У овом историјско-религиозном разматрању геополитичких
односа и сукоба држава и народа, кроз односе великих исто-
ријских религиозних категорија и традиција, предочићу поли-
тичку природу одређених међурелигиозних односа као стра-
тешких полазишта историјских империјалних политичких про-
јеката. Важно је указати на основне смјернице и савезе рели-
гиозних идеологија које традиционално проповиједају религио-
зно-историјско право данас активне атлантистичке империјалне
политике. Као право на планетарно покоравање свијета и на-
рода, на завођење војно-вјерског једнополарног глобалног порет-
ка, а прије свега уништавање православног предања као свједока
злоупотребе хрушћанске вјере и учења у политичке сврхе.

* * *
Од крсташког освајања Јерусалима 1099. и Константинопоља 1204.
године, полувјековне окупације Босфора и скоро стогодишњег
латинског Јерусалимског краљевства, ‘европска алијанса’ је у
стратешком сукобу и савезу са исламским номадским племе-
нима. Од латинског освајања Јерусалима ислам је партнер и
стратешко средство европског овладавања средоземљем. Крс-
ташки и муслимански походи у освајању византијског царства
су и сусрети двије освајачке религиозне идеологије, који кул-
минирају исламско-крсташким “наизмјеничним” освајањима
Јерусалима и Константинопоља, од када траје њихово стратешко
савезништво и супарништво.
Исламско-атлантски савез не почиње у Авганистану акци-
јама против Совјетског савеза, или Источним питањем почет-
ком прошлог вијека, нити Кримским ратом 1853. године, већ
средњовјековним крсташким ратовима. Као у освајању визан-
тијског царства, римокатоличка Европа иструментализује ис-
лам у борби против православне царске Русије, као касније
Совјетског савеза, а данас против Руске федерације и право-
славних народа Балкана, и осталих суверених држава свијета.
Од средњовјековних крсташких похода, до формирања
ИСИЛ-а, евроатлантска алијанса манипулише муслиманским
фактором на Истоку. Данашње иструментализоване муслиман-
ске миграције један су програм са средњовјековним контро-
лисаним осмаснким освајањем православних народа и краље-
вина византијског комонвелта. Средњовјековни сукоб и савез
европске алијансе и Калифата један је процес са НАТО стратеш-
ким савезом и сукобом са ИСИЛ-ом; селективним бомбардовањем
војске ИСИЛ-а и давање подршке исламском терору у сукобу са
савезницама православне руске супер силе, као новом Византи-
јом и конкурентом успостављању атлантистичког једнополар-
ног свијета.
Прегледом средњовјековних војно-вјерских мапа можемо са-
гледати савремену стратегију атлантистичких блоковских геопо-
литичких империјалних иницијатива и интереса. После скоро
сто година окупације и владавине Јерусалимом крсташи напу-
штају град споразумом са османлијама 1189. године, као и на-
редних сто година друга крсташка упоришта Јерусалимског кра-
љевства. Четири године касније крсташи предузимају поход
1204. године за освајање Константинопоља. Константинопољ као
Нови Рим је био конкурент политичко-историјског и вјерског
права првенства у успостављању евроцентричног једнополарног
свијета. Када је Цар Константин Велики престоницу преселио
из Рима на Босфор, ‘Стари’ Рим је постао престоница латинског
племенско-политичког пандана Цариграду као царском граду
хришћанског римског царства, и високог племства које је као
Царски двор прешло у Константинопољ.
Крсташи освајају Цариград преваром и проглашавају пре-
стоницом источног Латинског царства, крунишу латинског цара
и римокатоличког патријарха, папе Инокентија III а благословио
је избор новог римокатоличког патријарха и цара. Крсташи у по-
лувјековној окупацији Константинопоља праве стратешку подје-
лу територије православног царства са османским Калифатом.
Православни Цар и властела се повлаче у Никеју – Никејско
царство, одакле су водили борбу за ослобођење престонице. Цар
Михаило VIII Палеолог је 1261. године повратио Константинопољ
и поново прогласио престоницом Царства.
Византијски властелин и историчар Никита Хонијат свједок
крсташке окупације Константинопоља пише да су освајачи “раз-
бијали свете иконе и бацали свете сасуде и мошти Мученика
на мејста која се стидим да поменем, свуда разбацујући тијело
и крв Спаситеља. Ти гласници Антихриста грабили су црквене
посуде и откидали накит и украсе како би их користили као по-
суде за пиће… У Великој цркви уништили су часни олтар, дело
уметности којем се дивио цели свет, поделивши између себе ње-
гове делове… И довели су коње и муле у Цркву како би лакше
одвлачили откинуте комаде богатства… Проститутка је посађена
на престо Патријарха, урлајући погрде, скарадно пјевајући и
плешући… По улицама, по кућама и црквама могли су се само
чути крици и плач.”
Полувјековна окупација и папска мисија православне наро-
де није преваспитала у папске поданике, већ их учврстила у
православном противљењу папизму и латинској окупационој
власти. После напуштања Цариграда латинска политика је под-
стицала османско освајања Цариграда и балканских православ-
них краљевина. Крсташи препуштају опљачкани Константи-
нопољ и Јерусалим исламској офанзиви, а освајачку оштрицу
усмјеравају на неопљачкана богатства планете, ресурсе руских
земаља и ‘новооткривених’ континената. Османлије поступно
освајају остатке византијског царства и коначно 1453. године
Константинoпољ.
У папистичком пројекту васељенског војно-вјерског колони-
јализма, позната је средњовјековна стратегија условљавања вој-
не помоћи православним краљевинама и царевима Константи-
нопоља у одбрани од османске опсаде признавањем папског по-
главарства. Заправо, примјена паралелног притиска на право-
славне народе, подстицања исламске најезде и предлагања уласка
у папску унију као спаса од азијатске хорде. Разлози крсташких
похода су били економске и религиозне природе, контролисање
трговине, али и религиозне идеологије која је значила више од
политичке покорности. Војна помоћ је подразумијевала окупа-
цију, ‘ослобађање’ стратешких градова на Истоку од османлија
значило је запосиједање градова од европске алијансе, а при-
знавање папског примата покорност понтифексу као персонифи-
кацији евроатлантског планетарног патернализма.
Ватикан је Цару Константину XI Палеологу Драгашу, док је
Цариград 1453. године био под османском опсадом условљаваo
војну помоћ потписивањем уније, признавањем папскoг примата
на политичку и свештеничку васељенску власт, савременим реч-
ником речено право на успостављање једнополарног војно-
вјерског поретка. Цар је да би одбранио град и народ од покоља
потписао одређене услове за унијом надајући се обећаној војној
помоћи. У опсадирани Констатинопољ је дошло онолиоко ви-
тезова, око осамсто, колико је било потребно да заштите Цара
од побуне народа, властеле и свештенства противника уније.
Латински витезови су послани у Цариград не да би одбранили
град, већ омогућили да Василевс (Цар) у Цариграду, последњи
такмац папском прејемству на васељенску власт, погине као
папски поданик на Истоку.
Игуман Генадије Схоларије, свештенство и вјерни народ су
у протестним литијама улицама Константинопоља узвикивали:
‘Боље турски турбан, него папска тијара.’ Православни богослови и
историчари свједоче да је османска власт била толерантнија према
православљу од римокатоличке, а да под папизмом православље
нигдје није преживјело. У окупираном Константинопољу султан
Мехмед II је дао право патријарху Генадију на аутономију и ис-
повиједање вјере, поставио га за цариградског патријарха и етнар-
ха. На основу прогласа некадашњих султана и данас у Цариграду
православни хришћани имају право на исповиједање вјере. Та-
кође, патријарх јерусалимске патријаршије је под муслиманском
окупацијом имао одређена права и поштовање, а када су Латини
освојили Јерусалим патријарх је морао да напусти град.
Средњовјековни модус манипулације исламом европска
алијанса је модулирала према политичким плановима, усавр-