Да ње није,
Наш би свет
Можда лепши био,
А можда и не би.

Колумбо би се
Чешкао по глави
Јер би се кући вратио
Необављена посла.

Не би било сиде
Трансвестита
Геј парада
Рејв-партија
Кокаина
Хероина
Екстазија.

Нико не би знао
За Бреда и Анђелину
Да су родили троје
И усвојили двоје.

Ни Мадона се не би,
Попут председничког кандидата,
Башкарила у најскупљем апартману
(у Јазу, Будва, Црна Гора).

Да ње није,
Не бисмо никад знали
За кромпирове златице
И мушице клинтонке

Што су нам, кажу,
Амери убацили
Тек да нам, наивнима,
Напакосте.

Не би било ни Хирошиме,
Вијетнама, Труманових јаја,
Ни осталих њених
Пошасти и почасти.

Па и без Холивуда
Некако бисмо преживели...
(Мада би се тај недостатак
Погубно одразио на колективну свест).

Да ње није,
Деведесет и девете уместо бомби,
Хватали бисмо лопте
Невино бачене у ваздух.

А можда и не бисмо?

Да није ње...
Америке.

Ипак, истина је стара
Да свако свитање
Има неку своју Америку
Која не да мира.

Ако је нема,
Неки ће је зли патуљак
Већ измислити,тек да нам
Загорча и замрачи

Оно мало ружопрсте зоре
Што је с муком сабрасмо
У винограду
Нашег микрокосмоса.

Новине од прекјуче

Осећам се понекад
као новине од прекјуче:
празно
непотребно
одбачено
безвредно
и још:

превазиђено
згужвано
бледо
неважно

Али кад ми поглед падне
на вреле ватрене језике
који провирују из пећи,
кажем себи:
па нису те
новине од прекјуче
баш толико безвредне,
њима ћу сутра
да подложим ватру
а ватра је важна
због ње је је Прометеј
ушао у вечност
и птица Феникс
и Миљковић Бранко...

Па се у тренутку
осетих
испуњено
потребно
жељено
вредно
и још:
непревазиђено

свеже
одморно
лако
важно.

Јер потребна сам
некоме
због тих пламичака
који се стапају
у огањ без кога
не би било
ни мене,
ни света.

Највећа је уметност
и мудрост
горуцкати, не пламтети
по мало,
искрицу по искрицу.

И пристати да будеш
као те новине од прекјуче
можда је у њима остала
још нека
непрочитана
вест.