лингвистика а не књижевност била основно опредељење.
Дружење са образованим људима учинило га је ненадмашним
ауторитетом. Како је био окружен људима високих академских
титула, он за себе скромно каже да је био “са првим романима
доцент у књижевности”. Како су му људи споменутих титула
били најбољи, нераздвојни пријатељи, он се не либи да се упаради
са њима својом блиставом оценом о себи. С обзиром на његово
оновременско скромно образовање, између два рата, и доста
добро, стиче се утисак да је остао тужан, искомплексиран, у дру-
штву толико славних академика.
Међутим, дуговечност му је донела релативно високо, нефор-
мално, духовно и лингвистичко утемељење захваљујући личном
уздизању и просветљавању. Поносно истиче да је озбиљно про-
учавао многе светске књижевнике и мислиоце, филозофе. Име
Монтења заузима високо место у регистру великана светске мис-
ли. Обогаћивао је свој речник страним речима које обичан смрт-
ник тешко може да разуме чак и помоћу речника страних речи.
Иван Клајн и Милан Шипка били би прави пријатељи ако би
сваки читалац могао да их има при руци. Неки појмови писца по-
казују високи ниво лингвистичких апстракција, небу под облаке,
као да су књиге намењене само доцентима и академицима разних
научних понирања. Следеће именице штрче веома високо: акти-
визам, апсолут, лумпенинтелигенција, мартирство, национали-
тет, ревизибилност (ове речи нема у Речнику српскохрватског је-
зика матица српске и хрватске, Нови Сад и Загреб), хибрис, фак-
тицитет. Ни придеви не заостају: есхатолошки, интрасигентан,
перипатетички. Ни глаголи не мањкају: депатетизовати, остракирати.
Добрица Ћосић пише о дружењу са многим људима поодма-
клог доба. Путовања, летовања. Читање. Писање. У Бечу слуша
Бетовенову 132. сонату. Читалац, обичан смртник, пита се да ли
је ово бежање од детињстава, од родног краја, не спомиње фрулу,
ни Мораву. Бежање од сеоске идиле. Као да се стиди сеоског поре-
кла, блејања оваца,звука свирале од зове, рике крава. Он са при-
јатељима пије “виски”, а не моравску, чарапанску “брљу”. Пијући
виски у високом друштву, он у подсвести бежи од проје, сиро-
тиње и немаштине после Првог светског рата. Главом без обзира
бежи од родне њиве, као ђаво од крста. Можда га тишти што су
неки његови сељани, прича се, имали првоборачке пензије иако
нису барут ни омирисали, само су слушали приче о четницима и
партизанима А можда су дали чашу воде или парче хлеба неком
рањенику.
Д. Ћосић не може четнике да смисли ни у сну, а камоли на ја-
ви. За њега су четници “косурина и брадурина”. Колико ли је био
упућен и да ли је покушао да се удуби и расветли ту страну српске
несреће. Из неког другог угла, сем марксизма и лењинизма. Став
према четницима види се из приче о погибији трстеничког иле-
галца-партизана Радоја Крстића. Али то је судбина испричана од
стране супруге страдалог партизана, тако да Ћосић не преузима
улогу сведока, јер није ни био. Он, као частан српски домаћин, ни-
је ни могао да схвати страхоту коју су четници починили. Не
знам само како ли је доживљавао убијање “издајника, непријате-
ља” крајем 1944. и у току 1945. Иза куће, по мраку, у глуво доба, без
суда, без сведока, без записника. Има ли записа о томе? Ћосић
идеализује лик партизана, свој лик, одан, пожртвован, несеби-
чан, храбар: “а ја сам се као комесар одреда последњи повлачио,
вукући уз брдо рањеног друга”. Изгледа да он није имао прили-
ке да се бави питањем страхота на Голом отоку који је посетио,
једном, ваљда, као новинар. Тамо је била заточена, две и по године,
његова земљакиња, наша легендарна докторка Дана Ћосић. Да ли
је могао или, барем, покушао да јој нешто помогне. Није ми по-
знато. Докторка је избегавала да о томе прича.
Сведочења о четницима и посета манастиру Хиландару 1967.
где је провео три месеца садећи лозне калемове, не могу баш да
се уклопе у исте оквире. Није ли посета Атосу покајање и повра-
так у детињство кад се ишло у цркву на причешће и љубило попа
у руку. Ова посета Хиландара некако наговештава слабљење,
можда одумиирање, веза и идеја носилаца лењинизма и стаљи-
низма. Да ли је црвић сумње почео да нагриза младалачке заблуде
и комунистичке небулоз?.
Видели смо неке примере академског, високопарног речни-
ка стеченог у кругу интелектуалаца небеског нивоа. Погледајмо
неке примере “српскохрватског” језика. Ове речи показују утицај