Српске урвине

она која је трансцендентно сијала и сија и данас у ореолу овог
омиљеног и узвишеног српског светитеља. Његова дела овде
нећемо набрајати, јер су позната свим у светосављу утемељеним
Србима.
Као следбеници добра и његови верни чувари у свом народу,
истаћи ћемо још једном да је овај други, спасоносни печат,
српског народа заслугом Српске православне цркве, сачуван,
иако добро искрзан. Наша црква нападнута је данас и споља и
изнутра. Без претензија да критикујемо, само ћемо запитано, у
тезама, назначити урвине пред којим је уздрхтала наша мисао
док смо мислено ходили осамстогодишњим путем Српске пра-
вославне цркве:
– Да ли је могао да се одржи континуитет српског језика,
писма и културе преко више радикалних реформи, кроз више
рецензија, од ћирило-методијевске до вуковско-даничићевске?
Свака реформа је брисала слојеве памћења и замењивала их
пргаматичним обрасцима који су оправдавали себе својом
утилитарношћу, а остављали пустош без осећања за истину и
изворни смисао.
– Да ли смо се довољно организовано и снажно, и у држави и у
цркви и у народу, супростављали непријатељском инжењерингу
у нашим државама и друштвима, посебно инжењерингу у
култури и српском језику, који су водили експанзионистички
центри моћи и тимови империјалних поробљивача и њихових
религија преко својих лукавих и наших лакомих надри-рефор-
матора, квази-лингвиста и квази-државника? У свом мисаоном
путовању поводом осамсто година СПЦ, указао нам се огромни
“плави бријег” и његова урвина низ коју је отиснут српски језик;
– Злослутна урвина српског народа јесте потискивање српског
изворног писма, за које је рекла мудра и храбра Исидора, још на
почетку владања југословенског комунизма, да “ћирилицу још
имамо само на гробљима” и узвикнула: “Не дам!” Данас утицајни
српски лингвисти, европског гласа и милости, узвикује: “Не дам
латиницу!” Путујући по бројном српском расејању, спознали смо
да тамо ни на српским манастирским гробљима изнад узглавља
покојника не слови само српска ћирилица, него југословенска
латиница и једна од западних латиница. Када смо приупитали
тамошњег владику зашто је то тако, одговорио је: “Народ тако
хоће!” А дотична епархија продаје та гробна места;
– Да ли Синод СПЦ може умолити своје владике да свака
црква у расејању буде и школа српског језика, како би се очували
и српски печат и кôд у расејаном нашем народу? Посебно је то
важно када знамо да једино наше цркве и манастири располажу
потребним простором за одржавањем наставе. Тај простор
су саградили управо наши расејани Срби, њихови верни
парохијани;
– Да ли се СПЦ, огранизовано и снажно делујући у народу,
супростављала поништењу српске државности и националности,
а прихватању југословенске државности и наднационалности?;
– Колико се СПЦ данас организовано и одлучно супротставља
одрицању државности Србије на светој и темељној српској
земљи Косову и Метохији, док се сам врх државе и његове вла-
дујуће партије дефетистички боре за некакво разграничење
Србије са својим окупираним делом?;
– Сме ли СПЦ да прогони свог епископа и монахе из поро-
бљеног дела отаџбине само зато што то окупатор захтева?;
– Колико актуелни српски државници, њихови министри,
председници партија и чланови Синода СПЦ граде духовно је-
динство српског народа?;
– Сме ли се манипулисати светосавским одличјима и до-
дељивати их фалсификаторима академских звања и тајкунима,
само зато што дају богате поклоне цркви, и државницима који
јавно кажу да су за препуштање духовно, економски и стра-
тегијски значајног и великог дела српске државе одметнутим
националним мањинама? Уз то, пркосе свом православном на-
роду и СПЦ говорећи да је ‘Косовски завет мит који велича мрак
и смрт, а они су за земаљску Србију и живот’, а нису за Небесну
Србију “јер горе нема ништа”?;
– Колико је здраво за српски народ да су његови носиоци влас-
ти, а и добар део духовника, одавно пригрлили материјалистич-
ки идеал, а одгурнули теохуманистички?;
– Да ли се конкретним чињењем и трајним организовани
акцијама, српске државе и њихове власти и СПЦ боре одлучно
против “беле куге” у српском народу, застрашујућег броја чедо-
морстава и још страшнијег српског “данка у крви” – продаје
новорођенчади у породилиштима!?;
– Да ли је за цркву и државу исправно да врх државе пот-
писује квоте колико ће се поражених, младих исламских рат-
ника уселити за стално у Србију и то што њихов директор за
имиграцију изјави да ће им дати “опустела српска села”?;
– Колико су све владе данашњих српских држава и синоди
СПЦ уважавали делима потврђена мишљења српских патриот-
ских интелектуалаца?

Наше уводно размишљање, боље рећи, наша запитаност уз
осамстогодишњи јубилеј Српске православне цркве, има зa циљ
да укаже да све наше жеље, планови и прегнућа да стекнемо
богатство и славу јесу испразни и за нас саме који их гајимо, и
за наше друштво и државу, и за нашу веру и цркву. Одавно је
то о. Митрофан Хиландарац дефинисао: “Онај ко је спреман на
највећу жртву, највећу част и заслужује. Онај ко је спреман на
малу жртву, малу част и заслужује.
А онај ко није спреман ни за какву жртву, никакву част и не
заслужује”.