Слобода

Дође свакоме трен када поразмисли о својим изборима. Дође трен
када се запиташ шта је теби срећа. Дође трен када признаш себи
да или јеси или ниси. Тешко је издржати бесане ноћи, пробудити
се у ужасном свету без нечијег сненог погледа и лењог осмеха.
Тешко је не знати неког у сваку пегу, сваку тачку, сваки превој,
познавати нечији ритам, корак, сигурност рамена, бити с неким,
ко те зна у душу. Како онда да човек жели слободу ако нема са
ким да је дели? Слобода и самоћа иду руку под руку. Жељу за
слободом не можеш дуго везивати у окове, а самоћа је ту да донесе
самоспознају кад они пукну... Када си дуго везан па изађеш
из бисерног кавеза, опхрва те простор, помислиш одједном да
си тако сићушан, небитан и сам. Ипак, у кавезу си био заштићен
од свега; од живота изван њега, од лепоте јутра, и магије ноћи,
слободе и самоће. Не видиш ништа друго до одсјаја бисера који ти
заслепљују поглед и свака се ниска плете од лажи и привида среће
и све се више стеже око тебе. Не видиш... Не видиш да је испод
сваке перле хладно гвожђе...
Истина је само оно што ти је речено. Да, тачно је да додири
исписују блискост по кожи, да те греје нечији дах, али вредан ли је
меки додир, баршунаста реч, ако срце крвари од дела и ожиљака?
Додир прође, реч без смисла се изгуби у ваздуху, али срце... срце
нема очи,и срце не чује, не дотиче га лаж – срце само осећа; љубав,
убоде... и памти заувек. Некад бол и заточеништво дуго трају и
изобличе особу потпуно. Кад изађе из пакла, више није иста. Неке
ране никад не зарасту до краја, остају ужасни и видљиви ожиљци
који ће увек подсећати на бисере и гвожђе. Те особе су спремне
да плате највећу цену за слободу. Жртвују чак и срећу (макар и
привидну) – увек ће радије загрлити самоћу него допустити себи
да упадну у исту замку...
Да ли да кунеш и проклињеш оног ко те изобличио, или да се
надаш оном, који ће захваљући том болу, да заволи у теби неку
сасвим другу особу, јачу?
Где су биле сузе сада је ватра. Где беше детињи, звонки смех,
сад је недокучива смиреност и уздржаност. И све је другачије.
Када се промениш и свет се, чини ти се, промени. Почнеш да
примећујеш живот свуда око себе, па се запиташ како си икада
могао без њега? Увек се преплиће срећа са оковима, слобода са
самоћом и тако долазиш до самоспознаје. Ниси ни срећан, ниси
ни несрећан. Само јеси! Савршена средина! Али, надаш се да
ће тас да превагне и да ће се преплести наизглед неспојиво –
блискост и слободу.
Руке, кад једном прерасту окове; нема назад. Никада више вук
без месечине! Никада више без ветра у коси! Онда схватиш, да
више никада нећеш изгубити своју слободу.
Најскупља цена коју биће, са врелом крвљу која кола кроз вене,
може и мора да плати – данак. Где беше суза, сад је ватра. Никада
више нећеш хтети да изгубиш своју слободу, али ћеш увек хтети
да изгубиш своју самоћу...