Душанка Милутиновић Станисављевић
На крају мог времена
На крају мог времена
ти си узбудљив
мени изазов,
потребан као ваздух који дишем.
Боли ме лице,
очи светле сузама
и не могу те привући,
као ни моје тело, у сузама.
Постоји свет са хиљаду прозора,
али само један је твој.
Не знам да ли је отворен за ваздух
или је узбуркао сенке,
па пукла је чаша
и моје изгужване песме,
те живот ми игра на крају мог времена.
Може се рећи да ове речи и збуњују,
само за неко време,
но бићемо бесмртни,
а онда,
ти си изнова узбудљив,
мени изазов.
Остани
Остани још мало!
А, шта ћу ти ја?
Потребан си ми
Да доживим сумрак,
упијем предвечерје,
савладам свакодневицу.
Потребан си ми
јер сумрак је
тако страшан,
а ти си чувар
мојих снова.
Потребан си ми
да умирим
неспокојство
и одем смирена.
Потребан си ми
као бљесак светлости,
обасјаш ме па
нестанеш, а ја сјајим.
Потребан си ми као
ватра која се жаром
држи, док пламен се
гаси.
Потребан си ми за
тренутак,
да се вратим к почетку.
остани још мало!
Београд, 2014.
Има те
О, тако те има
у јутру и сумраку,
у доласку и одласку,
у обичним стварима,
и када ходам,
и кад читам,
и кад сањам,
има те.
О, тако те има
у речима надошлим,
у делима сопственог додира.
О, тако те има
свугде где моја мисао корача –
она је врцава,
примамљива,
способна да ме наведе
на сасвим други пут.
О, како те има
у привиђењима,
у срцу.
Коментари