Ка светосавској филозофији

Многи мислиоци су различито одговарали на питање шта је то
филозофија. И у академским круговима, а поготову ван њих и да-
нас постоји двоумљење. Када се још филозофија назове светосав-
ском, отварају се нова питања, на пример: да ли хоћемо тиме да
кажемо да је Свети Сава био филозоф, или да је за њим остало не-
ко филозофско учење? Да ли то можда значи да су Срби имали фи-
лозофију у средњем веку, иако нису имали високих школа налик
онима на Западу. То су само нека од питања…
У сваком случају, назив светосавска филозофија обавезује на
образложење на основу чега се употребљава ова одредница, шта
она обухвата и које критеријуме (мерила) испуњава. Откуд уоп-
ште и чему баш светосавска филозофија?
Да бисмо одговорили на сва ова питања, морамо ипак поћи од
првог: шта је то филозофија? Али, одговорићемо на њега једним
другим, рекло би се помоћним питањем, које нам указује на мо-
гућ одговор на прво питање: Чему још питање филозофије и сим-
птом њеног стања на крају другог миленијума по рођењу Госпо-
да Исуса Христа? То је наслов једног од најчитанијих зборника
филозофских текстова с краја двадесетог века.
Стање филозофије означено као криза дуго је на сцени, међу-
тим овај зборник као да сабира завршни рачун дуготрајне кризе,
а испод црте евидентирани су следећи филозофски покушаји и ис-
ходи, и то само у двадесетом веку.
Један од најутицајнијих савремених филозофа, Карл Ото Апел,
формулисао је историју филозофије као смену три кључне парадигме:
1. античке (дуговажеће) аристотеловске метафизике
2. метафизике субјекта, или модерне рационалности
3. двадесетовековне парадигме, коју он назива трансцен
дентална језичка прагматика
Филозофија је одавно формулисала питање сопственог оправ-
дања, а оно је водило питању о утемељењу филозофског оквира
мишљења. Ако оно није метафизичко у односу стварности и миш-
љења, или мишљења као стварности, онда је преостало да то буде
однос језика и стварности.
И зато Апел и Хабермас, свако на свој начин, развијају фи-
лозофију као теорију рационалног споразумевања (дискурса), ко-
ја се разлива у логику различитих облика расправа. Ништа бољу
судбину филозофија не доживљава ни у англосаксонској фило-
зофији језика. Јер, она од логичког позитивизма иде ка “научном”
позитивизму тј. аналитици језика науке. Филозофија је, дакле,
могућа само као коректив споразумевања у научном дискурсу.
Нарочита филозофија језика је немачка херменеутика Ханс
Георг Гадамера и, на други начин, Карла Левита. Она филозофију
историје преводи на филозофију разумевања посредством стари-
јих теорија тумачења текста. Домети херменеутике се крећу зато
у домету разграничења методологије филозофског мишљења, ко-
је води дискурсу егзегезе језика текста и његовог оквира разумевања.
Постмодерно мишљење филозофије је само по себи не само ди-
јагностичко, већ и инвазивно у односу на болести филозофије. Уте-
мељење је виђено као проблем, који тера филозофију у кризу и
зато у различитим правцима француског постмодернизма као да
и нема више темеља, јер се различити дискурси намећу као само-
довољни. Међутим, постмодерна само стратешки отклања про-
блем утемељења, а у ствари га мултипликује. Она, заправо, својом
појавом сведочи о дубини кризе филозофије.
Мишљење Мартина Хајдегера обележило је филозофију 20. ве-
ка, што сведочи да се сва раније споменута учења на њега афирма-
тивно или негативно ослањају, или некако односе. Хајдегер је мис-
лилац краја западне метафизике тј. једног облика мишљења које
је претпоставило да људска мисао има трансцендентални смисао.
Мишљење је могуће уопште и тек на свом почетку, уколико је при
аутентичном људском бивању, односно оном бићу које је свагда
одређено сопственом баченошћу у свет и тескобу сопственог била,
односно егзистенције избивања. Фундаментална онтологија, међу-
тим, и сама има за циљ да утемељи могућност мишљења на њего-
вом почетку, а у односу на његов крај.
Оно што је кључно, међутим, за ово Хајдегерово мишљење је-
сте наставак његовог темељног дела Бића и Времена, које није као
такво објављено, већ се може препознати у смислу онога што је он
назвао Окрет. Окрет се односи ка језику, као говору Бића, у коме
треба да нестане и претпоставка трансцендентног мишљења оног
што га разликује како од бића тако и од језика.
То ослушкивање и осећање, та сраслост са извориштима зна-
чења и оне везе са оним што јесте, и разликовање од оног што ос-
таје изван куће бића, дакле, оног што није, доводи Хајдегера у по-
ље мистике у православно-хришћанском смислу те речи, чија упо-
треба води порекло из антике. Оно што је он назвао онтолошким
по-ставом у облику препознатљивости оног који изговара, рефе-
рише – изгубљена је за рачун примања у кућу бића, у заједницу са
извориштем онога који заправо јесте, а не нечега што јесте.
Ја сам онај који јесам, изговара Господ Бог једну од ретких ре-
ченица у прилог сопственог одређења у објави старог завета. Не
каже “онај што јесам”, него “онај који јесам”, утврђујући коме за-
право оно Ја, па и субјекат носиоца значења припадају по својству.
Хајдегер је заиста на тај начин дошао до краја западног про-
мишљања (али не и разгранавања тог мишљења у поредак који то
мишљење чини владајућим). Онда је могао да установи беспуће
и безнадежност западног мишљења и услед тога да каже да нада
долази са Истока.