Зашто нисам и ја
Дете неког Хуна
Авара или арамбаше
Неког освајача
Неког разбијача?

Не знаш ниједну реч
Извињења да искажеш,
Да докажеш да си се променио,
Да сам оптужујеш
Злочине својих дедова,
И дубоко у њихово име се покајеш.

Трудиш се да помислимо
Да си сад цивилизован,
Знаш да угостиш, развијаш туризам,
А где ти је ентузиазам
Да олакшаш душу
Пред свој крај?

Авала се слеже

Сећам те се,
Белокамни граде,
Кроз успомене
На твоје величанство.

Замутила се Сава,
Авала се слеже,
Мајчинско срце
Дунава се стеже. .

Београду 1999.

Србија

Србијо,
Многима си била уточиште
У тренуцима
И кад си се сама гушила у крви.

Растрзана од недостојних изрода,
Ипак, још си корисно парче.
Да те је бар горди орао растргао!
Али Не! Кидају те кукавни гаврани.

Крв капље из твог срца,
Ти имаш сестру блиску,
Бар нисмо саме у овом животу,
Дај да ти бришем очи што сузе.

Над рушевинама Београда

Ништа се није изменило.
Што је срушено,
Остало је исто, непоправљено.

А ране су крваве,
Очи су тужне
И небо тмурно.

Променише се
Говорници тек.
Изменише се само
Начини лагања.

Прође један век,
Тако и миленијум.
Оста само патња људска
Иста и непромењена.

Једна чежњива слика

Бациш ли поглед с прозора
куће моје у Јеревану,
угледаћеш слику Арарата.

У подножју његовом вековима
кајсија рађа на гранама нежним,
Ксенофоном названа воћем јерменским.

Десно од Масиса 1) из четири голема стуба
извија се облак бели, густи,
у магловитој даљини старог Мецамора 2)
рађа се нада и извире светлост.

А ближе још, на једном узвишењу
обелиск Цицернакаберд 3) врхом небо пара,
а црвене лале сведоче сваког пролећа
о тихим речима вечите молитве “Господе, помилуј”.

Много још тога могло би можда око да сазна,
и то само са прозора куће у Јеревану.
А у овом тренутку, у мојим чежњивим очима
Дунав ми односи погледе својим таласима.

Носталгија

Влади Канићу, Норвешка

Ја сам делић твога завичаја
Док жудим за својим као и ти.
Скривам свој тужни поглед,
Снежни врх свуда тражим.

А у јесен позлаћено лишће
У нашем парку не газим више.
Глува сам и глас мајке не чујем,
К'о јагње сирото и без сна.

Мисли су ми узнемирене,
пространства сећањем пролазе,
Опијена мирисом мајчине душице,
У мају берем ђурђевак.

Моји су овде Дунав и Сава
И Калемегдан, та вечна слава,
Речни бродови, мостови силни,
Јаблани, брезе и багреми бели.

Ал носталгију увек носим,
На неповрат Јерменији осуђена,
Као што и ти, са чежњом,
Из далека, за Србију само дишеш.
_________________________
1) Већи врх Арарата, 5.137 м
2) Нуклеарна електрана у Јерменији
3) Споменик посвећен јерменским жртвама из 1915.г.