Увод у теоријско дело
Николе Милошевића

Покушаји систематизације
Милошевићевих области истраживања

Дело Николе Милошевића је, неоспорно, од прворазредног зна-
чаја у српској науци о књижевности и, будући да је то дело за-
вршено, у њеној историји. Иако завршено, не може се рећи да
је и заокружено. C обзиром на расутост тог дела у небројеним
публикацијама, чини се, имајући у виду његов несамерљиви опсег
који броји око најмање осам стотина забележених референтних
јединица, да је и сама идеја прикупљања целокупне грађе и њеног
обједињавања у сабрана дела Николе Милошевића неостварива.
Наравно, то није ни потребно да би се о делу Николе Мило-
шевића на ваљан начин говорило: корпус његових књига објав-
љених за живота и постхумно представља стожер тог дела. Оно,
притом, није монолитно, већ унутар себе диференцирано, што
одговара и духу његове теоријске мисли, обједињене под појмом
филозофија диференције. Управо та диференцијација која по-
стоји унутар Милошевићеве теоријске мисли, односно њеног ви-
шедеценијског узраста, осетљива на нијансе и разлике, опире се
сваком покушају коначне систематизације његовог дела. Ипак,
такви покушаји, ма колико се испостављали узалудним, могу
бити од помоћи читаоцима и истраживачима нареченог дела,
не би ли се, попут Бодлеровог човека у шуми симбола, у њему
разабрали.
Јер, чак и кад се наведе саморазумљив исказ да је Милошевићево
дело књижевнотеоријског карактера, то не значи да је тиме све
речено. Најмање то да је оно искључиво таквог карактера. Будући
да је широка и разуђена област његових истраживања, и да
обухвата различите науке и дисциплине, исправније је указати
на две доминантне области које одређују карактер тог дела:
књижевност и филозофију. Заправо, оно између те две области
осцилира – о чему, између осталог, сведочи и наслов књиге Негде
на граници филозофије и литературе (2009) Мила Ломпара, посве-
ћене књижевној херменеутици Николе Милошевића. Другим
речима, књижевнотеоријско дело Николе Милошевића је гранич-
ног карактера, јер је истовремено и филозофско.
Али, кад би се издвојила димензија која претеже, која је на-
глашенија, била би то ипак филозофија, односно теорија у ширем
смислу речи. Уосталом, кад год је имао прилику, и сам Милошевић
није пропуштао да истакне да је по свом позиву превасходно
филозоф. Стога је карактер његовог дела, прецизније речено, фи-
лозофско-књижевнотеоријски.
Ако је судити према акцентима који су посреди, онда се
Милошевићево стваралаштво – на предлог Илије Марића – услов-
но може поделити на две велике области: прву, која обухвата
књижевнотеоријске рефлексије и књижевнокритичке анализе, и
другу, која обухвата филозофска истраживања – почев од краја
седамдесетих година 20. века, тачније од књиге Шта Лукач дугује
Ничеу (1979), па све до краја Милошевићева живота (Марић
2009: 132). Да филозофија маркира карактер Милошевићевог
дела, потврђује не само неједнак временски распоред којим су
обухваћена интересовања за наречене области, а који омеђује
књига о Лукачу, већ и податак да је, гледано кроз призму кван-
титета, Никола Милошевић након те књиге објавио много више
нових наслова него пре ње.
Иако је таквом начелном поделом олакшано кретање кроз
дело Николе Милошевића, њом се ипак пренебрегава гранични
карактер тог дела, с нагласцима на књижевности или филозофији
који временом претежу или слабе. Њом се, такође, не решава ни
проблем жанровске припадности Милошевићевих књига. На
пример, Антрополошки есеји (1964), који наводно припадају
првој области, јесу и књижевнотеоријског, али и филозофског, и
антрополошког, и психолошког, па чак и књижевног карактера:
та књига је нуклеус или “ембрион из кога је непрекидно клијало
обимно и жанровски [хибридно и] разнолико [Милошевићево]
дело” (Марић 2009: 120). Из ње се, захваљујући жанровској по-
ливалентности, указују различити правци Милошевићевих по-
тоњих истраживања – од којих су неки магистрални, а неки
споредни. Како је, стога, интердисциплинарност пратеће место
Милошевићевог опуса, сваки покушај његовог унутрашњег раз-
лучивања унапред је осуђен на неуспех – или је само делимично
исправан.
Такође, кад је реч о композицији Милошевићевих књига, онда
су Антрополошки есеји и у том контексту парадигматични. У
тој књизи уочљив је структурни манир присутан и у наредним
књигама: есеј који је последњи по редоследу је специфични
summa summarum претходних есеја, јер се у њему изнова про-
блематизују и проширују све раније назначене теоријске пос-
тавке: тако, на пример, у Антрополошким есејима круну свих
претходних текстова чини “Теоријски осврт на антрополошке
есеје”, док је у Негативном јунаку (1965) посреди “Завршни запис
о парадоксу негативног јунака”, и тако даље.
Посматрано у контексту тематске динамике, Милошевићева
теоријска мисао креће се од (тумачења) текста ка (онтолошком
и историозофском тумачењу) стварности, односно ка тумачењу
стварних (историјских) догађаја и личности. На основу таквог
увида предложена је, у Ломпаровом тумачењу, и дводелна хер-
менеутичка систематизација Милошевићевог дела: 1) на “хер-
менеутику текста”, остварену “у првим деценијама рада”, у којој
је стављан “смисаони нагласак на проблематику текста”, на
противречности у филозофској и уметничкој структури, и 2)
на “херменеутику догађаја”, остварену “у потоњим деценијама“,
када је Милошевић “све више пажње” посвећивао “значајним
историјским околностима и личностима”, односно “превидима
и занемаривањима лако уочљивих и општепознатих историјских
евиденција” (Ломпар 2009: 155). Херменеутици догађаја припада
и личносна, егзистенцијална херменеутика, остварена у херме-
неутичким портретима, попут, према Ломпару, узоритог пор-
трета Јана Палаха у студији “Јан Палах sub specie aeternitatis”.
На сличан начин Милошевићева херменеутичка истраживања
сумирао је и Јован Попов, с тим да је код њега на делу, за разлику
од Ломпарове, трострука, но недовољно прецизна подела: тако је
он истакао да би се “Милошевићеве вишеструке интелектуалне
преокупације и методолошка упоришта” могли свести “на три
чворишне тачке или херменеутичка језгра: књижевно-фило-
зофско, психолошки-антрополошко и идеолошки-политичко”
(Попов 2010: 445), с тим да прво и треће језгро више припадају
“интелектуалним преокупацијама”, док се средишње у њих под-
једнако претапа, те заправо представља, у условном смислу,
“методолошко упориште” или перспективу из које би се те пре-
окупације тумачиле.
Без обзира на то, указивање на херменеутичка језгра у де-
лу Николе Милошевића, какво је предложио Јован Попов, зна-
чајно је јер отвара простор дисциплинарној систематизацији Ми-
лошевићеве теоријске мисли. Наравно, и таква је систематиза-
ција условна, будући да је Милошевићева теоријска мисао, прак-
тично испољена, свагда била интердисциплинарна. Ипак, као
кључне дисциплине које премрежују magnum opus о коме је
реч, могу се, из пера Илије Марића, навести следеће: еписте-
мологија, филозофска антропологија и аксиологија, а њима ва-
ља придодати онтологију (подједнако и текста и стварности) и
историозофију (Марић 2009: 125). 1)
На основу летимичног прегледа ових области интересовања,
није далеко од истине похвала да се у Николи Милошевићу –
према речима Радована Биговића – оваплотио “ренесансни тип
универзалног интелектуалца” (Биговић 1995: 214). Јер, за разлику
од многих еклектичких “мислилаца”, ретки су духови који се
суверено могу кретати сваком облашћу која их привуче. У вези
_________________________
1) С Марићевом поделом по дисциплинама и областима истраживања,
делимично је у сагласју каталошки избор средишњих проблема које
је код Милошевића уочио Јован Пејчић: “1. Природа литерарних
уметничких дела [онтологија текста]; 2. Порекло и видови односа
између уметности и стварности и, с тим, утврђивање степена
зависности књижевних чињеница од друштвених фактора
[онтологија текста и епистемологија]; 3. Питање гносеолошке
функције књижевности [епистемологија]; 4. Могућност објективног
оцењивања културних вредности [аксиологија]; 5. Методолошки и
терминолошки проблеми књижевне теорије и критике [онтологија
текста и епистемологија]; 6. Употребљивост, односно непримереност
медијуму духовног стваралаштва (у првом реду књижевног) разних
критичарских поступака [епистемологија]; 7. Нарав и начини утицаја
спољашњих, виталних чинилаца на уметничке и мисаоне структуре
[епистемологија]” (Пејчић 1979: 1607; Пејчић 2008: 27).