Брезов листић – Оливера

– Ко је онај усамљени јунак тамо, што коња под собом вија као да
ја већ нисам освојио Самарканд и Бајазита бацио у негве и као да
мисли да ће изгубљену битку још добити? – упита Кан-Тамерлан,
атаман и војсковођа Татара, који заиста бејаше већ узео овај град.
– Неустрашиви вођо, то је, кажу, некакав Бајазитов вазал из
земље Србије, који са својом војском још гаји наду да ће нас зау-
ставити у походу на Егеј и Мраморје – одговори доглавник и, док
још није ни довршио свој извештај, чу грмљавину од новог наре-
ђења:
– Доведите ми га!! Али истог часа!!!
И већ је Тамерлан постављао оно исто прво питање о томе ко
је тај јунак-занесењак који се обноси да ће још нешто учинити,
кад је битка (код Ангоре 1402. године) већ готова, да би питање
завршио епиграмски: – Ко си ти?
– Ја сам српски вазал, уважени јуначе, који сам се Бајазиту
обећао на верност и лојалност, да ћу га помагати у војној снази и
бранити његову земљу војнички до последњега даха, што значи
и погинути за њега. А кад се једном да Реч војничке части, онда
нема одустајања, то се мора поштовати.
Кад Тамерлан чу за Реч војничке части, к’о да чу за нешто чега
нема од Урала и Каспијскога мора па на Исток, те затражи да му
витез објасни мало боље шта се под тим подразумева.
Имао је Деспот Стефан пуно мука да великом и храбром рат-
нику објасни шта би то могла бити прво Војничка част, па потом
и то шта значи ако се обећа да ће бити испуњена, и то ако обећа
један витез и једнако храбар и достојанствен војник као што је
и сам Тамерлан. Међутим, преводиоци су, под претњом високог
сјаја Тамерланове сабље, која је светлуцала у паузи док су се бирале
речи за превод, изналазили најадекватније речи из војсковођиног
језика да преведу оно што су им први преводиоци, са српског или
турског, нудили на њиховом. Тада се преводило са два преводи-
оца. Најзад је то некако учињено преко онога што је Тамерлану
могло бити потпуно јасно, а гласило је: Ако дам Реч, и то испуним,
онда је то Војничка, војсковођина част, и то нема цену јер се не
може порећи, па ни платити у новцу, толико је вредно.
Кад то чу, и не сачека објашњење до краја, но обасу Стефана
загрљајима, чудним пољупцима у одело и најзад га посу златни-
цима тако да га покри потпуно, јер се одушеви таквом људском
(моралном) нормом која до њега до тада никада није била доспела.
Било је ово нешто што је желео да плати колико би год Деспот
Стефан Лазаревић потражио. И питао га је баш то. Али Стефан,
Србин који је дао Реч, не хтеде да квари свој витешки статус, чин
и биће, па да сада, како би понеко невитешки волео, потражи неш-
то што би решило све проблеме и муке заједно у једноме потезу,
но се опет часно и у духу Заповедничке части понесе и скромно
рече, помишљајући да је Србија можда већ слободна кад је Баја-
зит у оковима и у кавезу:
– Па, узвишени војсковођо, било би часно и у пуној мери уз-
враћено ако би ми сестру Оливеру из харема ослободио – на шта
Тамерлан, мислећи да је то више него скромно, обећа и нетраже-
но: да Бајазиту пред Стефаном и пред Оливером одруби главу.
Ал’ га ту витез опомену, допуни учење о Части, да то не би била
права Војничка част и вера ако се користи прилика у којој је про-
тивник тако слаб, те да би он, њен брат био презадовољан кад би
могао у Србију да Оливеру поведе и пре но се Тамерлан обрачуна
са сапетим Бајазитом. Питао је то Стефан, јер је познавао пра-
вила за одвођење султана у заробљеништво, по којем и његова
кадуна иде са њим, вођена истом судбом.
Но, Реч војничке части имала је високу цену. Тамерлан се људ-
ски одужио и у старом Трапезунту, на југу Црнога мора, брат и
сестра без великих мука и пратње војника стигоше из Самаракн-
да “на воду”, ухватише стару галију на редовној линији за Кон-
станцу, раније Томи, где је једном био протеран и велики Ови-
дије из Рима. А од Црнога мора, па до Српске земље понудио се
најблаготворнији пут за коњанике, Влашка низија и велика Света
река Истар, чије су дереглије с времена на време одмарале коње,
али биле спорије од коњскога каса, па је свита често напуштала
воду и јахала.
Кад је поворка угледала видинске зидине, знало се и то да се
одмах преко реке Тимока, што се с југа улива у Истар или Дунав,
пружају српска насеља која припадају Турској, а међу њима нај-
већи Неготин. На самом граничном мосту код Брегова радост
обасја све и свима осмех изби на лице.
Од Неготина је Стефан кренуо на север, имајући навику да се
још држи реке која ће га сигурно одвести у његов Београд. Могао
је Лазаревић наставити на запад, правом линијом преко Кучај-
ских планина и Хомоља, али, изгледа да ће попустити на сестрино
запомагање, које то више није ни било, већ готово заповест да је
брат остави у неком од најближих манастира, како би се, како је
мислила, “очистила од греха” за то време колико би остала у њему.
Могла је да бира између Букова, Вратне, Блацког и Короглаша,
али су сви они били у видинској нахији, па је избор пао на Мана-
стирицу, која се налазила северније и више у долини Шајниних
притока, под Мироч-планином.

– Боже, нека сам брезов листић, овај што као трепетљика преда-
но трепери понад мене, и нека свака твоја помисао на моје грехе
истера зло из мога тела, како бих се српском народу вратила
чиста, каква и бејах кад су ме моји славни и љубими родитељи од
тебе, принели овоме свету као шесту и најмлађу. А да, богами, ја
то сама и не изабрах, него ти, Господе мој једини и највећи Божји
сине, да последња обрадујем својту. Знаш ти, Господе, да то сама,
грех тај, нисам изабрала, него су ме добри брат и још боља мати
дали Бајазиту да народ и државу спасу. Опрости ми, Боже, као
што и ја њима опраштам, јер само тако могаше да буде. А ја ћу
ти сваку честитост и дуг вратити стоструко. Молићу ти се и
дан и ноћ. И док сама не будем осетила у души својој напаћеној
да сам се очистила, нећу одавде поћи, ни брату у тај Бијоград, ни
матери мојој у Љубостињу– тако се Оливера или Деспина, како
ће је Дубровчани звати, ценећи јој и брата и сестру Јелену, жену
Сандаља Хранића, код којих ће касније одлазити, молила Богу на
трави која јој је, уз кусу асурицу, пружала удобност, под белом
брезом која се усудила да на обалици речице, потока Манасти-
рица, никне и затрепери покрај столетних храстова и њиховог гр-
мљвинског шума, баш као што се и Оливера усудила да пуна гре-
шнога, али наметнутога живота, живи са оним ко је убио њенога
доброга оца, али и да се уздигне и стане покрај свога народа и
његових људи који ће се, у односу на друге, увек лако прогласити
чистунцима.
Кад би је оставило осећање покајности, она би од старих мо-
наха сакупљала све што је било могуће чути о оснивачу Никоди-
му Грчићу, који је у овом крају основао још и манастир Вратну, а
у Румунији манастир Тинска.
Ипак, иако се не бејаше осетила потпуно “очишћеном од гре-
ха”, она је 1405. отишла у Љубостињу, кад се упокојила њена добра
мати Милица, а отуда са братом у Београд, па касније више пута
и у Дубровник к сестри.

18. новембар 2015, Париз