02.
Радомир Батуран

Имаш дар Божји!

Мрачајски прота Петра Кочића не би био онакав како га је Кочић
насликао у истоименој причи да га Турци нису везивали за ражањ
и окретали над ватром. Спознајом људи кроз њихово бестијање и
најдубљи сопствени бол који су му задавали, “мрачајски прота” је
изгубио и веру и љубав у људе (и у ближње!), али није изгубио
веру у Господа. Служио је Богу и људима као “мрачајски прота”
до свог скончања.
Ни српски сликар Милош Бојевић из Торонта не би био
“мрачајски сликар” да његово срце и његове груди нису “леденом
злобом разбијали људи”. Срео сам га на његовој изложби “Гола
душа” у Српској националној академији у Торонту.
– Ви доиста имате дар Божји за сликање. Одличан сте
истраживач голих душа, старих мајстора и њихових поступака,
техника и природних боја.
– Немојте, молим Вас, сад и Ви! Кроз цео живот прати ме то
ласкање да имам дар Божји, а нико никада није ништа учинио да
га у миру Божјем реализујем. Напротив, и у Србији и у Канади
злопатио сам се сликајући да преживим. Тешко носим свој крст
од првих цртежа до ових великих композиција.
– Према овом што видимо, нисте били лењи.
– Како да будем лењ када од овога живим, од средње школе
до данас. Престао сам да бројим своје радове после три хиљаде
продатих свуда по свету. Сада ми је жао што бар не знам коме и
где су продати.
– Нисте водили евиденцију?
– Како да је водим, човече, када сам живео и радио на улици?
Био сам сит само два до три дана када продам слику... Не знате
ви тај живот...
Живот Милоша Бојовића, “мрачајског сликара” из Торонта,
био је пун бола, а његово сликање јесте сазнавање кроз патњу. А то
су најплеменитије и најдалековидије осећајне визије. У уметности
је визија важнија од стварности. Све Милошеве сликарске визије
сежу до оне стране стварности и призивају нашу метафизичку
осећајност. Довољно је застати пред његовим платнима Рибар,
Анђео, Аутопортрет, Стари човек, Чобанин, па да се и на вас
прелије та онострана осећајност. Назив изложбе “Гола душа” у
савршеном је складу са метафизичким лелујима и трепетима које
исијавају Бојовићеве слике.
Сам сликар каже: “Што је било више притисака, боље сам сли-
као”. Ми додајемо да и за њега важи она психосоматска максима:
“Какве су ти мисли, такав ти је живот”. А какве би биле мисли
детета које на конкурсу ТВ Београд за дечије сликарство добије
прву награду, али награда (телевизор) не оде њему, него основној
школи коју је похађао. Сутрадан су га питали другари да ли је
гледао на телевизији да је добио прву награду. Није, јер у кући
његових родитеља није било телевизора.
Какве су мисли слабашног детета биле када га је болест у седмој
години отргла из породичног гнезда? Одвели су га у болницу
у Београд, где су му хирурзи распорили груди да би му лечили
рахитис грудног коша. А онда су га зашили оставивши унутра
сву крвљу натопљену газу. Када је добио сепсу, опет су га расекли
да би извадили заборављену газу. Док су је онако поцрнелу хи-
рурзи сукали из детињих груди, медицинска сестра се укочила и
пала на под као свећа. Седмогодишњи дечачић све је то гледао и
стоички подносио јер су му дали само локалну анестезију. Није
падао у несвест, али се бол таложио у његовој подсвести. Из ње је
само, и онда и сада, сијало лице мајке која му је једина долазила у
посету. Једва је скупила новац за аутобус од Чачка до Београда, а
онда са аутобуске станице до Новог Београда ишла пешке да види
сина. Поред мајчиних посета, најуспешнија терапија било му је
стално цртање, чим је могао покренути руку. Када је у шеснаестој
години морао поново у Београд под хируршки нож, доктор
се заинтересовао шта то он стално црта, па је и он узвикнуо:
“Милоше, ти имаш дар Божји!”. Направио му је прву изложбу у
болесничкој соби.
– Та изложба у Дечјој болници у Београду, у шеснаестој години,
и ова у Српској националној академији у Торонту, у педесет
четвртој, најдраже су ми изложбе – продорним, крупним очима
загледан у даљину, полуотвореним устима уздише овај српски
“мрачајски сликар”.
Право из болнице отишао је у Ниш, сâм у непознат град. Једва
је нашао Средњу ликовну школу. Примили су га пре пријемног
испита, чим им је показао своје цртеже из болничке собе. И
завршио је ту школу сликарства у групи од само 8 студената
свакодневно цртајући на улици портрете и минијатуре да би
преживео. Склопио је штафелај и кренуо у Нишку тврђаву да
погледа завршну изложбу своје класе и доживео шок: изложени су
били радови свих седам његових другара из групе, само његовог
рада није било!
О овом догађају причао ми је Милошев друг из класе, Небојша
Милчев, са којим сам радио у Крушевачкој гимназији пре доласка
у Торонто:
“Данима није долазио на наставу, па су га професори казнили
тако што нису уврстили његов рад, иако је био најталентованији
од свих нас у класи. Појавио се у Галерији Тврђаве у шињелу и
војничким чизмама, кратко ошишан напред и са стране, а позади
са дугим репом до дна леђа. Сви смо му притрчали, извињавали
се у своје име и молили га да не прави скандал. Пришли су и
професори. И они су му се извинили на свој начин. А Милош се
само прекрстио, окренуо и ћутке напустио Галерију.”
На Ликовну академију у Новом Саду примљен је уз одуше-
вљење професора његовим радовима. И у овом граду три године
је студирао сликарство и на улици зарађивао да плати студенски
дом и мензу. И даље је био више гладан него сит. Али, не само
гладан хране, него и сликарског знања. Био је незадовољан сво-
јим професорима. Запитао се: “Шта ја радим овде?” и напустио
студије. Ни данас се због тога не каје:
– Више сам научио самостално проучавајући старе мајсторе,
њихове технике, боје, него од својих професора – цеди кроз зубе
овај “мрачајски сликар”.
Тада је започела сликарска печалба Милоша Бојовића: Београд
и друге престонице југословенских република, јадранска обала
од Улциња до Опатије, острва, затим европске метрополе, све док
није дошао у Торонто 1989. Цртао је минијатуре, портрете, кућне
љубимце и сликао озбиљна платна. За забаве, проводе, одморе
није знао. Знао је продати и по стотину минијатура, туце портрета,
али је захваљујући продаји имао нормалну исхрану и становање
још неколико дана касније, и настављао и даље да слика на улици
више гладан него сит.
О двадесет и седмогодишњем животу у Торонту, неће да при-
ча. На моје наваљивање, исцедио је кроз зубе само једну опору
истину:
– У Ситихолу општине Етобико учествовао сам на наградној
изложби са своја “32 баса”. Жири се одушевио мојом сликом, али
ми је доделио само утешну награду од 75 долара, док је прву
награду од 10000 долара уручио Канађанки за неки шарениш.
После су тражили да донирамо за некакву хуманитарну помоћ.
Прекрстио сам се и дао им целокупан износ.
“Мрачајском сликару” заблиста лице само када прича о својој
породици и голубовима. Поносан је на своју супругу Силвију,
Македонку чији су родитељи после Другог светског рата избегли
у Битољ, а потом у Торонто. Школована музичарка, која свира
клавир и виолину, жртвовала се за своју породицу и отишла да
ради у фабрици, јер се од уметности у Канади не може живети.
Њихови синови Марко и Немања добри су момци и студенти.
Марко се вратио у Србију да студира, а Немања је још са роди-
тељима.
– Нисмо ми важни, ја поготово. Све што радим, чиним због
оних који долазе. Нисмо ми важни... – често понавља Милош.
Неуморни сликар са “даром Божјим” живи стоички у кантов-
ској довољности Бога на Небу и етичког принципа у себи. Једина
релаксација током свакодневног сликања су му голубови. Има
српске високе летаче. И све то, Бог, Сликање, Етички Принцип и
Голубови – у хармонији су недељиве суштине Логоса овог српског
“мрачајског сликара” у Торонту.

Слични текстови


Милош Бојовић
Моји први контакти с уметношћу

Звездана Лазаревић
Зоран Васиљковић, уметник по позиву и призиву

Биографски и библиографски подаци
Сликар и писац Милан Ђокић

Коментари

Оставите одговор

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019