Џо Фируловић, “Лов на камење”

Као четврти говорник, ја нећу сада, противно добрим обичајима,
рећи како су моји претходници рекли све и како је за мене мало
тога остало, само да бих се заштитио од испразног говора, већ
напротив, свестан свог положаја и места у реду пред шалтером,
где се ниже поетичка, украсна ниска за Џоове груди, ја ћу из
свог угла, светлошћу радости прочитане књиге, обасјати један
од елемената који чине то усложњено одличје, ту ниску:
Елем, Драгољуб Џо Фируловић, нека ми буде дозвољено да
га тако већ познатог и ја назовем, био је, већ и пре но што ће
постати учени песник, имајући узоре у васколиком српском
песништву, а нарочито у директном окружењу, у свом родном
месту, дакле, био је и рођен као песник. Његова мајка, боље
рећи мајка природа подарила му је више склоности и дарова,
интересовања и афинитета, јер барем је за песничку врлину
знано да не иде никад сама.
Те склоности, међутим, како ће то рећи мој професор са тре-
ћег степена архитектуре, Ђорђе Симоновић, сада већ академик
божје академије, ако је умро, непрестано се и непоштедно у нама
боре која ће прва испливати на површину нашег препознавања
и усвајања за основну вокацију.
Џоа сам, као његов компатриот, упознао као сликара у
Астафиру. То није ни уметнички правац, а можда и јесте, а
није ни реч из старогрчке митологије, као ни из тимочко-
крајинског претхришћанства, а можда и јесте. То је сложена
реч из три прве фонеме Фируловићевог презимена, узете као
други део речи, и четири последње фонеме једног другог имена
– Власта – чији власник данас није ту, а требало је да јесте, и који
се одрекао својег првог сугласничког тандема ВЛ, које и даје
властитост и аутохтоност овом имену да би са добрим другом,
истомишљеником, узимајући то за први део речи, изградио
Астафир.
Пажљиво и помало скривено од очију радозналих посетилаца,
али и домаћина, посматрао сам у тој галерији Фируловићево
сликарско дело. Чинило ми се да је у рукопису обиловало
потезима који су се ређали као слоговни искази, који су својом
уређеношћу и својом следственошћу водили ка доношењу једне
више форме којој су припадали – речи у стиховима. А сви су се
ови (стихови) вртели око једне изразитије конципиране форме,
као у виду кулминације слике, која се скоро редовно налазила
недалеко од физичког тежишта платна да је све личило на песму.
Слутио сам да ће се, према у то време прихваћеним профе-
соровим сазнањима, ускоро на првом месту у Фируловићевом
духовном животу појавити склоност и дар песнички. Кад сам
у рукама држао прву значајну књигу “Умирање воде”, знао сам
да се то и догодило. А да ли је то “и прва” “и значајна”, нисам
знао јер по библиографији овог песника нисам до тада тумарао.
Свакако се ово друго садржало у оном првом – “прва значајна”.
И тек сада ће песник посегнути за кичицом, јер, како рече
мој професор – да га сада и цитирам – кад у наш духовни жи-
вот уђу различити утицаји, наша их природа, по закону реакци-
је, гњечи, савија и криви, деаутохтонизујући их до оне мере инди-
видуализације кад код усвајања тај став и облик усвојеног имају
укус националног и фолклорног, јер наша генетска подешеност,
као и стечено искуство, моделари су тог облика, односно, укуса.
Тај ментални процес, како се то може видети у руралној
архитектури и демографском урбанизму, одвија се по принципу
Архимедове спирале – аналитичке криве другога реда, коју
је лакше представити у фи/ро систему него у Декартовом пра-
воуглом. Прираштај угла фи до бесконачности одговара прира-
штају уметниковог времена бављења уметношћу, а прираштај
вектора ро одговара количини уметниковог усвајања и богаће-
ња искуством. Уколико су ова два параметра и њихов прираштај
равномернији, утолико је слика спирале лепша и уравнотеженија,
као што се то може видети код пужева, као украс на њиховој
кући и код неких шкољки. А уколико је прираштај уметниковог
искуства неконстантан, спирала је све асиметричнија.
—–
Вероватно ће код аутора долазити до неравномерних стицања
уметничког искуства, некад много бржег и интензивнијег (сл. 2)
да ће он у књизи “Ја, Галерије“ (камење је ту већ ушло у његову
витрину трофеја) “уловити“ у једној својој песми и жут и црвен
и зелен и љубичасти камен, али неће сиви каквог је камења
понајвише око нас у природи, али и у Неготинској Крајини.
Песник има потребу да нам саопшти свој контрапунктски
однос према редовитости.
Но, избегавајући риму, он нас у књизи о којој говоримо –
“Лов на камење“ – где није побегао и од слике, потпуно извесно
обавештава да је у непоштедној међусобној борби његових
склоности и врлина, он свесно изабрао да остане сликарем, па ће
нам обавезно, или барем за највећи део својих песама, понудити
два дела своје песме – онај који носи ликовну димензију и
служи да се најпре код читалаца створи јака свест о чврстој
структури појмова и потпуно јасно сагледа ликовна матрица,
да би се иза тога правом песничком методологијом приступило
медитативним облицима уметничког исликавања мисли и
ставова о животу, што је заправо основни начин исказивања
лиричности (у Фируловићевим песмама). Није мали број
примера о дводелности песама у обавезној констелацији: прво,
ликовно-материјалистички фундамент, а затим и лирско-духов-
на надградња. Навешћемо неколико таквих песама у целини:
“Кап по кап”/ Пре ники дан сам/ пио вино из пехара/ од
камена * који је/ сам себе родио/ као калуп за снове/ будућих
поколења.
“Откриће”/ На брду испред/ Дели Јована/ набрао сам два/
букета лековитог/ камења/* један за њу/ један за мене/ сад
окружени вековима/ откривамо сунцу/ и пчелама/ могуће
одлагање/ казне.
“А дрво”/ Можда је сулудо/ али пало ми је/ на памет/ да је
камен/ прво на дрвету/ растао/* као плод звезданих/ цветова/ а
дрво са пчелињим/ крилима још лети.
“Лек”/ Правим орахе/ од главе поскока/* за лек против
пролазности.
Очито се у овим примерима ради о постаменту у скулптури,
који нам Драгољуб најпре сазида и изваја, како би нам на том
својеврсном физичко-просторном пиједесталу донео апстракт-
ну лирску медитацију, коју ће, дакле, ликовним темељом учи-
нити још и видљивом.
Уметник је и сада још у зениту самопрепознавања својих
вокација, па не би било чудо да се једнога дана отвори простор
и за отелотворење његове треће склоности – музике. Једно је
сигурно: Драгољуб Џо Фируловић још није рекао своју последњу
реч о томе како се у судару наших прирођених склоности, од-
носно, дарова природе и свих утицаја који нас путевима нашег
духовног живота нападну може родити увек ново препознавање
нашег послања, и у служби божјег изасланства, на овај свет.
Многи други су рекли. Једном и за сва времена. Не мислимо ту
на велике глумце који су на измаку каријере препознали у себи
једну другу вокацију и интересовање, те узели фотографски
апарат, како би се опробали у ономе што мисле да ће боље
радити – у уметничкој фотографији, која је опет, као и филм,
део ликовних уметности. Али мислимо сада и овде на једног
заиста великог који је то рекао тада и тамо, али не у пролазном
тренутку, већ у вечности, и не у животу, већ у смрти – мислимо
ту на великог Архимеда. Знајући да је тежина тела потопљеног
у воду једнака тежини количине истиснуте течности, на осно-
ву које и гвожђе до тежине “Титаника” плива површином мора,
ко не би рекао да је он, Архимед, физичар. А он сам, рекао је да
то није. Једна од најлепших историја међу историјама, историја
геометрије, тачније стереометрије, нуди нам доказ за ову
тврдњу:
Кад су осорни римски легионари срушили Сиракузу, дошао
је ред на гробље. Таман је почело рушење, а заповедник легија,
поданик архимедове стереометрије, сетио се да је на том гробљу
сахрањен и Архимед. У страху да војници не сруше његов гроб,
похитао је тамо. Био је срећан да га је открио. А открио га је
по стереометријском склопу надгробног тумулуса. Са земље
се уздизао главни стуб у виду праве правилне четворостране
призме. “Права“ значи да је камен постављен вертикално на
равном постаменту, а “правилна“ да су и горњи и доњи базис
квадрати. На горњем квадрату била је исклесана лопта дијаметра
(пречника) једнаког страници квадрата. Над лоптом, била је
купа (или конус) чији је базис био толико велики као да је описан
око квадрата. Спрегом ових геометријских тела, распознатих на
надгробном споменику, Архимед је открио формулу за идеално
рачунање запремине лопте, а да не беше тако, остало би нам
било да, по методама више математике, ту запремину двоструко
интегралимо и то помоћу бесконачно малих величина – инфини-
тезимала – односно бесконачног броја малих пирамида, чији је
базис бесконачно мали квадрат уписан по површини лопте, а
њена висина једнака полупречнику лопте. Архимед нам је, на-
против, дао врло једноставну и готову идеалну формулу 4r3π/3,
где запремину лопте знамо последично и лако, дочим знамо њен
полупречник. Он је обожавао овај свој проналазак више него
све друге, па је оваквим избором споменика и рекао да је овај
свет требало да га схвати као математичара, а не као физичара.

* * *
На крају бих желео да кажем једну терцину Драгољуба
Фируловића, или ју је “узео” од другог, али коју већ пуно година
носим у себи, гњечим, кривим и моделујем да је она стигла до
угрушка који се више не може стишњавати те се као такав прима
и гута или га и нема.
И пре него што га парафразираног изговорим, желим да вам
се захвалим што сте ме слушали, а нисте морали, а стихови гласе:
Није тешко магарцу што носи десетоструки терет,
који му је натоварио његов биолошки једноусудник – човек,
већ је тешко јадној земљи што их обојицу носи.