Путујем Србијом уздуж и попреко, кад год ми се укаже прилика,
а најчешће Цариградским друмом. На том путу, путу рата, калила
се и прекалила моја отаџбина. Вековима је моју отаџбину одржа-
вало сељаштво, из чијих се извора Србија напајала, обнављала,
уздизала и сурвавала. Српско село вековима је било неисцрпни
резервоар обнове српских градова и српске државе. Данас село
преживљава агонију, можда једну од најопаснијих у српској исто-
рији? Социолози или политичари, или други онакви или нека-
кви фактори покушаваће да објасне, али у суштини они – како би
убијен у појам српски сељак одбрусио – тупе. Јер сви ти који данас
нешто тупе преко медија или часописа, у суштини долазе из кру-
гова оних који су се уздигли на овај или онај начин, из пропадања
српског сељаштва. И тачка.
Земља нам је, еј ћорави фактори, сиромашна зато што је сељак
сиромашан!
Боље је прочитати јад данашњег српског сељака, него стотину
књига.
Недавно сам чуо једну добру пословицу: “Кад се лопов дружи
са попом, онда ће или поп постати лопов, или ће лопов постати поп”.
Окрените се око себе, отворите четворе очи, путујте, фотогра-
фишите и записујте. Обилазите и гробља српска увећана, уверите
се да су на њима најнапреднији дубари и оструга.

Поново размишљам о изградњи “Музеја немогућег ратара”,
којем је незаборавни песник Растко Петровић дигао леп књижев-
ни споменик. Баш тамо бих га зидао где село нестаје, где је гробље
запуштено, а читава сеоска газдинства напуштена пре скоро три
деценије, и где се сеоске куће руше неповратно. Човек гради кућу
и музеј, а кућа и музеј човека. Запуштене куће које су се нахери-
ле и срушиле, куће наших дедова и очева, оптужују нас немо…
Не слушајмо више политичаре, ове којих смо се наслушали по-
следњих деценија – то су старе девојке које сирће продају. Један
песник српски ту недавно рече:
“Хајдуци, револуционари, политичари и зеленаши никада ни-
су обрађивали земљу! Земљу је лакше бранити него обрађивати!”