Радослав Дуја Недић
Зора
Јутрос, у сами јунски освит зоре, изађох на терасу свог стана
на Неимару. Неко би помислио да сам поранио да дочекам зору.
Не, не, управо сам се спремао да одем на починак после бурно
проведене вечери.
Као по обичају, погледах цвеће у жардињерама и саксијама.
Занимало ме је да ли се у међувремену појавио неки нови цвет.
Бацих поглед према Аутокоманди и зачух два коса која су се
доцвркутала негде у крошњама дрвећа. Боже, како је леп осећај
да усред града окованог бетоном видиш зеленило и чујеш цвркут
птица. А онда је на сами врх високог платана слетео велики гавран,
гласно гракћући. Стекао сам утисак да је на некога љут. Врапци
се разбежаше. Утихну песма косова. Затим је долетео други, још
горопаднији гавран, дужег кљуна и ширих крила. Потерао га је да
би заузео његово место. Питао сам се зашто, а када се ту налазе
још четири платана, а има и другог дрвећа?
Неодољиво ме је подсетио на човека
Коментари