Философија после Вартоломејске ноћи

Шта је философија?
У закључку своје студије, Светозар Поштић каже: “Док је раније
знање подразумевало духовни преображај који настаје током
напорног труда аскезе и испитивања себе, сада се састоји искљу-
чиво од нагомилавања информација.”
Старо схватање знања као подвижничког познања, које је Ми-
шел Фуко уочио и у антици у хришћанству, најбоље је исказао
Свети Јован Дамаскин, у свом знаменитом “Источнику знања”:
“Философија је познање битија као битија, то јест познање при-
роде битија и још: философија је сазнање Божанског и људског,
то јест видивог и невидивог. Надаље, философија је старање о
смрти, како самовољној, тако и природној. Јер/... /смрт је дво-
јака: као прво, она је природна, то јест одвајање душе од тела, а
као друго, она је самовољна када ми презиремо садашњи живот
и тежимо будућем. Даље, философија је уподобљење Богу. Ми
се уподобљавамо Богу кроз мудрост, то јест истинито сазнање
добра, и кроз правичност, која је давање онога што смо дужни
свакоме, и кроз смерност изнад правичности, када чинимо доб-
ро онима који нас вређају. Философија је такође вештина над
вештинама и наука над наукама, јер је философија начело сваке
вештине јер њоме бивају изумљени свака вештина и свака
наука... Надаље, философија је љубав према мудрости; али ис-
тинска Премудост јесте Бог и зато је љубав према Богу истина-
ска философија.”
За Монтења, философија то више није.
Он се од мудрости креће ка знању и отвара пут од знања ка
пуким информацијама, ка добу у коме ми живимо. Монтењева
епоха је епоха разноречја, у којој мноштво гласова потиру један
други и у којој скептицизам долази до изражаја као чврсто уве-
рење да је истину већ немогуће наћи. Поштић каже: “Француска
шеснаестог века је време темељних политичких, друштвених и
културних поремећаја. Обнова антике појачава контраст између
паганског и хришћанског света; реформатски покрет у цркви
дели хришћански свет на супротстављене вероисповести; нови
научни и географски проналасци радикално мењају поглед људи;
и најзад, развој штампе убрзава последице тих промена. Друга
половина века, која је изнедрила Монтењеве Есеје, епоха је ве-
ликог разноречја – буквалног, услед односа између двеју верзи-
ја латинског језика и француског говорног језика, и виртуалног,
проузрокованог монументалним размимоилажењем мишљења и
погледа на свет. Монтењево решење за новонасталу идеју релати-
визма било је опште према потреби да се каталогизује мноштво
философских препорука, и оригинално према окрету ка мисле-
ћем и осећајућем субјекту као руководећем начелу у етичким и
епистемолошким дилемама. У сврху документовања својих запа-
жања, он је изабрао жанр који му је омогућио да изрази тензију
између интелектуалних и политичких снага његовог историјског
раздобља: жанр који је још увек тежио уздању на ауторитет у
циљу стабилности и заштите, а са друге стране се надао пронала-
ску основе за саздање новог поретка и субјективности.”
Тако је настао есеј.