Хаџи Василије ПРОТИВ Новог светског поретка

(Из рукописа истоименог романа Небојше Радића)

Французе углавном не волим, осим чувених уметника и Напо-
леона, наравно. А Марита, наша драга La Vache, је била још нешто
сасвим посебно, класа за себе. Наша шефица одсека, алжирска
Францускиња, била je ван сваке могуће категоризације, она је била
у лиги са Џингис Каном и Пол Потом, директан потомак Атиле
Бича Божијег и Лукреције Борџија. La Vache је успела да извређа
и доведе до суза апсолутно свакога ко је имао ту привилегију и
задовољство да проведе са њом дуже од пет минута.
“То што ви радите, тај ваш наводно научни рад је најобичније
срање (merde)”, имала је обичај да посаветује млађе колеге. Ако
неко случајно злоупотреби логику у њеном присуству и укаже на
неки, не дај боже, аргумент, она једноставно добија хистерични
напад, почиње да вришти, пада у несвест, бацака се и ваља по
поду. Мала је, округласта, па јој лако да се ваља и вришти.Кад
онда притрче из суседних канцеларија, затекну тебе како стојиш
и њу како се ваља и виче; “Па ти мени не верујеш!”
Дивна једна дама, наша драга La Vache. Запослила је на одсеку
ћерку и пријатељицу. Сјајне две колегинице, врло вредне. Толико
су вредне да на посао и не долазе – ћерка била једном. Ту прилику
је искористила да посети заменика шефа одсека (маминог заме-
ника) и почела да плаче. ‘Треба ми више пара,’ успела је да про-
мрмља кроз сузе.
Заменик, Швајцарац који је управо радио на новом, критичком
издању сабраних дела Карла Јасперса, занемео је и почео да муца.
“Правилник, покушао је да објасни, не предвиђа такву могућност”.
Онда је дотрчала мама да утеши ћерку, укорила је неваљалог
заменика и обећала да ће ту језиву неправду да исправи. Отишла
је у кадровску службу, срушила се у несвест, ваљала по поду, зва-
ли декана, ректора и кога све не (истеривача ђавола уз бели лук,
колац и венац). Тако је ћерка престала да рида – добила је пови-
шицу. Од онда се више није ни појављивала, хвала богу. Паметно
потрошене паре, исплатило се.
La Vache сад ради на једном важном пројекту за министарство
Мијанмара. Она и супруг, иначе министар у влади. Фирма и паре
су наши а зарада њена, сјајан један пословни концепт. Ту да и не
убрајам оне криминалце које је довела са Би-Би-Си-а и посадила
их у просторију за наставно особље. Наставно особље је истерала
на улицу.
“Шта ће њима та просторија, па они треба да су у учионицама,
да предају!“, каже наша драга La Vache.
Од мене је сад отела рукопис новог романа, The Russian Soul,
“Руска душа”. Будала је студирала руски, па кад је видела рукопис
на мом столу зграбила га. “Интересантно”, каже. Баш решила да
она то прочита, шта ћеш. Да сам само знао да ће да ми отме ру-
копис, натопио бих га отровом кураре... Но, идем сад код ње да
узмем онај рукопис. Прошло већ месец дана откад ми га је отела.
Кад почне да се буни направићу јој фотокопију – стока једна.
И тако изађем из канцеларије и кренуо низ ходник, па уз
степенице како бих дошао до њене канцеларије на првом спрату.
Било је већ седам сати увече. Бацим поглед около, нигде никога.
Кренем уз степенице, завирим у пар канцеларија – никога.
Само смо она и ја у згради. Изванредно, мислим се. Ако почне
да вришти и да се ваља по поду, ту ће и да остане.Како идем низ
ходник, видим код ње отворена врата и упаљено светло. Ту је,
скот. Но хајде, и ово ћемо некако да преживимо. На одсеку нигде
никога. Вече је и напољу мрак.
Дођем до врата и застанем да ослушнем. Ништа. Баш се ниш-та
не чује. Приђем вратима и покуцам. Ништа. Завирим мало унутра
кроз полу-отворена врата и видим да за столом за састанке нема
никога – пар шољица за кафу и две порцеланске краве. Једна кра-
ва је бело-плава а друга је црвено-плава – сименталке. На зиду
још два постера са сименталкама. Одатле и надимак, La Vache.
Обожава чоколаду и краве. У канцеларији има пет-шест постера
и петнаестак скулптура са крављим мотивима – дебил.
Закорачим већ у канцеларију и погледам према радном столу.
Никога! Уђем унутра и осврнем се. Лево од стола, на итисону лежи
тело. Непомично. Лицем на доле, руке испружене поред главе.
Цветни мотив на блузи, доњи део тренерке... тамна, коврџава
коса... Приђем још мало да боље видим. Загледам се у лице... очи
широм отворене, гледају ме – La Vache est mort!
Прстом је гурнем у раме – ништа, очи стаклене.
Готова је.
Мртва.
Very dead indeed.
Баш као у мом... роману! Руку под руку, прођоше ми и по-
мисао и језа низ кичму. У мом, то јест Џесикином роману, има
једно овакво, слично убиство шефа одсека!
Хвата ме паника, али не губим присебност. Сад кад дође по-
лиција... све ће да закључају и запечате. Да узмем ја боље мој
рукопис, мислим се, кад сам већ ту. То ми је била најбоља копија,
руком сам уносио неке измене... не бих то баш да изгубим.
Погледам на сто – нема, на полице – нема, у фиоке – нема. А стајао
је месец дана ту на њеном столу... намерно га је ту држала само
да ме нервира.
Где је мој рукопис? Где је рукопис?
И тад ми сине. Па наравно. Неко мора да је дознао, још неко
је видео рукопис код ње на столу! Неко ко се разуме у савремену
књижевност, неки стручњак. Да, стручњак за књижевност на
одсеку за светску књижевност... и није нека индикација. Могао
би то бити било ко од колега овде. Или неко са Би-Би-Си-а? Хоће
да праве серију од тога. Имају већ главног глумца вероватно.
Џуда Лоа или Џонија Депа можда. Добро, то не би било лоше али
ће да промене наслов, неко други ће се потписати као аутор...
промениће ми да главни јунак буде трансполни или бесполни
или... Да, уништиће сав мој труд.
Убијена је због мог романа. То је сасвим јасно. Она је прва пра-
ва жртва романа. У роману има девет убистава и ово је десето.
Прво хладним оружјем, морам да приметим. Мој роман је почео
да утиче на живот... Ја сам написао роман, а сад роман пише мене!
Нечујно сам изашао из те канцеларије. Отишао сам да поку-
пим своје ствари и потом изашао кроз прозор канцеларије, про-
шао кроз један жбун и стигао до бицикла. Сва срећа само што
ми је канцеларија у приземљу. Нисам могао да за собом затворим
прозор, али шта има везе.

Осврнуо сам се. Није било нигде никога. Неки полупијани су се
драли и гурали на сред улице. Узео сам бицикл, упалио светла
и кренуо. Имао сам утисак да ме неко посматра. Из даљине, са
одстојања, али сигурно, упорно, неко ме је посматрао.
Као да ме је неко посматрао...

- --
Субота. Пробудио сам се у пет, сишао у приземље, дочепао се ком-
пјутера и сео у фотељу.
Мора да су је чистачи нашли. А шта ако чистачи нису дошли?
Шта ако су се она два велика Нигеријца негде запили и прескочили
туру? То им се, додуше, није десило у последњих десет година, али
ипак... шта ако се управо то догодило? Скувао сам омањи лонац
кафе, бар литар, узео шољу и вратио се у фотељу.
Шта ми је сад чинити? Питања, све сама питања су навирала, а
да ја нисам имао ниједан одговор. La Vache је лежала непокретна
на поду канцеларије, а ја нисам знао шта да радим. Има ту и неки
убица. La Vache је била стока, то је тачно, али убиство? Убиство је
помало претерена реакција на све њене свињарије. Ако то уопште
има какве везе са моралом и свињаријама. Пљачка? Па ко још
пљачка одсек за светску књижевност, није ваљда дотле дошло!
Убиство у афекту? Неко ју је звизнуо порцеланском кравом.
Тешко да је неко планирао тако шта, употребу краве као оружја.
Кренуо сам да џарам даље, никад се не зна, да читам вести.
“Русија стоји иза тровања...”, “Путин лично наредио...”, “Боџо
Вилсон, Министар Иностраних послова Велике Британије каже
да је врло вероватно да су то Руси... “и тако даље, и тако стално.
Политичари лажу новинаре, новинари онда лажу нас: “Русију
избацити из Савета Безбедности!” Доста ми је више ове цике,
дрeке, будалаштина. Ко зна шта су сад смислили?
“Центар Кембриџа је данас затворен због опасности.” Шта ре-
че? Центар града је затворен? Кренем да читам Би-Би-Си-јев чла-
нак од почетка. Не могу да верујем својим очима. Прочитам цео
чланак поново, па поново...
На одсеку за светску књижевност, у самом Центру Кембриџа
догодило се убиство. Жртва напада је шеф одсека, професорка
Марита Лекретјен, носилац Златне Палме, највећег француског
одликовања за заслуге у култури и образовању. Професорка је
усмрћена отровом за који се претпоставља да је врсте која је про-
изведена у Русији. Дакле, професорка Лекретјен је жртва напада
бојним отровом и ово се сматра за отворену агресију Русије на
грађане, институције и демократију Велике Британије која ће
преузети све могуће мере да заштити себе, своје грађане и узврати
одговарајућим мерама.
Спустим компјутер на сто. La Vache је синоћ лежала на поду
разбијене главе, врло мртва. Ја био и видео, порцеланска крава
поред ње. Бојни отров? Ма какав бојни отров неко ју је звекнуо
кравом у главу. Не треба нам овде Шерлок Холмс да би се то
утврдило. Сад ћу да позовем телевизију да им то кажем... ово што
они причају ништа није тачно!
Подигнем слушалицу. Одмах је и спустим.Василије, много си
бре глуп. Па они то знају то. Они то и те како знају.
Знају они и много више од тога. Неко је све ово лепо смислио
и приредио. Без сведока, без трагова, осим што..... И ту ме проби
хладан зној. Без сведока? Да, без сведока осим... мене!?