На почетку беше Реч
И настаде свет
Душа и тело
Светлост и тама
Добро и зло
Живот и смрт
И би воља Његова
Кроз сузу кроз росу
Кроз кишу кроз пахуљу
Преко потока преко река
Преко океана
Из изворишта
Из увира
До слапова до глечера
До каскада
Бујица која време надвлада
На почетку беше Вода

Парче душе

Ако ти осмислим стих
Најискренији
Од ког ћеш се најежити у врелом
Јулском дану
Уколико ниси заборавио јединствени
Мирис покошене траве
Хоћеш ли ми дати
Откуцај срца

Ако ти посветим строфу
Неисказану
Због које ћеш пустити сузу
У сиво свитање
Уколико ти маска неискрености
Ледом није оковала око
Хоћеш ли ми дати
Недосањан сан

Ако ти напишем песму
Једноставну
У којој ћеш се као у огледалу
Препознати без страха
Уколико си према себи искрен
И ниси алтер Доријана Греја
Хоћеш ли ми дти
Парче душе

Остати свој

...А ја сам само пуста стена
окрњених црних суза нечијих.
Упијам сав задах ове трошне,
избушене и опустошене планете,
а ипак и даље стојим на бедемима
неких старих измрцварених и давно
заборављених појмова Правда и Истина.

...А ја сам камен спотицања
изопачених, некад бриљантних мисли.
Окужена и упрљана грешним и
бесмисленим визијама среће и
давно покопаним исконским осећајима
бола и патње некод другог Ја.

...А ја – еликсир – плутам
у безграничном вихору крика птице
злослутнице, улаштених златних пера,
док ми вапај црних слутњи загушује
кликтај осакаћене, прегрубо дефлорисане
тајне – остати свој.

Парање душе

Не парај ми душу,
као изношену блузу.
Не даруј ми олако
изнуђене милоште,
јер моје је срце
залеђено стакло
и за себе само
једну искру иште.
Не говори ништа,
нека туге тону,
од наше љубави
остала су згаришта,
а пепео је
испунио васиону.
И не кај се лажно
због промашене среће;
јутро је од суза влажно,
оних, које више тећи неће.
И само то
на крају је важно.
Не парај ми душу.