Философија после Вартоломејске ноћи

може обожити нествореним Божјим енергијама, јер је, по њего-
вом учењу, благодат тварна; ако је то тако, онда је, по Монтењу,
човек самом себи довољан и нема потребе за самонадилажењем.
Пишући паганину Автолику, свети Теофило Александријски
га подсећа да је сваки чин нашег живота – чин вере, а да је основ-
но питање какву веру бирамо, шта тражимо да бисмо нашли
вечност. Свакодневица нам то стално доказује: болесник се пре-
даје лекару, путник лађи и кормилару, ученик учитељу – и сви
они ВЕРУЈУ да ће достићи своје одредиште. Руски философ и
свештеник Сергије Булгаков, у огледу “Карл Маркс као религио-
зни тип”, доказује да сваки мислилац, макар и агностик, макар и
антирелигиозан, има свој религиозни pathos. Ако је атеиста, он
не оповргава толико постојање Бога, колико нечију (или своју)
представу о Њему. Монтењева религија је из те перспективе ан-
тропоцентризам. Не гледајмо у небо, као Талес, који је упао у
рупу; послушајмо глас своје приземности, ону слушкињу из
Милета, која га је упозорила да му је боље да гледа преда се.
Мноштвеност гласова древних мудраца, на коју Монтењ не-
престано указује, не даје нам се да бисмо се у њој разабрали и
кренули ка слушању оног јединственог Гласа Који је на Јорда-
ну поручио: “Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи”
(Мт.3,17). Монтењ ослушкује туђе гласове само да би могао да
укаже на свој, самосвестан и самодовољан, који одјекује у њего-
вом сопственом врту.
Поштић нас због тога подсећа на великог учитеља културе
као дијалога, Михаила Бахтина и његов став да “потрага за соп-
ственом речју управо није потрага за сопственом, већ за речју
која је већа од човека; то је тежња да се побегне од сопствене
речи, без чије помоћи је немогуће да се каже било шта суштин-
ски. Ја могу бити само лик, а не првобитни творац.”
По Поштићу, “скептицизам не узима у обзир реч која је већа
од саме себе; само тражи (и одбија) индивидуално мишљење. Ау-
торитативна реч за Бахтина потиче од ‘личног односа са личним
Богом‘, а за скептика реч не може бити ауторитативна јер долази
од особе која ће пре или касније бити побијена другим мишље-
њем: није створена личним искуством. Монтењ понавља да реч
не може бити схваћена озбиљно ако долази од човека/.../”. А Реч
Очеву, ваплоћену као Богочовек, Монтењ више не препознаје.
Превише крви је проливено у име те Речи од стране оних који су
били сигурни да су Њени заточници. И Монтењ више нема вере
у Бога, јер нема поверења у људе који се нису показали као иконе
Божје, него као звери из Тридесетогодише војне, што је опусто-
шила Европу.
Тако је то ишло: папа је себе прогласио незаблудивим по пи-
тањима вере; Тома Аквински је благодат прогласио тварном;
Еразмо Ротердамски се надао да ће спојити humanitas и pietas;
Томас Мор је веровао да ће остварити идеалну заједницу Утопи-
је; Марсело Фићино и Пико дела Мирандола кренули су путем
синкретистичог спајања хришћанства и окултизма (док је нови
“монах” постао хуманистички интелектуалац)... Хуманизам је
изједначио религију и морал, што је водило протестантизму, па
је сваки протестант постао мали незаблудиви папа... Неопаган-
ско многогласје ренесансе значило је релативизовање Истине и
водило је уживању у сопственом погледу на свет... Крвави верски
ратови значили су и “семиотичку кризу” због које је теологија по-
стала апсурд покривен лицемерним фидеизмом и друштвеним
маскама... Антропоцентрични морал се уздигао изнад Бога, а
идеју есхатона заменила је идеја прогреса...
Онда ће доћи Декарт и свести постојање на мишљење.
У вековима који долазе биће проглашена “смрт Бога”, али и
“смрт човека”.
Хајдегер, који је живео у добу и “смрти Бога” и “смрти човека”,
у интервјуу датом 1966, а објављеном тек након смрти овог фи-
лософа, ипак признаје: “Философија неће моћи извршити ни-
какав преображај садашњег света. И не само философија, него
никакво мишљење које је само људско. Може нас спасити једино
Бог. А нама остаје само да се поетским мишљењем припремимо
за појаву Бога. Или, ако ипак пропаднемо, да бар будемо у тој
пропасти свесни да пропадамо зато што Бог није са нама, што
је одсутан”.
Вредна књига Светозара Поштића нам показује пут којим је
европско човечанство дошло до епохалне ситуације, у којој су ове
Хајдегерове речи постале могуће.

ЛИТЕРАТУРА:
1. Павле Флоренски: С оне стране визије, Службени гласник,
Београд, 2008.
2. Алексеј Јанг: Човек против Бога, у зборнику: Небо и земља ће
проћи, Образ светачки, ПМШ Београд, 2006.
3. Георгије Галитис: Православље и богословље, у зборнику:
Православна Црква и римокатолицизам/Од догматике до
аскетике, ЛИО, Горњи Милановац, 2002.