Културни догађаји у Клубу часописа Људи говоре

комунистичке Југославије, Радоје Л. Кнежевић, а објавила
Српска Народна Одбрана у Канади, у штампарији “Авала” у
Виндзору далеке 1956. Уредници “Катениног” издања “Књиге о
Дражи” били су посве интелектуално поштени па су прецизно
све ово забележили о првом њеном уреднику, издавачу и штам-
пачу, али објавили и писмо захвалности које је упутио садаш-
њи председник српске Народне Одбране, господин Александар
Пантелић.
На промоцији “Катениних” књига у Спомен дому генерала
Драже Михаиловића у Винони код Хамилтона потомци генера-
лових војника и официра, прогнаника из Србије, били су оду-
шевљени када су видели да могу слободно купити “Књигу о
Дражи” јер добро памте када су је њихови дедови и очеви, са по-
носом и тугом у очима, предавали из руке у руку на читање (“с
колена на колено”). Колико је ово значајна књига говоре нам и
имена аутора текстова о Дражи, његових официра, политичара
и сарадника, Срба и странаца: Слободан Јовановић, Миодраг
Пурковић, Живко Топаловић, Адам Прибићевић, Милан Гаври-
ловић, Звонимир Вучковић, Свети Владика Николај Велими-
ровић, Карло Новак, Алберт Б. Сајц, Џаспер Рутем, В. Р. Манс-
филд и Р. Х Магдауел.
Пијатетни однос и предавача и слушалаца слио се у сазвучје
јединственог одговора на питање које је поставио директор
“Катене”, Бранимир Нешић, када је подигао “Књигу о Дражи” и
показао слушаоцима слику генерала Михаиловића на насловној
корици. А питао је: “Шта недостаје овој слици?”. Са више страна
слили су се одговори само у једну реч: “Ореол!”
Ни један издавач не може пожелети бољи пријем својих књи-
га код читалаца. Директору Нешићу није остало ништа друго
него да превије лист и попише адресе свих који су остали без
“Књиге о Дражи” да им је пошаље поштом. Јер, књига је напросто
била разграбљена.

2-10. маја 2017.
Професор Мило Ломпар гост Часописа “Људи говоре” и
српских заједница у Торонту, Мисисаги, Киченеру и Отави
У организацији Клуба књижевног часописа Људи говоре, углед-
ни професор Филолошког факултета београдског универзитета,
др Мило Ломпар, одржао је у Канади низ предавања на тему
националног и културног идентитета код Срба. У својству глав-
ног и одговорног уредника угледног часописа за књижевност и
културу “Људи говоре”, који излази у Торонту већ десету годину,
Редакција часописа му је организовала четири предавања: у
Торонту, Мисисаги, Кичинеру и Отави, од 2. до 10. маја 2017.
На првом сусрету са српским расејањем у Мисисаги, Ломпар
је говорио на тему Од српског становишта Милоша Црњанског
до духа самопорицања српских глобалиста, а његов домаћин,
др Радомир Батуран, публику је подсетио да је Ломпарова књи-
га Дух самопорицања доживела своје седмо издање.
Професор Ломпар је подсетио да је све до половине двадесетог
века српски народ свој национални идентитет ослањао на све-
тосавско просветно предање и косовску традицију. Трећи битан
елеменат српског националног идентитета везан је за историјску
судбину и велике сеобе, а четврти за секуларну државу и дух
просветитељства оличен у Доситеју Обрадовићу. Уз Вука, Ње-
гоша и државнике, а не политичаре, на челу Србије наша земља
у то доба, иако секуларна, у школским програмима велича про-
светитељски аспект Светог Саве. Ту традицију укидањем школ-
ске славе прекида комунистички режим.
Професор Ломпар каже да до краја неизграђени културни
идентитет Срба доживљава нова цепања (споља и унутрашњим
глобалистичким ставом) па се национално тело дели на србијан-
ско, на Србе из Босне, Крајине, са Косова... иде се толико дале-
ко да се Патријарх СПЦ назива србијанским, а не српским. У ме-
ђувремену, домаћа интелектуална елита није успела да културни
образац заштити јединственим школским програмима бар у
крајевима где је то могуће и где има утицаја.
У најстаријем српском храму у Торонту, цркви Св. Саве на Ри-
веру, професор Ломпар је говорио о улози српског језика као
оруђа културе, а у СНА о Милошу Црњанском. Подсетио је на
неке судбоносне тренутке у животу генијалног писца, пре свега
на његове емигрантске дане у Лондону.
“Милош Црњански није био прихваћен од енглеских власти,
није имао заједнички корак са тамошњом српском емиграцијом
нити је могао да се врати у Србију. Неприхваћен од земље која
му је дала имигрантски статус са забраном повратка у Србију,
Црњански је живео у статусу апсолутног емигранта”, каже др
Мило Ломпар.
Председник задужбине, професор Ломпар, најавио је да
ће задужбина идуће године објавити дипломатске извештаје
Милоша Црњанског из Берлина као и новинске чланке на
енглеском језику објављене после 1945. године. Тиме ће, после 25.
године рада, сва дела Црњанског – романи, путописи, полемике,
новински чланци, бити објављена у критичком (научном) издању.
А по чему ће памтити сусрете са српским исељеницима у
Канади?
“Људе највише занима политичка ситуација у нашој земљи.
Питају ме незванично, па им ја тако и одговарам – незванично.
Причали су ми како никако не успевају да формирају колек-
тивну организацију, нити да се окупе око једне идеје. То је
проблем нашег народа, почев од интелектуалаца – никад нис-
мо научили да делујемо колективно. Али оно по чему ћу пам-
тити ове сусрете и што ме је потресло, то је да су у наступу, не
само према мени, него и темама које покрећем, овдашњи људи
веома добронамерни”, каже професор Ломпар.