Философија после Вартоломејске ноћи

Од Томе Аквинског ка Монтењу и даље
Оно што уочава Светозар Поштић је непосредна линија која во-
ди од блаженог Августина, преко Томе Аквинског, до Монтења
и Декарта.
Наиме, западно хришћанство је, покушавајући да дефини-
ше лик Божји у човеку, исти свела само на разум. Изворно Свето
Предање је много шире. Основна његова теза је да стари Адам, од
Бога саздан у Едему на Истоку, није модел за Новог Адама, Христа,
Бога Који се очовечио, него је први Адам саздан с обзиром на бу-
дуће Ваплоћење Христа, које ће се десити кад се збуде пунота вре-
мена. Христос, друго лице Свете Тројице и син Марије Дјеве, ар-
хетип је човека. Зато Источни Оци указују на то да је човек разу-
ман, пошто је створен као икона Христа, Логоса Очевог, Који је
Божја премудрост; да је стваралац, јер је икона Логоса, врховног
Творца; да је самовластан јер је Христос свемоћни Цар; да је сло-
бодан јер је Син Божји неподвлашћен нужности. Икона Бога у
човеку подразумева и човекову одговорност за спасење целокуп-
не твари, јер је изворна служба Адамова да буде свештеник, биће
које благодари Богу у име свега и за све. Човек је икона Христа јер
је саздан од тела и душе, а Христос у Својој личности неразделно
и несливено сједињује божанску и људску природу; такође, човек
је и природа и личност, јер Христос има исту природу са Оцем
и Духом Светим, а личносно се од њих разликује. Све су ово, по
православном Предању, елементи лика Божјег у човеку: разум,
слобода, љубав, стваралашто. На Западу, пре свега и изнад свега,
човек је – разум. Зато је Тома Аквински претеча Монтења.
Амерички хришћански мислилац Алексеј Јанг, у свом огледу
“Рат против Бога” истиче: “Тома Аквински је сматрао да је прили-
ком грехопада искварена човекова воља, али не и његов ум, његов
интелект. Било је то револуционарно, запрепашћујуће ново схва-
тање, потпуно страно апостолском хришћанству. То је значило да
се човек може ослонити на самог себе, на своју сопствену људску
мудрост у откривању Истине. Философи, који више нису били
нужно везани за Откровење, започели су да делају на начин који
је све више бивао независан и самосталан. Они су се сада осети-
ли слободним да мешају хришћанство са учењем нехришћанских
философа. Тома Аквински се углавном ослањао на Аристотела.”
Грчки теолог Георгије Галитис истакао је кључну разлику из-
међу православља и римокатолицизма управо као разлику у схва-
тању могућности сједињења с Богом: “Прва и основна тачка пра-
вославног богословља, која га чини различитим од сваког непра-
вославног богословља и на којој ћемо се, због њене велике важно-
сти, задржати више него на оној другој, јесте разликовање измећу
суштине и енергије Божије. То разликовање није нека апстракт-
на идеја, неко чисто разумско разликовање, него као што каже
В. Лоски (‘Мистичко богословље источне Цркве‘), то је догматска
основа сваког истинског мистичког искуства. Суштина Божија
је свакако по дефиницији непозната, неприступна и непричасна,
прикривена божанским Примраком. Бог се ипак открива људима,
и постаје познат, преко Својих енергија. То је једини пут познања
и општења са Њим.
За западњаке, напротив, који у овом предмету, следе старо за-
падно предање, развијено од стране Томе Аквинског, DOCTOR
ANGELICUS – за западне цркве, суштина Божија је ACTUS PURUS,
чиста енергија, а енергија Божија је сама суштина Његова. Изузев
Његове суштине, која се поистовећује са Његовом енергијом,
NIHIL IST EN DEO – ништа друго не постоји у Богу. Поистовеће-
ње, пак, суштине Божије са енергијом има најозбиљније бого-
словске последице, такве, да би се могло рећи, да су оне основ
свих разлика измећу источног и западног богословља. Јер, пошто
је суштина Божија, како рекосмо, по својој датости свакако не-
познатива, неприступачна и непричасна, онда, ако је она чиста
енергија, и нестворене енергије Божије су подједнако неприступ-
не, непознативе и непричасне.
Један, пак, неприступачан и посве непричастан Бог је и непо-
стојећи за човека, пошто човек не би могао да има никакав при-
ступ до Њега. Баријера, бездан, оно што одваја човека од Бога,
премошћује се, по учењу западног богословља, створеним енер-
гијама Божијим; једино уз њихову помоћ могуће је да се спозна
Бог, једино њима Бог ступа у додир са човеком. Очигледно је да
се створене енергије разликују од нестворених колико и твар од
Творца. Још је подједнако очигледно да створене енергије, од-
носно нешто што је Бог створио, не могу да замене самог Бога.
Јер нестворене енергије су сам БОГ, наравно не неприступна и
непричасна Његова суштина, него управо оно што човек може
да спозна, да досегне и у чему може да учествује. Њих Дионисије
Ареопагит назива ‘благоразумним силама које извиру из непри-
часнога Бога‘ (О божанским именима 11, 6).
То је оно што св. Григорије Палама и паламитски богослови,
називају божанска благодат, која је нестворена, (насупрот GRA-
TIA CREATA, створеној божанској благодати код Латина), а то је
нетварна светлост, само божанство. /.../
Да бисмо схватили врло важан значај који има разликовање
енергије и суштине Божије, узмимо за пример место из Друге
посл. Петрове 1,4: “да... постанете причасници божанске при-
роде”. Ту је срж учења православља о обожењу човека. Како је
могуће замислити обожење? Је ли оно једнозначно са моралним
савршенством човека? Или можда са природним савршенством
човека самог по себи? И у једном и у другом случају савршенство
би било резултат покушаја човека да развије своја морална и фи-
зичка својства, а не би било дар нестворене благодати Божије./.../