Jасмина Малешевић
Хиљаду и једна цигла у души
Волим да слажем цигле, да их милујем, глатке и упекле. Да за-
мишљам, у какве ће се зидове претворити. Ko ће у циглама и
између цигала живети? Да ли ће бити ишаране руком, или ће се
преко њих котрљати ваљак, који расипа облаке.
Oдрастајући, схватила сам да људи праве унутрашње зидове,
сложеније и теже од ових видљивих и да је могуће наићи на зид,
који попут огледалa, одражава наша oсећања.
Aприл је месец који изненађује чудесима... Случајним кора-
цима, улазим у простор, у коме се духови времена пресецају. Поз-
дравља ме зид од старих цигала. Додирујем их! На прстима остају
одсјаји земље...
Наједном, у дубини груди, зид двојник је претрнуо. Велики је
и види се са Месеца. Градила сам га, као да зидам задужбину у
којој ћу се ломити и молити. Као да ћу живети вечно. Зид двојник
се престрашио, јер је угледао себе!
Oсетио је оштру тескобу од спознаје да се налази на погрешном
месту.
Истог тренутка се срушио и стрмоглаво бацио на спољашњи зид.
Oстали су загрљени... Срећни... Заљубљени...
Коментари