У граду ћеш разумети
ход мачке по крововима.
Оне с лакоћом
с димњака на трешњу.

Гледано ка истоку
лево око мог стана
у томе не проналази смисао.
Бетмен би то могао
са солитера преко паркинга
на солитер.
Десном оку савршено је јасно
како с крова куће
на кров страћаре.

Леви прозор
у непрестаном шуму.
Десни у сеоској тишини.
Леви – издувак ауспуха,
десни – димљени из шпорета.

Гледано с истока на запад
лево живе мачке.

Привременост

Привезала сам дрво
селотејпом за стуб,
продужила му живот привремено.

Не могу да доручкујем.
Управо одбацујем
“не бих ја то могла”
у страну.

Шушти водпад булеваром.
Како не оглуве све те животиње
што се уливају у аутопут?!

Усидриће негде свој ауто.
Ићи ће негде. Радиће нешто. Живеће.

Изливање сата у време.
Навала свега кроз све могуће излазе.
Ослобађање је одрицање.
Ако нећеш,
вежбај капитулацију.

Сидро

Кад ме време уграби
да стојим на семафору
помислим по неку мисао о свету.
Лепи су лампиони у сумрак.
Доле на дну булевара
усидрен је брод.
Нема га.
Доле пред њим је мирна пучина,
колонизовани аутопут,
низ светала до даљине.

Бити ласта

По очима ми цветају платани,
у торби броди Бродски,
мириси ми цуре кроз ноздрве.
Сви наши у нашој отишли су негде
и овде на улици славе 1. мај страни језици,
што су добро уочили Цигани:
трамваје прате трубама,
радост размењују за ситнину у џеповима.

У даљини док шуште фонтане
и цвета парковско цвеће,
сви моји у мени су близу,
и они што моји нису, а могли су бити.

Живот ме води
крај књига, Цигана и буба,
води ме да прођем,
а прате ме ветар
и мирис шећерне вуне.

Цвета кестење по путу,
ван града трава под ветром леже.
Возач сам меког срца
и друмове гумама газим.
Погледом им споменик правим.
Гледам се очима будућих неких
задивљених слободом осећања наших
и сликом нашег света:

ићи за мирисом багрема,
уцвалих ушушканих гробаља и башта,
ићи друмом крај проширења
на којима се продаје воће,
вратити се, и опет ићи.
Бити ласта у року од неколико дана.