Философија после Вартоломејске ноћи

Шта је хуманизам?
Како Поштић указује, хуманизам, по Цветану Тодорову, има три
полазишне тезе: човек је тај, који, поред Бога или природе, одре-
ђује своју судбину; циљ човекове делатности је човек сам (а не Бог
или некакав етички/естетски идеал); простор у коме људи делају
је човечанство – ништа изнад или изван њега. Монтењева мисао
настојава на сва три полазишта.
Монтењев хуманизам рађа мислиоце који га разрађују, допу-
њавају, иду даље. Он је сматрао да треба превазићи стање дог-
матске искључивости у којој су могући крвави верски ратови
попут онога коме је присуствовао. Волтер иде даље од свог пр-
воучитеља, ка идеји верске толеранције, која подразумева су-
штинску равнодушност према Првом Покретачу деизма. Писац
“Кандида” указује на неопходност “обрађивања свог врта”, то
јест бежања од свега што човека метафизички превазилази, уз
окретање побољшању сопственог друштва. Алексеј Јанг истиче
особине волтеријанске епохе: “Разум је био темељ за све што је
било добро: за срећу, за напредак. Постојала је атмосфера оп-
тимизма и вере у савршенство човечанства. Религиозна мисао
усредсредила се у деизму. Ако Бог уопште постоји, Он не говори
и разум има задатак да човеку пренесе Истину. Мислиоци про-
светитељства су овековечили ренесансно одушевљење паган-
ским идејама. Да би се то схватило, довољно је посетити кућу у
Фернеју, у Француској, у којој је 1778. умро Волтер. У подножју
његовог кревета насликана је богиња Дијана која се спушта да
помогне човеку. То је било оно што је Волтер, један од најгорљи-
вијих француских философа, најпре угледао сваког јутра када
би се пробудио – то није била икона Христа или Мајке Божије,
него слика паганске богиње.”
Из Монтењевих одушевљавања Природом (персонификова-
ном, скоро обоготвореном ), из његовог указивања на златно до-
ба човечанства које није начела цивилизација, пројављује се лик
Русоовог “племенитог дивљака”, који ће у потоњим временима
имати многе модификације, од Марксовог пролетера до Бероу-
зовог Тарзана.
Монтењ је у свом огледу о људождерима настојао да исмеје
европоцентризам, који је примитивне народе звао дивљима, а
чији су се гласноговорници као бесни пси клали у верским ра-
товима његове епохе. Русо је имао други циљ на уму – повратак
првобитности путем државе која ће преузети васпитање детета
да би га очувала у неначетости догматизмом: “Према Русоовом
схватању, примитиван човек – какав се може наћи у дивљини
нетакнутој модерном цивилизацијом – надмоћан је у односу на
модерног човека. Он је веровао да је човек по природи добар
(што није хришћанско учење) и да је до његове искварености
дошло услед утицаја друштва. Стога је закључио да примитиван
човек мора бити невин јер је слободан од таквих утицаја. Следе-
ћи његов аргумент, човеков циљ би требало да буде задобијање
слободе – слободе од искварених цивилизацијских институција,
слободе од окова традиције, слободе од закона”, каже већ поме-
нути Јанг.
После Русоа долази Ралф Валдо Емерсон, амерички трансцен-
денталиста, за кога је Монтењ, поред Платона, Шекспира и Ге-
теа, један од узорних ликова философске прошлости. По Емер-
сону, Монтењ никад није ни досадан, ни неискрен; стојећи
обема ногама на земљи, пишући народним језиком, Француз је
умео да се дружи и са племством и са обичним људима.
Хришћанство је, по Емерсону, духовност која производи не-
моћне људе и зато га се (а Ниче ће то већ умети да огласи) треба
одрећи, да би се саградио нови, трансцедентални егоизам, за-
снован на хедонизму интелектуалном, путничком и телесном.
На трагу Монтења, Емерсон ће, како вели Поштић, дати своје-
врсну верзију америчког хуманизма који подразумева романти-
чарски нонконформизам, трансцедентализам и авантуризам.

Без самонадилажења
Као што наш аутор у својој студији показује, Монтењев попис ан-
тичких философских схватања није имао за циљ само да укаже
на древну мудрост која је постојала пре хришћанства, него и да
покаже да нема поузданог знања, јер је све и непрестано промен-
љиво, због чега човек може да отвори врата машти и да се посвети
самом себи, растерећеном од потребе за самонадилажењем, које
је хришћанска мисао обликовала још речју светог Василија Вели-
ког да је човек животиња којој је заповеђено да постане Бог. Тома
Аквински је, окренувши се Аристотелу, устврдио да се човек не