Уводна реч
Уз име Комнен Бећировић није потребан ниједан атрибут. Дело
му није дало да остане тајан. Сви Срби и Французи у култури
знају га по делу. Поузданијег и лепшег познанства нема.
Од Средњег века, у двадесети и двадесет први век; из дивљине
његових Љевишта, са обале Мораче, усред цивилизације у Па-
риз, на обали Сене; из домаћег, патријархалног, племенског друш-
тва, у туђе, савремено, грађанско друштво; од чобанчића, испод
извора, до саговорника великих књижевника и мислилаца који су
му постали животни сапутници; од љевишке колибе, до париске
Краљевске палате; од камене плоче коју је углачала Морача, до
компјутера; од кањона Мораче, до кањона Колорада; од ходо-
часника, у дјетињству, у острошку светињу, до ходочасника, у
зрело доба, по многим српским светињама; од јеке гусала и зву-
ка чобанске свирале, до хармонија Моцарта, Шуберта, Рахма-
њинова… – пут је Господњи којим је умно и господствено ходио
овај српски бард.
Верни син својих морачких гора, у којима је схватио да је,
како вели, становник васионе; преосвештеник, већ скоро пола
века, ловћенског олтара, о коме је велику причу и лик његовог
ктитора пронио широм света; човек који, попут митског јунака,
већ више од четврт века одврће потоп од Мораче ради спаса њене
природне и цивилизацијске баштине те тајанства метафизичке
осећајности; човек који је у тoм контексту довео у свој завичај
на Љевишта једног од највећих еколога нашег доба, филозофа
природе и хуманисту Франца Вебера који ће се огромно заузети
и за Косово; човек који је управо свакодневно и који и даље
свакодневно, у различитим медијима и културама брани, свете
српске земље Косово и Метохију и који је, на бранику српског
Јерусалима, сачинио својеврсну косовску епопеју у виду његове
Косовске трилогије; човек захваљујући коме су први пут српске
гусле зајечалe на Сорбони; човек који је деценијама проповедао
правду и истину о српском народу бранећи га од безбројних
безаконика, клеветника и злотвора под плаштом хуманиста, о
чему сведоче многи његови текстови који чекају да буду сложени
у књигу коју је аутор, с разлогом, већ насловио Борба с аждајом.
Ето такав је, укратко, животни пут Комнена Бећировића с
којим смо разговорали поводом његових осамдесет година које
је напунио 5. априла ове године, на радост његових ближњих,
пријатеља и поштовалаца. Мало је затрајало, али је нашем
саговорнику требало и посла и времена да се за тако дуг и пун
живот искаже. Уосталом, тек смо на почетку његовог јубилеја.
Многаја и благаја лета слављенику. (1)

Комнене Бећировићу, кад погледате на пређени пут иза себе за про-
теклих осамдесет лета, каква вас обузимају осећања?
Осјећања благодарности према Господу Богу и Светом Василију
Острошком у чијем сам осијању на свијет настао, да сам могао
превалити, прегрмјети толике године, проћи кроз разне опасно-
сти још у дјетињству у суровим условима живота, затим кроз мно-
га искушења, кроз буре и ломове, личне, националне и свјетске.
И да сам још у животу, и то не баш у рђаву, док многих мојих
вршњака, као и млађих од мене, више нема.
Понекад ми се чини да сам превалио, не деценије, него вјекове,
с обзиром да сам рођен и одрастао у исконској природи, у једном
племенском и патријархалном друштву, тако да сам, у ствари,
доспио из Средњег вијека у двадесет први вијек. Из Љевишта, јед-
ног од најзабаченијих црногорских села испод извора и са обале
Мораче, до Париза, велике свјетске метрополе, на обали Сене.
Чини ми се да имам не осамдесет, него стотине година.
Помислите да је у мом дјетињству и дјечаштву у Морачи још
прилично народа живјело у брвнарама, колибама и савардацима.
А богме и у пећинама у којима би недјељама живјели неки чобани
спуштајући се у дубоку јесен са својим стадима ка селу, како их
велики снијег не би затекао у планини. Једне ноћи се моме из-
вањем ђеду Периши у пећини утворила ђаволица коју је ударио
разгорјелим угарком по лицу, што је она рекла једном старцу
у селу коме се касније привиђела и који је питао што је таква.
Такође је мој брат од стрица, Мирко, излазећи на слани из исте
пећине, полетио низ литицу да би га једва, свега изломљеног, у
гори нашли. Знам кад су га нанијели на носилим направљеним
на лицу мјеста.
Није било путева нити икаквог превоза, него се све преносило
на себи или на коњима планинским стазама. Није било струје, него
су се користиле лампе петролејке или свијеће од правог пчелињег
воска, а не, као данас, од парафина. Није било часовника, него се
управљало по сунцу и звијездама, по Влашићима или по звијезди
Даници или, пак, по оглашавању пијетлова који су служили као
будилници најављујући зору. Мајка ми је причала да сам рођен
баш у пијевце на Цвијети тог 5. априла 1936. Жене су се порађале
саме, или уз помоћ једне другој. А кад би нека умрла на порођају,
онда би бебу, ако би преживјела, задојила нека друга млада жена
из села која је већ имала своје чедо на прсима. Нажалост, дјеца су
прилично умирала због неуслова и пошто се до касно није знало
за вакцинацију.
Није било љекара него се прибјегавало љековитим травама и,
наравно, молитвама или пак враџбинама, рецимо заварчивању
кад би некога ујела змија. Или, кад би неко сломио ногу или руку,
био би лијечен на лицу мјеста од стране неког сељака који је умио
да намјешта лом и длажи кости уз двије дрвене дашчице, зване
управо длаге. А тешки болесници, који се нијесу могли држати
на коњу, преношени су на носилима бар по пет-шест сати хода
од Мораче до Колашина или до Никшића. Међутим, пошто се
живјело у исконској здравој природи, није било опаких болести,
на примјер рака, које харају у савременом свијету. Већина и људи
и жена доспијевали до у дубоку старост.
Није било друге хране сем оне што је земља давала, најчешће
кукуруза, ражи и јечма, нешто пшенице, доста поврћа и, наравно,
млијечних и меснатих производа од стоке која се увелико држала.
Планине су одјекивале од блеке великих стада оваца и јагањаца,
нарочито кад се ова, одлучена преко дана, припуште, послије му-
же у заранке, мајкама. Није било друге одјеће, капута, гаћа, џемпера,
капе, завијуше, кабанице, сем од овчје вуне, нити друге обуће, сем
вунених чарапа и опанака од волујске коже. Додуше, имало се
нешто танке куповне робе при тијелу, као и за свечане прилике од
изласка, како се говорило. Неки старији људи имали су црногорско
одијело које су ријетко облачили јер су га чували за укоп.
Суровe условe живота огромно је погоршавао братоубилачки
рат који су комунисти отворили како би примиjенили теорије
Маркса и Енгелса о диктатури пролетаријата у једном патријар-
халном друштву. Сјећам се кад једног кишног јутра раног про-
љећа донијеше у кућу момка свега у крви од ране коју је добио у
близини, у борби измеђе партизана и четника. Колико сличних
успомена! На примјер, кад једном комунисти сведоше дванаест
Горњоморачана, све у један коноп повезаних, у Манастир морачки
и побише као фамозне народне непријатеље, сем једнога који им
је утекао. Оставили су њихова тијела као плијен звјеровима и
грабљивицама. Но то је дуга и страшна прича.

Поред материјалних одлика живота средине у којој сте поникли
и које сте управо сликовито евоцирали, постајао је свакако и ду-
ховни живот.
Наравно да је постајао и то врло богат. Као вјековима до тада, жи-
вјело се у вјери, славиле су се славе, светковали годети, настављали
обичаји. Скоро да није било књига, сем понека збирка пјесама,
звана пјесмарица, као ни прибора за писање, чак у први мах ни
школских табљица, тако да сам прва слова, по завршетку рата кад
сам имао скоро десетак година, учио пишући оштрим пиљком по
каменој плочи коју је пијеском углачала Морача. Само тај детаљ
довољно говори о временском путу који сам превалио од те пло-
че на којој сам се описмењавао па до компјутера којим сам има пет-
наестак година научио да се служим захваљујући сину и ћерки.
Настављала се усмена традиција тим више што је пуно више
народа било неписмено. Тако је мајка Милена, иако није знала
ни да пише ни да чита, знала безброј предања, прича и пјесама
које ми је, од најранијег дјетињства, казивала да ме забави и раз-
говори. Говорила је да је имала бар два разреда школе да би пјес-
ник у држави била. А имали смо у породици и пјесника у лич-
ности мога пуно старијег брата, по другом пасу, Радована Бећи-
ровића Требјешког, који је тада стасавао у националног барда,
опјевавши, осим неких знаменитих догађаја на простору Црне
Горе и Херцеговине, као Мојковачку битку, а неке је својим та-
лентом учинио знаменитим, и погибију краља Александра 1934. у
Марсеју и сочинивши своју верзију Косовске битке.
Поред прича и пјесама о Косову, о Немањићима, о Марку
Краљевоћу и тако даље, ту је била и велика прича, права епопеја
о мојим прецима ускоцима који су, и с очеве и с мајчине стране,
крајем XVIII-ог вијека, из Херцеговине убјегли од турског зулума
у Горњу Морачу, праву природну тврђаву, да одатле деценијама,
са другим ускоцима, војују и хајдукују против Турака. Иначе
један од првих ускока у Морачу, тврду качаницу, био је ваш слав-
ни земљак Бајо Пивљанин (Николић) у XVII-ом вијеку, а чије је
јунаштво и жртву на гори Вртијељци опјевао Његош у Горском
Вијенцу. Војевање морачких хајдука изазвало je два велика турска
похода на Морачу (1795. и 1820.) који су се завршили турским
погибијама тако да је остала ријеч:
Заклели се Турци на погачу да не војште више на Морачу.
Иначе о овим биткама настале су на лицу мјеста епске пјесме
које је Његош унио у своје Огледало српско, а Вук Караџић у своје
збирке, као ону о Вуку Лопушини, Требјешком, морачком Ахилу,
погинулом 1793. на Лоли планини, гдје му се налази гроб, испод
виса Пандурице, са кога се у недоглед виде све планине, чак и
Ловћен у ведрим чистим јутрима, док је далеки Дурмитор као на
длану. Разумије се да су се те пјесме, као и многе друге, пјевале уз
гусле које су напајале душу: једина музика, уз чобанску фрулу и
пјесму и, наравно, што се мене тиче, уз пој Мораче, шум вода и
вјетрова, јеку олуја, проламање громова, пјесму птица, кликтај
орлова испод сјајних азурних небеса. Ту је и громогласно лелекање
људи те кукање и тужење жена, понајвише ојађених мајки и се-
стара над погинулим или преминулима. Требаће да прођу неко-
лике деценије па да чујем прве звуке Моцарта, Шуберта, Бетовена,
Вивалдија, Фореа, Рахмањинова и других који ће ми, као и велики
писци и умјетници, постати животни сапутници.
Додајем да су у том исконском свијету веома много значили
снови. Знам случајеве гдје се није могло разминути, а да се снови
неминовно не остваре, као што се то, уосталом, и мени дешавало
кроза живот. Има на ту тему изванредна књига мога земљака и
саборца, великог новинара и публицисте Буда Симоновића Ис-
копање Кића Јасеновца, изашла прије неку годину у Подгорици.

У ствари, остали сте верни син ваших морачких гора, упркос ва-
шем мучном детињству и вашем дугом странствовању.
Тако је, заиста сам прошао кроз муке, невоље и опасности у дје-
тињству. На примјер, једном ме замало није ујела змија на извору
на који сам ишао по жарком љетњем дану да донесем у флаши
воде оцу док је косио; други пут ме ударио коњ објема задњим
копитама у груди, а мало је требало па да ме удари у главу; трећи
пут сам, чувајући јагњад, био нашао бомбу талијанку, заосталу
из рата у једној пећини, која, срећом, није експлодирала у рукама,
____________________
(1) Разговор са господином Комненом Бећировићићем, у скраћеном из-
дању, објавили смо на сајту часописа “Људи говоре” (www.ljudigovore.
com) на сам дан његовог 80. гођендана. Одмах су га преузели многи
портали, са навођењем извора.