Дрво живота

Драги тата,
седим овде сам и сећам се тебе. Зато ти и пишем. На самом почетку
желим да ти кажем: хвала! Мислим да си ме од малих ногу звао
“моја момчина”. Макар у оним тренуцима када си био ту. А ја сам
тада растао до неба. Иако ми је сада тешко да се сетим твог лика,
сећам се јасно као дан тог осећаја када сам био “твоја момчина”.
Хвала ти и што си ме упознао са првом девојком. Добро, неко
то не би назвао девојком. Девојке се не плаћају. Ти и ја знамо о
чему је реч. Ти “душебрижници” би рекли: “Могао је да посаветује
сина како да препозна праву љубав”. Али ја нисам душебрижник.
Ја знам да си имао најлепше намере.
Хвала ти што си са мном запалио прву цигару. Беше то прва
година средње? Не, друга? Сада се не сећам. Да ли си уопште био
ту? Ни тога се сада не сећам. Али знам да си са мном попио први
виски. У то сам сигуран. Носио си ону своју црну кошуљу... Не,
ти не волиш црне кошуље. Да ли си онда то био ти?
Не могу да се сетим. Не сећам се твог лика када призивам та
сећања. Сећам се само твоје кожне торбе. Сећам се да си увек жу-
рио. Сећам се да је телефон често звонио и да си увек одлазио.
А сећам се и прелепог поклона за моје пунолетство. Можда ни-
си био ту, кога је брига? Важан је поклон! Тај нови, сиви мерцедес...
Ех, са колико љубави сам нагазио гас. Хтео сам сам да га испробам.
Само један круг, па да наставим да пијем са другарима.
Нисам ја ни на кога љут што сам са својим сиромашним ис-
куством сео за “тај” волан. Ослонио сам се на неколико “часова
вожње” које си ми ти одржао на оном путу ван града. Тамо где
није било превише возила. Ни овде их није било. Али је било
дрвећа. Не могу природу да кривим што се рађа свуда! Она се ра-
ђа, људи гину. То је природан ток ствари.
Само сам то хтео да ти кажем. И да ми недостајеш. Недостаје
ми твој лик. Увек ми је недостајао твој лик. Зато сам и сео за “тај”
волан. Зато што је био од тебе. Дрво је било од живота.