Тања Зец О’Нил
Музејска активност Срба у Канади
Музејска активност Срба у Канади је тема која до сада није била
занимљива ширем слоју наше јавности у Канади или матици. Бри-
га о српској културној баштини се, кроз време и просторе на ко-
јима су Срби живели, полако развијала, па нестајала услед ратова
и економских криза, па се поново успостављала у промењеном
и прилагођеном формату. Тај ритам се могао боље пратити у ма-
тици, где је музејска делатност активнија, већа и боље изражена,
а затим и више истраживана. У дијаспори, прича је сасвим дру-
гачија. Овај рад ће истражити дефиницију културне баштине и
музеја, затим културну активност и документациону делатност
међу српским заједницама на тлу Канаде, поменути значајне успе-
хе и појединце који су се за те успехе изборили. Надаље, изложиће
се објективна слика тренутног стања српске културне баштине,
њеног изражаја, појединаца који је својим стваралаштвом одржа-
вају у животу, и на послетку шта учинити да се брига о културном
наслеђу кроз музејску делатност настави и поспеши, прошири и
утврди на овим просторима.
Материјална и нематеријална културна баштина
У материјалну културну баштину се убрајају изузетне грађевине,
световне и сакралне, споменици и материјална уметничка дела.
Ова дефиниција је широј јавности препознатљива и прихватљи-
ва, те се готово сва наша колетивна пажња усредсређује на бригу о
тим и таквим ознакама српске културне баштине. Пошто таквих
материјалних изражаја баштине у матици има много више, често
заборављамо да је и нематеријална културна баштина врло при-
сутна и значајна и да је никако не треба запоставити. А у дијаспо-
ри је можда таква форма српске културе и више распрострањена,
силом историјских прилика.
УНЕСKО дефинише нематеријално културно добро као “људ-
ско умеће, изражај, вештину или извођење, као и предмет, ру-
котворину, инструмент или простор који је са тим повезан, које
заједнице, групе, и, у неким случајевима појединци препознају
као део своје културне баштине. У складу са ставом 2 овог члана,
нематеријално културно добро може бити: 1. језик, говор, усмено
предање, усмена књижевност или други усмени израз; 2. изво-
ђачка уметност; 3. обичај, обред и свечаност; 4. знање или вешти-
на везана за природу и свемир; 5. знање или вештина везана за
култно и знаменито место и 6. традиционалан занат или вештина.”
(http://www.kultura.gov.rs/docs/stranицe/82128418889499865927/
11.%20Konvencija%20o%20ocuvanju%20nematerijalnog%20kultur
nog%20nasledja%20(Pariz%202003).pdf)
Дакле, сада када су јасне дефиниције материјалне и немате-
ријалне културне баштине, мора се споменути изражај те исте
културе која нас свакодневно окружује. Наиме, српска јавност је
свесна да живот у дијаспори подразумева, постојање у доминант-
ној, страној култури, у којој ми као мањина покушавамо одржа-
ти свој културни идентитет. У том напору, следимо стваралачки
порив у неколико доминантних културних изражаја; фолкорни
плес, и духовна музика, кулинарство, друштвени и сакрални фе-
стивали или колетивна окупљања, народна радиност у форми
сувенира, или породичних заоставштина, позоришна активност
у мањем интензитету, ликовна уметност и писана реч који су у
лаганом успону. Већина ових наведених доминантних културних
изражаја припадају нематеријалном културном наслеђу. Тако да
се нуди закључак како је већински или интензивнији културни
изражај Срба у Канади управо та нематеријална форма култур-
ног наслеђа, коју ми као мањина у доминантној страној култури
савесно подупиремо и одржавамо.
Српска материјална култура је мање више ограничена на са-
кралну архитектуру која је, сем у неколико примера, новијег да-
тума, али је изузетно значајна и визуелно упечатљива. Најстарија
српска православна општина у Онтарију је основана 1913. године
у Хамилтону, а први храм, црква Св. Николе изграђен је 1917. Та
црква више не постоји, а храм се преселио на нову локацију на
Бартон улицу. Nајстарија српска црква у Канади је црква Свете
Тројице у Регини (Саскачеван) из 1915. Уз сакралне објекте ницали
су и објекти за друштвени живот заједница који су често више
функционални него естетски подвизи архитектуре. Њихов значај
је непроцењив за све заједнице у којима играју улогу епицентра
духовног и друштвеног живота.
Затим, ту је писана реч, чији се процват стваралаштва могао
видети у периоду 1930-1945 кроз политичке новинске чланке, ана-
лизе и есеје у Гласу Канаде, касније Гласу Канадских Срба, и Прав-
ди из Торонта, па затим период између 1954 и 1985.јака списатељ-
ска активност и издаваштво постаје интензивно у Авала Прин-
тинг eнд Пaблишинг Цо., из Виндзора, затим средином 1990-тих
кроз отварање неколицине недељних новина у Торонту као што
су недељне: Новине (Торонто); месечне Источник и Гласник (обе
су црквене новине из Торонта), Кишобран (Ванкувер), Слово (Ки-
чинер), Тесла Магазин (Торонто), затим двомесечне и двојезичне
новине Глас Канадских Срба, такође из Торонта, двојезични ча-
сопис за књижевност и културу Људи говоре (Торонто) и Канад-
ски Србобран (Хамилтон), Србија (Хамилтон) и др.
Књижевна активност је у канадској дијаспори била интен-
зивна и у ранијим периодима (1934 – 1983) највише објављивана
кроз новине Глас Канадских Срба, па се тако појављују имена као
Десанка Максимовић, Милош Црњански и Слободан Јовановић
и многи други вредни помена. Пресељењем Гласа у Торонто сре-
дином 1980-тих и оснивањем Српске Националне академије у То-
ронту књижевна активност постаје још интензивнија кроз орга-
низовање литерарних вечери, састајања клубова пријатеља књиге,
довођења познатих српских писаца на предавања и дружење. Од
средине 1990-тих поједини писци из бивше Југославије настањују
канадске градове и стварају и објављују на српском језику, као и
већи број ентузијаста који одржавају продукцију само издатих
песничких и прозних дела. Ликовна уметност је такође у порасту
због многобројних талентованих досељеника у Канаду који на-
стављају да се баве уметничким радом, међусобном сарадњом и
излагањем више у канадским а мање у српским галеријама. На-
равно овај кратак преглед је уопштена слика српског стваралач-
ког порива у материјалном културном изражају у последњих 50
година, и заслужује детаљнији осврт у неком другом раду. Илу-
страције ради, овде је наведено само неколико највидљивијих
примера које би наша јавност могла одмах препознати.
Следећи, контрастни културни пориви овом претходном ства-
ралачком, јесу едукативни и документациони. Многи ће под тер-
мином ‘едукативни’ одмах помислити на школе веронауке и Срп-
ског језика које поуздано и вредно постоје већ стотину година у
српским заједницама у Канади. Најбољи пример је Хамилтон, где
је црква Св. Николе на Бич Рд, освештана 19 децембра 1917, а шко-
ла веронауке и српског језика започела са радом готово у исто
време. Полувековни културни и политички програми на Cрп-
ским данима на Нијагари, у организацији Српске народне одбра-
не, Дражин дан у Бимбруку и Винони, као и Епархијски дани у
Манастиру Милтон, добре су прилике где се школе такмиче у сте-
ченом знању ђака и размењују искуства. Огромну мисију у очува-
њу српског језика и православне вере код Срба у Канади имале
су школе српског језика и веронауке при црквама у Хамилтону,
Торонту и Виндзору које су бројале на стотине ученика и које
су организовале кампове за децу. Једина школа која данас броји
више стотина ученика је Српска школа “Свети Сава” у Кичинеру
која ради у оквиру канадског система основних и средњих школа
за различите етничке групе. Значајан је био и десетогодишњи рад
приватне школе српског језика др Радомира Батурана у Торонту
која је отварала одељења и по мањим суседним градовима и орга-
низовала редовне летње и зимске кампове, на којима су држани
часови српског језика. Велики значај такође имају едукативни про-
грами и многе активности у хорском певању, у фолклору, музици,
позоришту, иконописању, ликовној уметности, традиционалним
рукотворинама и кулинарству. Одлични примери су Први дечји
хор у Канади настао је при цркви Св. Ђорђа у Нијагара Фолс већ
средином педесетих година. Неколико година касније у Торонту
организован је први дечји хор, прва дечја фолклорна група, први
дечји тамбурашки оркестар при цркви Светог Саве. Временом
Душан Салатић
Прилог проучавању екслибриса код Срба Власници екслибриса
Милан Решетар (Дубровник, 1860 –
Фиренца, 1942). Гимназију је завршио
у Дубровнику, а словенску и класичну
филологију у Бечу и Грацу. Доцент сло-
венске филологије на Филозофском фа-
култету у Бечу постаје 1895. године, a од
1919. ради на Филозофском факултету у
Загребу, где је пензионисан 1928. Члан
је Српске краљевске академије од 1940.
године. У приступној беседи Српској
краљевској академији, у контексту надо-
лазећег распада Краљевине Југославије,
Милан Решетар недвосмислено износи
свој поглед на језик Дубровника и ду-
бровачке писане заоставштине: “Мени
су Срби и Хрвати један народ под два
имена, па ми је зато Дубровник српски и хрватски. Али ко дијели
српско од хрватскога мора признати да је Дубровник по језику
Др Миленко Р. Веснић (Дунишић,
1863 – Париз, 1921). Докторирао је правa
у Минхену 1888. године. Био је српски
дипломата у Цариграду, Риму, Паризу
и Вашингтону и представник Краље-
вине Србије на мировним преговорима
у Лондону и Версају, професор међуна-
родног права на Високој школи у Бео-
граду, посланик у Народној скупштини,
министар просвете и министар правде,
члан Француске академије. Oженио
се са америчком милионерком Бланш
Улман. Користећи познанства у висо-
ким аристократским и банкарским кру-
говима, за Краљевину Србију испосло-
вао је повољне кредите и значајну финансијску помоћ. Говорио је
француски, немачки, италијански и енглески језик. Аутор ексли-
бриса француски уметник М. Lordonnois.
увијек био српски”. За историју српског језика драгоцена су
његова издања старих писаних споменика, а од посебног значаја
су његове студије из дијалектологије и историје српског језика.
Др Миленко Петровић (Сомбор, 1884
– Сомбор, 1950). У родном граду завр-
шио је гимназију, а студије медицине
у Будимпешти 1908, као питомац Теке-
лијанума. Добровољно се пријављује у
Српску војску по избијању балканских
ратова. Након завршетка ослободилач-
ких ратова, специјализацију хирургије
завршио је у Дебрецену, а у Сомбор се
враћа 1914, где је постављен за главног
жупанијског физика, чиме започиње ње-
гов дугогодишњи рад на изградњи и уна-
пређењу здравствене службе. Покренуо
је изградњу болнице у Сомбору, а када
је завршена постаје њен први управник
и на тој дужности остаје све до избијања Другог светског рата
1941. Био је изузетно ангажован на разним друштвеним и култур-
ним пољима: Ротари клубу, библиотеци “Лаза Костић”, црквеној
заједници, Соколу, Црвеном крсту, Ватрогасној бригади и Јадран-
ској гарди. Током Другог светског рата хапшен је и прогањан од
окупаторских власти, као и након ослобођења од комунистичких
власти.
Др Александар Васиљевич Соловјев
(Калиш, 1890 – Женева, 1971). Основ-
но и средње образовање стекао је у
Варшави, где је и дипломирао правне
науке 1912. Историјско-филолошки фа-
култет завршио је у Москви 1915. После
Октобарске револуције долази у Бео-
град, где предаје Историју средњове-
ковног српског права на Правном фа-
култету. Докторску дисертацију о за-
конодавству цара Стефана Душана од-
бранио је 1928. Оженио се 1925. године
Наталијом Рајевском, која је такође би-
ла руска емигранткиња. Након Другог светског рата као неподо-
бан, премештен је у Сарајево на Правни факултет, где је изабран
за декана. После резолуције Информбироа, хапшења и суђења,
добио је рок од шест месеци да напусти земљу. Одлази у Швајцар-
ску где на Женевском Универзитету бива изабран за професора
словенских језика и руске литературе. Преводи сабрана дела До-
стојевског и Толстоја. Био је један од најзначајнијих познавалаца
хералдике Јужних Словена. Објавио је радове о византијској и
словенској хералдици, илирским грбовницима и пореклу срп-
ског грба.
Др Корнел Радуловић (Уздин, 1890
– Зрењанин, 1960). Преци Корнела Ра-
дуловића, влашки Срби, половином 19.
века насељавају се у Уздин, место у сред-
њем Банату јужно од Зрењанина. Кор-
нел Радуловић основну школу похађа
у родном месту, а гимназију у Великом
Бечкереку. Студије медицине започи-
ње у Будимпешти, где га затиче Први
светски рат и мобилизација у Аустроу-
гарску војску, 29. Царски и краљевски
пук, 29. Регименту – батаљон Банаћана, јединицу у којој је био и
Милош Црњански. Из Галиције 29. регимента бива пребачена на
италијански фронт, где је заробљен у чину артиљеријског поруч-
ника и где се уписује у списак добровољаца са жељом да се при-
кључи Српској војсци на Солунском фронту. После рата одлази
на студије медицине у Праг, где стиче диплому 1921. и долази у
Велики Бечкерек. Годину дана касније венчао се са Радмилом
Исаковић. Запослење налази у амбуланти Окружног уреда као
рентгенолог, те као специјалиста за грудоболне болеснике. У
области лечења туберкулозе постаје један од водећих лекара у
Југославији и за свој пионирски рад стекао је бројна признања.
Пензионисан је као управник Лечилишта за туберкулозу у Зре-
њанину 1958. године.
У својој приватној лекарској ординацији, нарочито се исти-
цао доброчинствима према сиромашнима. Бесплатно је лечио
учитеље, свештенике, учеснике на Солунском фронту и њихове
породице, а у време Другог светског рата и велики број избеглица
из Хрватске.
Пасионирано се бавио сликањем, фотографијом и израдом
фигура од теракоте. Као велики љубитељ књиге за себе и супругу
Радмилу израдио је екслибрис.
Владимир М. Вукмировић (Трсте-
но, Хрватска, 17.11.1891 – ? после 1962).
Школовао се у Дубровнику, где је запо-
чео и студије. Уочи избијања Првог бал-
канског рата 1912. прешао у Србију, по-
том у Стару Србију и борио се као до-
бровољац у Кратовској чети. 1913, на по-
зив мајора Милана Васића, који је био
секретар Народне одбране и организа-
ције “Уједињење или смрт”, вратио се
преко Беча и Трста у Дубровник и пра-
тио догађаје у Далмацији и Херцегови-
ни. Затим прелази у Бари, потом у посланство у Рим, где је са Љ.
Михајловићем, Ј. Дучићем и И. Мештровићем остао до напада
Бугара на Брегалници 1913, када одлази на фронт и бори се у
добровољачком одреду под командом Војина Поповића Вука.
Након Другог балканског рата наставио је студије у Београду
где је и апсолвирао 1914. По избијању Првог светског рата био је
добровољац у јединици Војислава Танкосића. После преласка
на Крф ослобођен је војних дужности због болести и одлази у
Француску, где наставља студије. Прелази у Енглеску и диплом-
ски рад брани у Глазгову 1918. У Лондону предаје српски језик и
југословенску књижевност до каја семестра 1919, када је примљен
у Министарство иностраних послова. Ради у више посланста-
ва: прво у Риму, од 1921. у конзулату на Крфу, од 1923. у Целовцу
(Клагенфурт), од 1924. био је секретар посланства у Бечу, Атини и
Цариграду. Конзул је био у Букурешту 1926, у Задру 1927, на Крфу
и у Цариграду, потом секретар посланства у Софији, па конзул у
Лијежу и у Лондону. Генерални конзул је у Чикагу од 1934. до 1937.
и у Монтреалу од 1939. Од новембра 1941. до краја Другог светског
рата генерални је конзул у Њујорку. Као антифашиста и искусни
дипломата остао је генерални конзул у Чикагу до 1954, када је
пензионисан. Остатак живота провео је у Дубровнику.