Све било је некада, младост, ти и ја, коју још увек
препознајем
Шћућурену испод отвореног кишобрана
Док се држи за руке и кришом љуби, мада све прошло је
Истопило се као снег у пролеће
Као Снешко кога су деца погазила
Посведочићу, свему што јесте, и свему што је било да
Над Призреном су некадa звонила многа звона!

Још увек свирам са једном покиданом жицом
Што ми боде уснуле очи
Као пустињска прашина коју разносе сахарски ветрови,
А кожа ми је као децембар, храпава и хладна,
Ни налик мекој, баршунастој свили,
За разлику од мене, ти се красно држиш
Висок и усправан, елегантно огрнут у песме љубавне
А ја тихо сведочим да
Над Призреном су некадa звонила многа звона!

Као рањена Богородица на брежуљку Љевишки
Изнад хучне реке Бистрице
Сама међу оскрнављеним светињама
Позивам те на јутарњу литургију
Мада све пусто је, осим нас,
Промрзлих путника из далека,
Јер давно сам се пред Богом заклела, волећу те заувек
А ту, међу упаљеним свећама
Угасила бих своју жеђ, сведочећи да
Над Призреном су некадa звонила многа звона!

Ти, лудо, што имаш анђеоске очи и не даш ми да
плачем,
Хајде, дођи, и не стиди се, заједно ћемо сићи
У дубоке рудокопе
У потрази за изгубљеном голубицом
Коју су давно донели которски трговци
На дар Милутину
Смилуј се, душо моја осетљива,
Јер још увек имам крви под ноктима
И топлине у оку језера да посведочим да
Над Призреном су некадa звонила многа звона!

Под брежуљцима и шљивама

Знам да си одувек сањао да водиш синове за руку,
Још док си био дечак у кратким панталонама
Што са шаранџијама креће у лов на реку,
У пролеће, са шећерцем у џепу,
За њих си био спреман дати своје очи,
И погинути у реду за воду крај Чукур-чесме,
Па да те мртвог гуслари опевају у десетерцу!

Знам да си у једном даху, за прса испред свих,
Знао песме о Црном Ђорђу и старцу Фочи,
Да ти је дедина реч била света књига
Над којом си се пред пут заклињао,
А планинска колиба родна кућа
Све док се негде трака није прекинула,
Јаз пресушио, а стара воденица заувек стала!

Знам да си водио многе битке,
Пуцао себи у срце да се далеко чује,
У сну ми се враћа
Бат копита уплашеног коња,
И ждребета што за кобилом трчи,
У пратњи коњаника, жене и деца
И војска што Цариградски друм крчи!

Знам да још увек чуваш икону
Светих Седам младића Ефеских,
И дрвени крстић који сам ти донела
Oд калуђера на поклон, из далека,
Нека чувају твоје синове и унуке,
Под брежуљцима и шљивама
Што памте туђе војске и кулуке!

Зовем се Јефимија

Господе, све си ми дао и све узео
Мени, кћерки угледног српског властелина
Што је последњи пут пратио цара
На путу за Свету Гору
И жени деспота Угљеше Мрњавчевића
Пред којим се клањао византијски двор
Најумнијој и најраспеванијој
Међу земаљским слугама
Мени, деспотици Јелени,
Бол и патњу си оставио
А као једину одбрану
Свилен конац и преслицу
Са позлаћеном сребрном жицом
Да ову несретну земљу
На Видов дан изгубљену
Уместо кише, залијем сузом понорницом!

Господе, ја немам ништа
Изгубила сам све -
Оца, мужа и сина,
А туђа нога мојим царством гази
Моја црквена звона од данас су нема
Где код да кренем, тежак усуд носим
У мојим сновима
Под дрхтавим светлом воштанице
Мртвог ми Лазара, гаврани разносе
Немо је моје Маричко коло
А од расцветалих божура
И проливене крви
Црвено Косово поље
Док са Истока
Млад и моћан султан
С коњицом креће да посеје смрт
У царској лаври, од мене далеко
Мог маленог сина, уснулог у вечност
Грли и чува Хиландарски врт!

Господе, зовем се Јефимија,
Мој дом је пуста Србија
И манастир Љубостија
Убога сам монахиња, што са собом носи
Само крст и ризу
И што златни везак везе
Ћириличним писмом на црвеној свили
Што моли за милост
Клечећ› пред султаном
Да нам помилује децу и од смрти спаси
Младе царевиће, Вука и Стефана!

На исповести код Пресвете
Богородице “Савинске”

Дошла сам Ти, из далека, Божјом руком вођена
На свом крстоносном путу, на путу Богочовека,
Да ти се исповедим,
Пресвета Богородице “Савинска”,
И оставим ниску заветних бисера
У Савини, крај старог града Новога,
Где је зимовао Стефан Косача
Тражећи спас од студени, Османлија и Млечана,
Уздајући се у Бога и правду свог мача!

Сву ноћ за мном завијаше звери
У потрази за храном,
Још сањам разјапљене чељусти
Из којих цури непрекинута нит похлепе и глади,
Иако одавно нисам јагње што код мајке сиса
Мени је потребан сто, икона и ћирилица
Да дозовем цара у Призрену
И пољубим руку патријарху у Пећи,
Мене је деда учио да су вукови
Пси Светог Саве
А да се Срби познају по слави и фресци!

Мада незвана, дошла сам Ти, из далека,
Као прогнана монахиња из запаљеног манастира
Чувши звона из светог храма
Те вечери, лила је киша на приморју
Као да годинама није падала
А мирис чемпреса ширио се на све стране
И док су у повечерје
Молебан држали калуђери
За здравље и спасење
Из црног ока, једна црна суза
Откинула се и пала на царске двери!