Небојша Лапчевић
Уликс Београда
Дослућујем дежурног Хомера
да насели нимфе Калипса
на ушће између Саве и Дунава,
да насели лагуме у пупак света
и као со нам бела свратишта,
да насели богове који ће знојни
исклесати планински венац града,
као угрушак сунца за тебе драга.
Сачекајмо још добар ветар
па да се оветримо као махнита браћа,
то ће бити наш дуг према несрећној земљи
да се не спотичемо
о гробове живих победника.
На име твоје
Србији
Земљу у којој сам живео
знам од буђења,
не од рођења,
иакао сам превалио педесет
и штошта...
Осана је била лепљива
и паучаста, снажнија
од семена стварности...
Осана без краја...
Од буђења не,
не од рођења...
Сведок ми је чистогруди Бог,
сведок ми је небце грехова
које порећи не могу,
не може нико
за мене
кренути ка светлости,
трагом бескућника и сирочади,
трагом предака
несталих у ратним извештајима,
за грудом срца
на којој су отпловиле наше реке
ка слузавој постељици извора,
а када будем коначно кренуо
позваћу се на име твоје:
од буђења,
не од рођења...
Парабола о забрани окупљања
Ако новине објаве
Забрану окупљања,
на брзину ћу записати
све мисли,
брзо поспремити
собу упрљану мастилом,
папириће и ројеве стихова
понети на језику.
Ако новине објаве
Забрану окупљања
твоје јутарње тело
окупати свежим соковима,
и покрити масним страницама
Хенрија Милера
и сачекати да женка прождере мужјака.
Ако новине објаве
Забрану окупљања
тај пртљаг ћу однети на трг,
где неће бити никог,
да коначно поравнамо све рачуне,
све ломаче за библиотеке
претворене у прах и пепео,
мноштво језика одсечених
пљује само један стих,
довољно је зрно
да никне...
Коментари