Може ли страх бити мио? Не знам, можда и може. Моја мајка је,
годину-две пред смрт, а после можданог удара, рекла да осећа да
је читавог живота била у неком тихом страху. Од чега? Од људи?
Родила се у месту које се зове Миострах. И ту је, у четрнаестој
години, завршила први живот. Други је, до осамдесете, прове-
ла, у чудном страху, а да никад више није отишла тамо. Живот
страх. Миострах.
Нико од нас, из породице, није био тамо, у Миостраху. То је,
и место и страх, она склонила поред свог и наших живота. Тако
је остало и после мајчине смрти. Све до септембра ове године.
Био сам у Миостраху, а да до пре пар месеци нисам ни поми-
шљао да ћу икад тамо отићи.
Идеје за многе наше подухвате зачете су у кафани. И за овај
мој. А повод је био текст из “Печата”.
Свратио сам, после дуге паузе, једног петка, у јулу, у београд-
ски ресторан “Сунце”, на редовну седницу ПАНУ (Пасуљска ака-
демија новинара и уметника). Тамо затекнем Бориса Беговића.
Кажем му да сам у “Печату” видео, на слици, да је и он био у групи
људи који су поставили крст на Пагу, на месту где је био усташки
логор и стратиште, из комплекса Госпић-Јадовно-Паг. Да, био је,
каже. Ту је убијен и његов стриц. Почнемо причу. Поменем да и ја,
у породици, имам усташку јаму.
Моја мајка, Стоја Узелац, рођена је 1928, као прво дете Ђуре и
Милке (девојачко Родић). Затим је добила шесторо браће и сеста-
ра: Секулу, Невенку, Стану, Савку, Љубицу и Луку. Три куће Узе-
лаца (браћа Ђуро и млађи Миле, и њихов брат од стрица Бошко,
с породицама – најстарији брат Секула настрадао је радећи на
изградњи унске пруге, а сестра Милка удала се за Павла Мареша,
који се, уз свог брата Владу − Чичу, Солунца, преселио у Бачку), и
млин, налазиле су се на уској заравни крај Уне, испод веома стрме
падине речног кањона уз коју се стаза пење до висоравни на коју
је смештено село Миострах (мајка га је називала Мијестра).
У књизи Милана Карановића Поуње у Босанској Крајини (Срп-
ска краљевска академија, 1925, уредник Јован Цвијић) село се на-
зива Мијостра, то је име било и у званичној употреби (потиче из
времена пре Турака.) Имало је 57 муслиманских кућа (8 поро-
дица), 27 православних (7 породица) и 1 католичку. (Пред Други
светски рат, 1941, подаци су били другачији: у селу је живело 16
православних породица у 38 кућа.) Узелци су дошли, пре аустриј-
ске окупације, из Притоке, код Бихаћа, где су се претходно досе-
лили из Лике.
У време Карановићевог истраживања, живели су у две куће
под Гомилом (оближње шумовито брдо), али су се затим спусти-
ли на Уну. Мој деда Ђуро омогућио је својој породици пристојан
живот, за оно време: њиве, стока, приходи од млина. Био је веома
вредан и способан и, по мајчиним речима, спасио би своју поро-
дицу да је имало посумњао шта им се спрема. Баба Милка ишла
је, почетком лета 1941, у Крупу, видела је да руше православну
цркву и кад се вратила предложила је да одмах спакују децу и оно
што могу понети и да оду у Србију. Деда је то одбио речима: “Где
да идемо. Ја нисам никоме учинио ништа нажао, живео сам као
исправан човек у Фрањиној држави, па у југословенској, сад могу
и у хрватској.” Сазнао је шта актуелна држава спрема исправним
људима сувише касно: убили су га у млину, или негде у близини,
и бацили у Уну, пре општег покоља (после покоља, моју мајку је
њихов пас одвео до места на Уни где је видела очев леш, закачен
за грану у води).
И покољи у делу Крајине на левој обали Уне – од линије Бихаћ–
Бос, Крупа на запад, до Кордуна и Лике – одвијали су се по стан-
дардном усташком обрасцу: видело се да постоји централни
план истребљења, а извршење и време зависили су од локалних
прилика. Прво су виђенији Срби, и Јевреји, или одмах убијени,
или одведени у комплекс логора Јадовно и тамо уморени. Затим
су, крајем јула, сви одрасли мушкарци позивани на “рад”, при-
купљани на одређеним местима, па побијени на локалним стра-
тиштима. На крају су читава села – жене, деца, старци – “добро-
намерно” одвођена на промену вере и успут побијена на унапред
одабраним локацијама. На овом терену, извршиоци су углавном
били локални муслимани, што новопечене усташе, што обични
сељаци, привучени државном пропагандом и обећањима. Глава
је била у Бихаћу, велики жупан Љубомир Кватерник, а руке су
били његови доглавници по већим местима. У Мијостри, инспи-
ратор и коловођа је био локални хоџа Бећир Борић.
И ту су прво убијени мушкарци, неколико њих у атару села,
полуприкривено, а већина је одведена на “рад” и убијена, веро-
ватно у Мациним доловима код Цазина. Рекох како је убијен мај-
чин отац, стриц Миле је спаљен (с неколико железничара) на дру-
гој обали Уне, у штали код железничке станице Грмуша, а за стри-
ца из другог колена Бошка (вешт столар, мајка је десетак година
после рата видела у Сарајеву сто са његовим потписом) не зна се
где је и како убијен. У наредних неколико дана, усташе су, да би
живаљ мирно сачекао наредне догађаје, шириле по селу глас да ће
се мушкарци ускоро вратити са рада (чак се један младић вратио,
са траком око рукава као потврдом да је постао католик), али да
ће пре тога, чим стигне наређење од Поглавника, остали морати
да оду на промену вере, да пређу у католичку или муслиманску,
јер православаца у хрватској држави не може бити.
Тешко је замислити како се моја баба тих дана осећала: сама,
са седморо деце – најстарије ушло у четрнаесту, а најмлађе тек у
другу годину живота – могла је само да чека, правећи се, пред
децом, да је све у реду. Али како сакрити стрепњу и тескобу? Моја
мајка је једном рекла да не зна шта им је, тих дана, било теже –
бесане ноћи или тешка јутра. Вероватно је у ваздуху треперила
сенка наде: па, добро, променићемо веру, кад се већ мора, муж
и отац ће се вратити, и тада ћемо ваљда моћи да одемо у Србију.
У суботу, 9. августа, касно поподне, почели су да прикупљају
жене, децу и старце у центру места, полако (српске куће биле су
расуте, свуда, по далеким ободима села), да би их одатле повели
у Цазин, на промену вере. (Злочиначка памет припремала је, као
у позоришту, сцену за покољ, па је водила рачуна и о детаљима
– логично је да се промена вере, као свечан чин, обавља у недељу.)
Како ли су се моје ујне и ујаци, деца, попели уз ону стрмину
изнад Уне, већ по мраку (Узелце су, изгледа, повели доста касно)?
Могуће је да неки од њих никад пре тога нису били у селу, осим
на крштењу. Када су се сви окупили, колона од око 180 особа кре-
нула је, пешке и на колима, “ка Цазину”. Породицу моје мајке
ставили су, ваљда због мале деце, на кола. Била је јака месечина,
и моја мајка се сећала да је видела, поиздаље, колону сељака са
обрисима, према месечини, дугачких секира на раменима. Није
то хтела да каже мајци. (Према њеном, траумом покоља и касни-
јим можданим ударом збрканом сећању, у покољу је учествовао
само један усташа, наоружан пушком, остало су били сељаци из
Мијостре и околних села са секирама, расађеним косама, кољем,
али по другим сведоцима било је ипак неколико усташа с пушка-
ма; можда је само тог једног видела, или само њега запамтила, јер
им је пре рата долазио у кућу.)
Испред засеока Дурџићи, колона је скренула десно и колским
путем кренула ка Дурџића гају. Заустављена је у удолини, поред
шуме, на чијем рубу је била јама (пећина) звана Безданка. Док су
их сакупљали на платоу удолине, моја баба је, изгледа, схватила
шта ће ту бити, скочила је с кола, с намером да бежи, повукав-
ши за руку моју мајку и држећи у наручју најмлађег Луку. Усташа
са пушком, пуцао је и погодио моју мајку у десну мишицу, док је
падала видела је како је један ударио њену мајку секиром, чула је
њен самртни уздах и видела брата Луку како се откотрљао низ
траву. Истовремено су кратко запуцали они с пушкама, а остали
навалили са својим хладним оружјем. Пре но што се онесвестила,
лежала је, жмурила и слушала звуке покоља: мукли јауци, тешки
уздаси (по њеном сећању, није било запомагања и врискања), уз
галаму убица да ће сутра за Београд, да све Србе униште.
Освестила се ујутру у Безданки, где су побацани побијени.
Била је близу отвора јаме, на неком испусту, изнад гомиле лешева.
Из гомиле је избауљала њена вршњакиња и кума Даница Јели-
чић, рањена секиром у главу. Помажући једна другој, њих две су
се извукле из јаме и, с муком, кренуле кроз кукурузе и шибљаке
ка селу. Дошле су до једне од кућа Мареша, с којима су Узелци
такође били у кумству, у којој је живео онај покатоличени младић