Писма младом (и убрзо пропалом) песнику

Уместо увода
Некада сам био песник-средњошколац. Сада, као пропали песник, сећам се својих песничких дана, и желим да оно зрно истинотражитељства, које је у тим данима клијало (мада су ти исти дани често били под облаком црне магије самољубља) поделим са ближњима. Једно од најлепших искустава мог песниковања била је краткотрајна преписка са Иваном В. Лалићем. Волео сам га, во времја оно, гласника златне измаглице јесени, речи наливених смислом као гроздови соком. После сам извесно време престао да читам поезију – али, није то било дуго... Данас знам да је наша поезија најбоља теологија коју имамо. И данас сам срећан кад читам да је Иван В. Лалић своја “Четири канона” писао у озрачју Иљиновог “Пута духовне обнове”, као хришћански посвећеник и светлоумни родољуб. Уочи свог одласка у војску (а служио сам као пешадинац у касарни “Петрова Гора”, данас у Kарловцу, у Хрватској), у лето 1988. године, написао сам кратак оглед о Лалићевим песмама посвећеним Византији. Оглед је сачињен пубертетски, с много младалачке назовимудрости, непотребних неологизама, ватрометне таштине... Ипак, не мењам га: то је текст на који је Иван В. Лалић реаговао са суптилношћу једног господина, охрабрујући ме да наставим. Данас, у доба електронске поште и facebook-a, када смо загушени хиљадама беспотребних обавештења (“Све више информација, а све мање смисла”, рекао би Бодријар), доба у коме су се људи дописивали изгледа као препотопско. Али, дописивали су се, и било је таквих који, попут Ивана В. Лалића, имађаху стрпљења за балавце који верују у Поезију, тамо негде у провинцији. Зато читаоцу препуштам свој оглед и три писма Ивана В. Лалића, аутора најлепше љубавне песме српске (“Strambotti”: “Најближи свету онда кад смо сами, /Кад душа света шапуће из мрака, /Учимо мудрост дружења с тишином, /И љубав наша стари као вино”). Ови гласови древне недавности ту су да нас подсете на то да је људскост несатрулива, чак и када задах трулежни прети да све окужи. Јер, Логос који нас је саздао и постао Један од нас, по речи Момчила Настасијевића, “веје у нама неком непропадљивошћу”. Иван В. Лалић беше заточник непропадљивости, и брижни бделац над душом младог песника. Песник је пропао, душа му се још копрца, али племените Лалићеве речи вредне су читања.

* * *
И. В. Лалић: Крај лета или византијски речник
(Византија, Градска библиотека Чачак, 1988. издање “Дисовог пролећа”) Песник, који попут Ивана Лалића, препознаје себе као заточника једне богате културне прошлости, налази се у специфичној ситуацији откривања речника примереног устројавању смисла у матерњи језик, уособљивању древности чији је културни образац у времену и свести савременика истрошен и доведен до неплодног, историзованог симбола. Овај оглед ће бити покушај проналажења неколиких речи битних за читање Лалићевог круга песама посвећеног Византији, осветљавања њихове кључности, последица, дакле, певања које плови ка Византији (речи су последице, последице морају бити изречене). Уосталом, ако заборавимо узрок, што је једна од основних идеја Лалићевих, морамо се окренути “нејасним последицама”. Једна од тих последица јесте и речник, књига неизворности, књига која се одриче језика у име тумачења његових сегмената.

Злато
Налази се у већем броју песама чији је наслов “Византија”. Већ самим својим присуством наговештава нам да је реч о цивилизацији, која се, богата и материјално и виртуално, налази на свом врхунцу. То није изворно, топло злато жице што сине усред рудничке таме и одмах затим поврви натраг у тамно тле – то је злато икона и благосиљајућих прстију светаца, студено и јалово храмско сјајило. Оно припада аристократији и одвојено је од живог народног духа (Аurum nostrum non est aurum vulgi, говорили су алхемичари). Злату се Византија не може радовати, иако је на њему изградила целокупну своју моћ – у часу кад иноплеменици стижу, оно постаје проклетство и увлачи се у кожу под гркљаном, кожу за клање. Земља која је источник блиставог метала иште га натраг; оно што је омогућило успон, сада је подлога паду. Коришћење овог симбола у смислу одбрамбеном, можда – племенитост духа пориче варварство које урла пред манастирским дверима; управо дверима позлаћеним чистотом која застрашује.

Слика, огледало
Културна ситуација Византинца је његова нестварност: он је само слика првобитног, одраз који дише захваљујући светлости што се споро повлачи са рубова мртвог ока. Исток, сасвим ирационално, упркос Сунчевом кретању, умире хиљаду година након Запада, Цариград се руга Риму. Један леш вида се балзамује избегавајући да промишља своју смрт – хришћанством, пре свега, религиозном строгошћу леденом као камен испоснице. Ипак, труљење лежи на дну огледала које је симбол повраженог одраза, достојанствено ђаволство једва изокренутог образа човековог, у суштини – дубоке празнине срца, дводимензионалности иза које нема ничега. Стварност је ритуализована у слику, она је верна илузији коју је немогуће разобличити. Вилијем Блејк, енглески песник и пророк, на једном месту каже да је “спољашњи обред – Антихрист”. Слика и огледало су увек испољавање јер не постоје без посматрача. Моћ Царства се, изгледа, заснива на страху варвара да их иза тих монументалних кулиса чека само ништавило које људску крв претвара у мастило за писање уџбеника. Еманација Бога коју живимо најудаљенија је од Њега... како Лалић каже: “Печат на писмо,/ У прстену је покрет мртве руке.” Најопаснији трен јој долази “кад зрелост врати поглед својој слици/ Опасној без огледала, без варке”. Тада се прозире свеукупност фалсификације и Страшни суд се збива за оне који, као анђео Сардске цркве из Јовановог Откривења, мисле да су живи, а мртви су. Привид, “као кроз стакло у загонетки”, руши се у сусрет “лицем к лицу”. Слика пада у огњено језеро, и огледало пуца, а Мајмун Господњи, творац његов, вришти.

Сећање
Лирски субјект Лалићеве песме живи у свом сећању и од њега јер му стварност измиче у лаганом осипању мисли и мишица. Он је изгубио моћ говора за све изузев за изрицање сећања. То је још једна особина умируће цивилизације: свако њено посрнуће у истом часу било би и пад. Пошто је ослонац у животним соковима нестао, коб би дошла по своје. Византинац се не сме затетурати а да се не ослони на штап своје традиције, да се не присети нечега. Снага земље се не уздиже до њега већ до његовог родословног простора, до предака. Она не носи његове мисли и осећања, већ успомене на те мисли и осећања. Садашњост није животност, већ “будуће сећање”. У Византији нема места за Хераклита и проповед промене. Сенке се купају у сенкама, а “маховина једе муњу”.

Чудо
Чудо се збива у сигурности губитка и само неверници имају право на њега: религиознима је све што се дешава причешће, а све што ће се десити васкрснуће. Онај који говори сумња јер не зна. Сумња и гноза су повезани, змија нуди плод спознаје онима који нису сигурни да су створени према Божијем лику. Проклетство је у томе да кад сазнају губе саображај Господњој милости и бивају прогнани у долину суза. Песник каже: “И моја сумња у чудо,/ Неоштра, скоро сабласна...” Стваралац је, с једне стране, управо у кретању захваљујући многообличности свог неповерења у оно што је створено, а с друге стране неопходан му је починак у крилу сопственог дела. У “ваздуху пуном издајица” песник чека нешто опипљиво јер је окружен начелом “без тачне речи и без тачног броја”. У сличном положају је и летописац Византије. Он очекује да ће на крају свог рукописа пронаћи оправдање за оно што је радио и да ће се кући своје душе вратити спокојан јер је уверен. Он би да се увери у било шта јер види све ужасе распадања: а свако уверавање није ништа друго до нагли бљесак који следи разлоге без суштинске везе с њима. Византинац не може да “credo, ut intelligam”; јер је остао прикраћен за узрок, па
зато на “чистом листу/ Исписује речи: несрећа, несрећа, несрећа”. Све је спремно за чудо, постоји његов “савршени цртеж”. Али јад безверја режи тражећи нова знања, комад по комад, слово по слово, а чудо је, као последњи излаз, ипак целина коју је немогуће постићи фрагментираношћу вредносних оквира делања и процене његових исхода. У сталном ишчекивању чуда, “људски лик се дроби у озверени страх од савршенства”, у “ову несаницу” на чијем крају чекају гробари с лопатама које су некад користили приликом градње храмова.

Прошлост и будућност
У тежини временитог погледа почива и могућност Византинца да свет посматра у овом часу и да захваљујући њему буде човек. Он све мери аршином проточности илузивног материјала (нисмо дете ако само живимо у САДАШЊОСТИ, нити зрео човек, ни старац – увек смо оно што јесмо, а то је начин на који се Бог јавља Мојсију). Код Лалића су све особине физичког континуума врло снажно повезане, па он каже да се “простор размиче да прими будућност.” Док се тело троши, вечност пропада кроз пукотине у свом бићу и ту је “Будућност, огромно дрво,/ А простор јутро, пусто вежбалиште/ Гранате његове сенке”. Људи су осуђени да трају упркос одвојености од часа зачињања радости. Византија тих људи је осуђена на историју, на покушај да се заустави привид сјаја и да му се обезбеди оправдање у односу на Есхатон.

Удовиштво
Византија је женствена и Византија је удовица. Она има способност преображаја према споља, али нема могућност истинске комуникације са спољашношћу. Она се може прилагодити претњи споља, оне може да се претвори у све и да засени својом лепотом – али док је посматрана с тла. Из близине, она нема мужа и јалова је да би се истински спојила са неким истинским мужаством. Она се сећа, она се ограничава, она меша крв са својим синовима и тиме дегенерише своју будућност. Оно што је постигнуто не може ући у просторе обнављања, пчела је, према песнику, подивљала, и већ је горка од меда. Да би кошница могла да настави да живи, она мора бити равномерно пуњена и пражњена. Плуг се расталио у бразди, мушко у женском. Тамно удовиштво вапије за својом другом половином. Али, по свему судећи, она неће доћи.

Лето
1. “Боже мој не разумем ово лето...” 2. “Позно се лето већ нагиње над књигом/ Нечитком у кратком блеску муње.” 3. “... лето/ На граници расула, после победе.” Годишње доба које се налази у самом срцу године, у коме Сунце постоји захваљујући свом врхунцу: све је ужежено, доведено до набујалости све је у помами врелине и у треперењу јаросног ваздуха. Истовремено, лето је и безизлаз снаге – све пуца од њеног
приступа почелима, али пукотине се немају чиме зацелити и кроз њих може у свако доба да покуља најразличнија жгадија. Лето умара, оно је тешко, тешко као набор на хаљини Царице–Мајке или предпорођајни сан труднице. Византија је позно лето антике и налази се на рубу огромне чаше сласног вина: почне ли да се прелива, излиће се потпуно, а нема уста која би могла да је отпију. На основу наведених стихова, покушајмо да одредимо неке особине Лалићеве Византије–Лета.
1. Несналажљивост човека у производима времена у коме живи. Неразумљивост сигнала који притичу са свих страна – било од природе (с којом је неповратно изгубљен додир), било од културе (осамостаљена је до самопроизвођења вредности и имитације истих, претворена у стравични perpetuum mobile социјализације). Коначно, осећај бесмисла индивидуалности.
2. Позност која се простире кроз ученост и љубав према науци: декаденцију увек карактеришу изузетно образована публика и љубав према науци, публика која уме да аплаудира вешто написаном извештају о краху (песничком, летописном, филозофском). Наравно, књига је нечитка у часу кад је отвара природа (муња). Никакве се поуке више не могу извући. Чека се стрпљиво једино чудо. У манускриптима настаје коначна збрка.
3. Од момента кад се заврши битка (кретање ка телосу, доврхуњењу), почиње расуло: битно-есхатолошка људска нарав не подноси одсуство временитости у одређивању своје сврхе, као ни расипање перцептивних усредсређења на мноштво ситних исходишта. Зато се она приклања својој сенци до тада прикривеној линијским кретањем које је историја. Позно лето је ћорсокак у коме више нема могућности за бекство. Византијски круг издише далеко од свог центра. Иван В. Лалић тако затвара свој речник.
* * *

Лалићева писма
Београд, 4. септембар 1983. Драги Владимире, Пре неки дан вратио сам се са годишњег одмора. У хрпи поште што ме је сачекала на столу, најпријатнији догађај крио се у вашем писму и приложеном огледу. Хвала вам, од срца, за обоје. Годину сте дана млађи од мог млађег сина Марка, а већ сте се окушали на толико (минских) поља књижевности! Жалим што нисам прочитао ниједну вашу песму, нити неки превод Блејка – а врло би ме занимало и једно и друго. И верујем да не бих био разочаран. Једноставно, не верујем да аутор критичког текста “Крај лета или византијски речник1 може да пише лоше стихове. Ваша критичка интуиција, слојевитост опажања, начин асоцирања уоченог и његова интерпретација (да не говоримо о сигурности и логици конструисања целине текста), зрелост реченице – све то указује на, старински речено, рођеног писца. Да ли рођеног критичара или песника, показаће време. (Елиот негде каже да је прави песник природно и врсан критичар.) Намеравате ли да овај оглед негде објавите? Нема песника који не би
волео да овакав текст има у својој библиографији критика. Питам вас, дакле, из себичних разлога. За који дан полазите, велите, у војску. Добро памтим себе из тог доба (био сам, додуше, пет година старији). Мислим да сте пред једним великим и, ако то усхтеднете, битним животним искуством. Кажем вам то као песник, који је из војске донео књигу што је понела наслов “Велика врата мора” (а не као резервни капетан ЈНА!). Зажелите ли да ми пишете, молим вас, учините то без устручавања. Као што видите, ја одговарам на писма – премда, обично са закашњењем... Много среће у непосредној и иној будућности,
Срдачно, Иван В. Лалић

Београд, 26. децембар 1988. Драги Владимире, Не бих могао да се мирне савести опростим од ове године, а да вам не напишем ово писмо. Хтео сам да га напишем почетком октобра – али ме је време, ћудљиво, још једном преварило – миц по миц... А замишљам вас у униформи у Карловцу, граду у којем сам и ја носио СМБ униформу, као питомац Школе резервних инжињеријских официра, давно, давно... Премерио Козјачу пупком, у свим смеровима руже ветрова... И писао књигу “Велика врата мора”. Да ли и ви сада пишете књигу песама? Ако пишете, надам се да се крећете у простору који сте назначили (наговестили) у “Преображењу Нарциса” или “Успаванки” (“Говор оплазине” је на опасној граници где језик прети да се отме контроли песника; а језик је, као ватра и вода, добар слуга и лош господар...). Свакако, надам се да не пишете на енглеском; Thinking about Summer Birds is a lousy poem indeed; its even lоusy English... За вашу утеху: и ја сам правио такве, lousy покушаје, на енглеском, француском и немачком; најбоље је испала једна песма на немачком, која је бедни пастиш Рилкеа... Треба се држати свога језика који је, како је то показао Даничићев превод Старог завета, језик ако не неограничених, а оно неисцрпљених могућности. Говорећи о преводима: Блејк је много крупан залогај. Ваш сам превод доживео као једну радну верзију, као покушај – који обећава Гавран је занатски много боље савладан, то је препев који би се могао и објавити; невоља је што постоје (до сада) два која су објективно боља... Nevertheless, честитам (премда би неке ритмичке неравнине требало изгладити – али ви то можете). Кажете ми, у вашој другој карти из Карловца:
“Јачи сам но кад сам дошао.” Тако треба. Мислим да никад нисам био јачи него онда у Карловцу, када сам свог командира чете тужио команданту батаљона (и то бива – али врло ретко; спор је решио командант школе, који је стао на моју страну; ипак, клоните се оваквих ситуација у које вероватно може да упадне само лирски песник...). Све у свему, за мене је Карловац био још један факултет, можда важнији од оног Правног, положеног пре тога (безболно). Желим вам све најбоље у 1989.
Срдачно, Иван В. Лалић рез. кап. ЈНА

Београд, 25. jun 1989. Драги Владимире, Хвала на писму; обрадовао ме је његов тон, његов дух. Чини се да се нећете моћи жалити на биланс ваше СМБ године која се, ево, полако (вероватно из дана у дан све брже) ближи своме крају. Крајем јуна 1955. певали смо у Карловцу:
“Стара војска раскопчала блузе / а регрути по Козјачи пузе...” Свиђају ми се ваши епитафи – сва четири. Драго ми је и што нисте покушавали да формално имитирате хаику форму; то сада чине многи, чак и Десанка. Ја сам, иначе, крајње неповерљив када је реч о механичким трансплантацијама источњачких, прецизније, јапанских форми (хаику, танка) у било који језик ове наше јудеомедитеранске цивилизације. Јапански песник мисли и пише у вишезначним идеограмима – а то је ван свих наших параметара. Једна забавна подударност: послали сте ми четири епитафа – а ја у књизи “Велика врата мора”, написаној углавном у Карловцу, имам песму (или, ако више волите, четири песме) са насловом Четири епитафа. Биће ми драго ако у септембру, када дођете на студије у Београд, потражите овог бившег питомца ШРО у Карловцу (В. П. 5102/6) и покажете му нешто од онога што сте писали током СМБ сезоне. А дотле – будите ми добро и здраво. Срдачно, Иван В. Лалић
** *

За крај
А онда је, тог лета 1989. године, погинуо син Ивана В. Лалића, Марко. Био је то страшан ударац за човека његове осетљивости, ударац од кога се до краја свог земног странствовања није опоравио.
Чувши за то, више се нисам усуђивао да му пишем. Нестао сам из видокруга песника чији је крст постао олован. Себи сам изгледао немоћан и премален да га било чиме утешим. Утеха ми је, данас, у томе што знам да га је тешио Утешитељ, док се приближавао међи живота и смрти, пишући “Писмо” и “Четири канона”, неугасива светла под непцем српског језика, настојећи да своју реч осоли Речју Божјом. Био је то пут ка архетипу насушне нам Византије – ка Небеском Јерусалиму. Господ да помене Свог песника, Ивана, у непролазном Царству светлости.

Русија у доба бомбардовања Србије
(о десетогодишњици једног освешћивања 1999–2009)
“Руси нам нису помогли”
“Какви Руси? Кад су нама Руси помогли?”, понављају многи Срби, разочарани својим садашњим сломом и поломом. Пубертетски народ, који се лако одушевљава и још лакше очајава, зависећи од туђег мишљења и подршке, Срби су истовремено и тешке незналице, кад је историја у питању. Јер, у новијој историји реално су нам помогли скоро само Руси: од царице Катарине, која се изборила за руски надзор над судбином православних у Турској, преко помоћи цара Александра I, Карађорђу, и учешћа руске војске
у ослободилачком рату 1876–1878. године, до Светог цара – мученика Николаја II, који је у Први светски рат ушао да би заштитио малену Краљевину Србију на удару Хабсбурга и Хоенцолерна. Али, од октобра 1917. године Русија није савим Русија – она је Совјетија. Као што ни Србија није Србија него – Југославија. У том периоду је било много лутања и тражења, узајамних неразумевања и промашаја. Највећи раскорак нас је снашао 1999. године, када је Србија, скупа са Црном Гором, била под НАТО бомбама. Очекивали смо руске системе S300, за обарање НАТО авиона; очекивали смо војну помоћ... Очекивали смо, подсвесно, руског цара на белом коњу... Али, у Кремљу је седео полупијани Јељцин... Зато је овај текст покушај да се појми то доба руско–српских односа. У уводном делу, дато је неколико подсећања на светско–историјске оквире сатанизма који нас је напао; затим, укратко, преглед превирања у самој Русији, везаних за догађаје 1999. године... На крају, и најважније, на примеру руског православног србољуба Романа Иљунина, дат је поглед у ону истинску, дубинску, неразориву Русију, која је са Србијом била и биће заувек.

Увод у руско освешћивање
I
Још 1999. знало се да је циљ да се Црна Гора одвоји од Србије и да се Србији одузму Косово и Метохија и Војводина. У ”Недељном телеграфу” од 21. априла 1999. године читамо: ”Циљ ’Корена’ (Корени – назив тајне НАТО операције против Срба, нап. В. Д.) јесте одвајање Косова као главног извора сировина за Југославију кроз велику аутономију, албанску сецесију или потпуну независност, затим отцепљење Црне Горе, њеног јединог преосталог излаза на Јадранско море, и дислокацију Војводине, њене ’житнице’ и још једног југословенског извора сировина, који би довели до потпуног колапса Југославије као самодовољне индустријске државе. Иза те акције јесте страх Немачке и САД да ће Југославија ступити у савез са Русијом и другим бившим совјетским државама, када Јељцина смене комунистичке и националистичке снаге у блиској будућности”. Ово је била изјава неименованог немачког званичника. Дакле, главни геополитички страх Запада је, као и увек, страх од јединства Србије и Русије. “Срби су мали Руси”, мантрају Западњаци још пре Наполеона (сетимо се: Наполеонове трупе у Боки ратовале су против Светог Петра. Цетињског, а његови инструктори обучавали су турске тобџије против Карађорђа) Искасапити везану Србију значи показати Русији шта је чека. Западна Звер је била свесна своје моћи. Али, није знала реч Светог Писма – да се сила Божја у немоћи показује.

II
Напад на Србију и Србе није имао много везе са Слободаном Милошевићем. Један високи представник америчке администрације изјавио је “Вашингтон посту” (Lippman W. Thomas, Albright
Misjudged Milosevic on Kosovo, Washington Post, april 7, 1999, page A 01) да је рат против Србије осмишљен 14 месеци пре почетка НАТО бомбардовања, и да су већ тада разматрана четири модела тог напада.

III
Сила коју је НАТО применио према Србији имала је за циљ да докаже да је Русија мртва као велика држава. На радију “Дојче веле” (29. марта 1999. године) један неименовани НАТО функционер је изјавио: ”Сада преиспитујемо и преуређујемо међународно право. Стварамо ново међународно право у складу са новонасталим околностима. НАТО је преузео на себе функцију одржавања и успостављања мира, пошто Савет безбедности ОУН-а сада то може да омета употребом вета /.../ Русија више није суперсила, није чак ни велика сила. Деловаћемо према својим проценама, не обазирући се ни на кога”.

IV
Ватикан, који је, уз Немачку, био покретач признавања словеначке, хрватске и муслиманске сецесионистичке акције, као легитимне на међународном плану, у доба НАТО бомбардовања, лицемерно је тражио да се обустави бомбардовање Србије за време васкршњих празника. Папин “ускршњи апел” одлучно је одбацила Бискупска конференција Немачке, чији је портпарол, Карл Лајман, рекао да НАТО и Немачка “бране људска права, која се не смеју газити у име међународног права”. Кардинал Јозеф Рацингер, садашњи папа Бенедикт XVI, изјавио је да су “могућности утицаја Папе на косовски сукоб врло мале” (Ана Петровић, Сукоб ауторитета, шансе папиних апела за мир, “Борба”, Београд, 1-2. мај 1999, стр. 9). Какво лицемерје!

V
Једна од најмрачнијих личности светске политике, Збигњев Бжежински, сива еминенција Демократске странке у САД у области спољне политике још од времена Џимија Картера, русофоб и мрзитељ Православља, тражио је да НАТО буде одлучнији у бомбардовању Србије, да, уочи своје 50-годишњице, не изгуби углед. Бжежински, који се у својој књизи “Велика шаховска табла”, заложио за комадање Русије (Сибир је “добро целог човечанства”, а не само једне земље, сматра он), изнео је своје идеје за слом српског отпора: 1. Формула аутономије Косова у Србији је мртва;
2. Из тога произилази да нема никаквих преговора са Милошевићем, осим остваривања српског повлачења након испуњења свих услова НАТО-а;
3. Ваздушни удари морају бити појачани и морају ефикасно разорити војну моћ Милошевића и принудити га на прихватање услова НАТО-а;
4. Неопходно је почети с размештањем војске, како би се припремила копнена инвазија НАТО-а из Албаније и Македоније;
5. Жртве борби, исељавња и етничких чистки на Косову имају морално право на самозаштиту;
6. Следи замрзавање југословенског капитала у земљама НАТОа, како би се придавио Београд;
7. Не чекајући окончање војних дејстава, САД и Европска унија морају заједно показати намеру разраде свеобухватног плана обнове Косова и повратка његовог становништва;
8. Такав програм мора такође укључити услове о томе како демократска Србија после Милошевића може бити укључена у опсежан програм обнове Балкана, у коме ће такође узети учешћа Македонија, Албанија и Црна Гора и
9. Амерички Конгрес мора да сачини заједничку изјаву, у којој ће подржати политичке циљеве НАТО-а и изразити решеност САД да оствари те циљеве свим неопходним средствима.
И – све се збило како је Бжежински тражио. САД и сателити признали су независност Косова; сви услови НАТО-а, у позно пролеће 1999, прихваћени су, и српска војска се повукла; наш капитал у НАТО земљама био је замрзнут... НАТО је оборио Милошевића уз помоћ “демократске Србије” и категоризовао Србију као земљу чија ће судбина бити везана за судбину Македоније, Албаније и Црне Горе (која се већ тада помиње као независна).

Руско освешћење
Велики руски писац, Александар Исаијевич Солжењицин, често је говорио да је бомбардовање српског народа 1999. године потпуно освестило Русију. И заиста: анкете су 1999. показивале да је 95 одсто Руса против бомбардовања Србије и Црне Горе. Велике антиамеричке демонстрације одржаване су свуда. Патријарх руски Алексеј II, рекао је да је “неопростиво што се НАТО оглушио о глас Русије”, а стари лисац, Хенри Кисинџер, упозоравао је да се у Русији осећање понижености раширило од елите до широких народних маса, што је веома опасно по западне интересе.
На америчку амбасаду у Москви тих дана пуцано је из ручног бацача. Америчке марионете у руској политици, попут Анатолија Чубајса и Јегора Гајдара, панично су упозоравале Ричарда Холбрука да ће “дејство НАТО-а сахранити демократију у Русији и повећати изолованост од света, а оснажити наоружане до зуба, национал–комунистичке странке” (polit.ru, 29. март 1999) Руски православни хришћани схватили су напад на Србију мистички. Митрополит кијевски и све Украјине Владимир, упутио је писмо патријарху Павлу у коме каже да Свети Синод Украјинске православне цркве (Московске патријаршије) “војна дејства против Југославије сматра нападом на читав православни свет”. Портпарол руске цркве, протојереј Всеволд Чаплин, изјавио је да “православље корен словенског братства”. Председник Белорусије, Александар Лукашенко, јасно је рекао: “Ако изгубимо рат на Балкану, следећи ћемо бити ми”.