Наташа Ковачевић
Архива која ћути
Tурци са стране кнезу Милошу 2)
Увод
Кнез Милош Обреновић је значајна историјска личност, која је
одиграла велику улогу у стварању независне Србије у време када
је на Балкану владало Османско царство. Након непуних пет
векова дуге турске владавине, допринео је стабилнијој Србији и
бољим животним условима. Био је вођа Другог српског устанка и
кнез Србије у два наврата, од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. године.
Кнез је, иако неписмен, својим дипломатским умећем вешто
преговарао са земљама и народима у окружењу. У Архиву Србије
се, у фонду под називом Књажеска канцеларија, чувају документи
који представљају сведочанство тадашње политике и државне
управе. Део Књажеског фонда назван Турци са стране кнезу
Милошу је збир од око 1500 писама на османском турском језику 3) ,
међу којима се налазе и три за Србију веома битна документа, а то
су хатишерифи 4) и берат 5) на основу којих је кнез, између осталог,
добио и право на наследно племство. Ова архивска грађа нам
ствара јасну слику о свакојаким ситуацијама са којима се српски
народ сусретао, као и о политичким питањима на Балкану с
почетка 19. века. Но, подсетимо се прво ко је био кнез Милош.
Кнез Милош Обреновић
Милош Теодоровић Обреновић је рођен око 1780-83. године у селу
Средња Добриња (Ужичка нахија 6) ) као најстарије дете Вишње и
Теодора Михајловића. Милош је у детињству користио презиме
Теодоровић по свом биолошком оцу. Као дете остаје без оца и
због немаштине бива приморан да са мајком и два брата, Јованом
и Јевремом, ради као слуга у породици Аксентија Јечменице. Три
године је радио код поменутог богатог трговца стоком и због тога
пропутовао целу Шумадију и Босну и Херцеговину, све до Задра
и Венеције, где је присутвовао разним пословно-трговинским
преговорима, што му је донело добро животно искуство. Међутим,
1803. године се са мајком и браћом сели у Брусницу, у Руднички
крај, код Јакова и Милана, полубраће из мајчиног првог брака, са
којима почиње да се бави трговином. Тада од полубраће узима
презиме Обреновић, по Јаковљевом и Милановом оцу, а мајчином
првом мужу Обрену Мартиновићу. У својој аутобиографији
Милош каже: “Узео сам презиме полубрата Милана Обреновића,
морао сам да се одужим брату који ме је човеком направио.”
Жени се 1804. године Љубицом, кћерком Радисава Вукомановића,
и у том браку добија четири сина и четири кћери. Вожд Првог
срспког устанка Карађорђе је кумовао на том венчању.
Након немилог догађаја 1804. године, познатог као сеча кне-
зова, када су дахије 7) убиле око 140 виђенијих Срба и кнезова,
вожд Карађорђе подиже Први српски устанак. Кнез Милош је са
својим старијим братом учествовао у том устанку, наког којег је за
своје војевање добио Рудник, Пожегу и Ужичку нахију на управу
и одбрану. Већ 1811. године постаје вођа целе југозападне области
у Србији. Међутим, 1813. године ослобођена територија поново
пада у турске руке и вожд Карађорђе одлази у Русију. Сулејман-
паша Скопљак, који је у периоду од 1813. до 1815. године био на
функцији у Србији, харао је на све стране, Милоша звао обор
кнез, стално га понижавао и третирао као слугу и таоца. Кнез је
након неуспелог Првог устанка стхватио јачину Османлија и да
је за српски народ примирје тренутно најбоље решење. Управо
је из тих разлога није подржао Хаџи-Проданову буну 1814. го-
дине. Али, већ наредне године, након што је својим лукавством
поткупио Сулејман-пашу, те ослободио притвора себе и сто Срба,
а затим и због убиства народног херојa Станоја Главаша, кнез
Милош је започео Други српски устанак. 11. априла 1815. године
на Цвети испред цркве у Такову изрекавши: “Ево мене, а ето
вама рата са Турцима.” Поново је покеренуо устаничку борбу
српског народа. Пре свега, готово је сасвим извесно да је Милош
био једини од свих главних политичких руководилаца после 1815.
године, који је био дорастао Турцима да Србију, и то не само у
границама Београдског пашалука, извуче из турске власти и
оствари националну аутономију. (Стојанчевић, 1965: 110) Као вођа
Другог српског устанка, знао је да војевање није довољно и да је
дипломатска борба такође важна. Добивши две битке, кнез стиче
услове за преговоре о мировном споразуму и прво, ризикујући
живот, одлази у логор Хуршид-паше. Међутим, боље разумевање
налази код Марашли Али-паше, са којим успоставља усмени
договор, чији су резултати били следећи: Марашли Али-паша је
прешао на место Сулејман-паше, спахије 8) у 1818. године напустиле
Србију, а кнез Милош добио потпуно овлашћење да суди и
пресуђује хришћанском становништву и да прикуплља харач 9) ,
чибук 10) , кирије, кулук 11) и остале порезе, који су били обавезни у
то време. Кнез је врло мудро у периоду од 1816. до 1826. године
спроводио прикупљање пореза. Харач је плаћао сваки радно
способан мушкарац, а Милош је Османлијама, уместо броја
мушкараца, приказао број домова као број лица који плаћају
државне дажбине. Дакле, фалсификовањем броја пореских
обвезника, разлику је стављо у своју личну ризницу. Поред тога,
кнез је имао и низ других извора прихода, као што су: кнежева
плата, поклони, разни закупи, трговина стоком, кукурузом и
кожом, затим, царински порези итд. На тај начин је постао један
од четири најимућнија човека на Балкану. Његово иметак се
након абдикције процењивао на пола милиона златних дуката.
У јулу месецу 1817. Године, вожд Карађорђе Петровић се враћа
у Србију и бива убијен секиром на спавању у близини Смедерева
од стране Николе Новаковића, којег је за тај чин упослио Вујица
Вуличевић, а по наређењу кнеза Милоша. (Стојанчевић, 1966)
Неки историчари тврде да неспоразуми између два великана
потичу из ранијих година. Заправо, кавга је почела због једног
Милошевог коња, којег је Максим Рашковић 1809. г. изубио у
бици са Сулејман-пашом. Милош је за коња тражио надокнаду,
на шта му је Карађорђе запретио да ће му одрубити главу уколико
тако нешто опет буде тражио. Две године касније, кнез Милош
се супроставља вождовом државном уређењу и бива изведен
пред суд, понижен и замало стрељан, што је код Милоша само
повећало мржњу и непријатељска осећања. Убиством Карађорђа,
Милош Обреновић испуњава оно што је Турска влада од њега
тражила, а себе ослобађа опасног политичког противника. Овим,
за свој народ издајничким, чином показује блискост и оданост
Османском царству. (Јилмаз, 2012)
Између 1821. и 1826. Године, Абдурахман-паша завршава своју
функцију у Београдском пашалуку и на његово место долази
Милошев пријатељ Хусеин Гаванозоглу-паша. Исте године народ
бира Милоша за врховног кнеза, а хатишерифом из 1830. кнез од
султана Махмуда II добија наследно право на престо. Оставши
неутралан у Руско-турском рату 1828-1829, кнез је турској страни
показао још већу наклоност, а политички подржавајући Хусеин-
пашу, још више је учврстио своју позицију и пријатељство са
пашом довео на виши ниво. Зато је, на обострано задовољство
и корист, послао службено писмо у Истанбул ради пашиног ос-
танакa на служби у Београдском пашалуку. Хатишерифом из 1830.
је направљен договор о српско-турској граници, а пар година
после, дакле 1833. године, још једним хатишерифом Србија доби-
ја многобројне бенефиције, као што су: београдска царина је
прешла у Милошево руководство и турско становништво је своје
поседе продавало само Србима, паша у Београду је био задужен
_________________________
1) Докторанд на Одсеку за турски језик и књижевност, Факултет
књижевности, Институт друштвених наука Универзитета у
Истанбулу; тема докторске дисертације: Језичка анализа и османска
дипломатика у документима (писмима) упућеним кнезу Милошу од
стране Турака; natasa.kovacevic.83@gmail.com
2) Део овог рада је под називом Кнез Милош и његова архива на
турском језику усмено изложен на Међународном симпозијуму
постдипломских радова о Балкану, Фондација за науку и уметност,
Истанбул 13-14. мај 2016. год.
3) Османски турски је службени писани језик који се користио у
Османском царству, писан је арапским писмом, са великим бројем
арапских и персијских речи. Турска Република 1928. године језичком
реформом прелази на латинични алфабет.
4) Указ или наредба турског султана делимично написан или потписан
руком самог султана, која се морала извршити као највиши државни
акт
5) Султански декрет о именовању, додели положаја и сл.
6) Ужички округ
7) Јаничарски (војни) старешина;
8) Поседник велике земље
9) Порез који се Турцима плаћао на сваког мушкарца немуслимана
10) Данак на овце и козе
11) Принудни физички рад за другог
Божидар Трифунов Митровић
Две цивилизације у Европи
Овим текстом разочараћу многе, а пре свега оне који се надају
да ћемо тек уласком Србије у Европску унију постати део циви-
лизоване Европе. Разочараћу и оне поете који се баве геополитиком
па поетски израз “Србија је Исток на Западу и Запад на Истоку”
прихватају као основу конципирања политике Србије. Овај
поетски израз су приписивали Светом Сави Српском. Иако
нико није нашао такву тврдњу у делима Св. Саве, таква изрека се
укоренила иако је нетачна.
У Европи постоје две цивилизације већ неколико хиљада
година, па и данас. Нова, друга цивилизација на овим просторима
почела је да се успоставља падом Троје у Малој Азији и наставила да
се проширује током 509. односно 510. године пре н.е. с такозваном
Римском револуцијом. Наиме, с падом Троје и с такозваном
Римском револуцијом 509/510. године до н.е. војно-трговачка
олигархија сменила је родоверну цивилизацију и пољопривредну
културу, јер је дошло до заиста револуционарних промена. До 509.
године пре н.е. припадност појединца друштву одређивала се
кроз род. После тзв. Римске револуције 509. године пре н.е. “међа”
постаје једна од највиших вредности нове цивилизације, битна
карактеристика града Рима и касније Римске империје. Статус
појединца од тада се одређује преко територије, због чега се и
данас држава схвата као монопол физичке принуде на одређеној
територији.
Због тога у свим западним језицима реч “држава” потиче од
латинске речи status (положај, припадност): енгл. state, нем. der
Staat, фр. Etat, дан. stat, шп. Estado, порт. Estado.итал. stato, хол.
Staat. Пошто је међа постала највиша вредност у Риму, која залази
у сакрални аксиом виши од братоубиства, или обрнуто, и јесте
основ сталних братоубистава. Територија је постала основни
критеријум одређивања припадности целини, односно највишој
вредности – civesu, као омеђеној цитадели ограђеног простора
града Рима, који је војна олигархија (формирана реформама
етруског цара Сервија Тулија) стално ширила, покоравајући све
нове територије. Али ова новина 509/510. година пре н.е. пројек-
тована је у прошлост и везана за 754. г. пре н.е, када се, наводно, по
епу из “Енеиде” и десило братоубиство и када је Ромул убио брата
Рема, управо због међе/границе.
Овај текст сам намерен да понудим рубрици “Погледи”
листа “Политика”, али сам вероватно овим помињањем давне
прошлости коју називамо историја, осудио свој покушај, јер
кад се уђе у забран или ловиште којим управљају историчари и
делимично археолози, тамо престаје свака могућност различитих
погледа, јер постоји општеприхваћено гледише, или догма, у коју
нико не сме да дира, иако је то супротно свакој науци и негира
могућност нових научних открића, иако су нова научна открића
услов постојања науке.
Превладавајућа историја представља развој људског друштва
у најцрњој геноцидности, где стално нестају цели народи и стално
се појављују нови народи. Српски народ и српски језик су део те
чудовишне геноцидне пројекције у којој, чак и на почетку XXI
века, из српског народа настају многи нови народи који прете да
Срби као народ потпуно нестану. То је могуће јер нико, а посебно
политичари и новинари, неће да уочи карактеристику коју носи
са собом српски народ као носилац те најстарије цивилизације у
Европи.
Наиме, Европа је давно прихватила римски принцип успос-
тевљен кроз Римски сенат: “Сви становници на територији Римске
империје су – Римљани”, који важи и данас у свим земљама на
Западу: “Сви становници на територији Италије су – Италијани”,
“Сви становници на територији Француске су – Французи”.
Сједињене Америчке Државе прихватилe су многе каракте-
ристике, па чак и називе Римске империје: Сенат, Капитол,
концепцију по којој немају све атрибуте државе јер не штампају
новац, али представљају чисту форму – војне олигархије. У том
римском духу прихватили су римски принцип: “Сви становници
на територији САД су – Американци”. Пошто имају историју од
свега двеста година, морали су да смисле термин “мелтинг пот”
(котао за топљење (нација)).
Али у Србији тај римски принцип civesa, или грађанског
друштва, једноставно не важи. И највећи заговорници грађан-
ског друштва никако не би ни помислили да се то може на
њих применити и констатовати Уставом земље Србије да су –
Србијанци, како су “Сви становници на територији Француске –
Французи”, “Сви становници на територији САД – Американци”
па, према томе, “Сви становници на територији Србије су –
Србијанци” или “Сви становници на територији Србије су –
Срби”. Иако сам Србин, кажем, слава Богу да то није тако јер
треба поштовати сваком његово порекло.
Одговор зашто је то тако и зашто у Србији не важи принцип
“Сви становници на територији Србије су – Србијанци/Срби”,
крије се у теорији државе и права.
То је управо због тога што и данас у Европи постоје две
цивилизације: цивилизација рода (Словена/расСена/руских), која
је најстарија у Европи, а коју данас називамо Россия/Русија (чије
се извориште налази у Лепенском Виру и Винчи), на просторима
које се очувало 192 (на)рода, благодарећи томе што у Русији и
српским земљама на Балкану не важи принцип: “Једна територија
– једна нација”, пошто, слава Богу, “нису сви становници Русије –
Руси”, и “нису сви становници Србије – Србијанци/Срби”, што је
цивилизацијска вредност од огромног значаја за цео свет, јер је то
пут избегавања територијалних конфликата и етничких прогона,
територијална цивилизација (Рима, Римске империје, која је
зачета 509. године пре н.е.), тако да је Римски сенат, после неколико
векова, прогласио: “Сви становници на територији Римске
империје су – Римљани”, који важи и данас у свим земљама на
Западу: “Сви становници на територији Италије су – Италијани”,
“Сви становници на територији Француске су – Французи”, “Сви
становници на територији САД су – Американци”.
Ово је најпроблематичније за спортске новинаре, који и не
сањају да, када извештавају, на пример о финалу светског шам-
пионата у ватерполу, улазе у (чине) биће кривичног дела “геноцида”
српског народа, јер не говоре да су се сусрели Србијанци и
Црногорци већ извештавају смело и надахнуто да су се сусрели
горостасни Срби и горостасни Црногорци, иако самим тим
одвајају Србе из Црне Горе од Срба из Србије, или прецизније
речено, једним (не)спортским гестом/изразом уништише (пре-
црташе) цели српски народ у Црној Гори, што није падало на
памет или, прецизније речено, није успевало чак ни нацистима.
Ипак, нису криви спортски новинари, него научници који неће
да читају нова научна открића и посебно они научници који
сматрају да је историја далека, давно завршена прошлост.
Али, ето, то није тако. Право је, у неку руку, сенка друштвених
односа који су материјални извор права. Али сенка често преживи
сталне промене друштвених односа и, посебно, тзв. друшвено-
економске формације, које су, не само као кабинетске моделе
него и као реалност, покушале да наметну неке идеологије. Тако
нам право данас говори “што је негда било”. Наиме, и дан-данас у
Европи постоје две цивилизације, баш онако како је то зачето и у
време Римске империје.
Услед тога што је у територијално конципираној организацији
друштва право прописивао законодавни орган, у науци се право
погрешно везује искључиво за постојање државе.
Рим се територијално ширио, али је ван територије Римске
империје остао доминантан принцип да род представља основ
одређивања припадности целини, а породица, породична за-
друга, род, братство, племе и савез племена, изборним већима као
облицима одлучивања на братственим скупштинама, остали су
извори права рода (gens – род, одакле је: ius gentium/право рода).
И управо због тога Србија и српски народ нису “Исток на
Западу и Запад на Истоку”. Они су део цивилизације Рас, или
РасСенске цивилизације, коју данас називамо РасСија. И управо
због тога постоји стална потреба Запада да измишља нове називе
народа на Балкану и да потискује Србе у свом делу “Drang nach
Osten – продор на Исток”.
Да би се ове научне чињенице разумеле, историчари и обични
људи морају схватити да Рас није неки град или тврђава, па ни
митски српски град Рас, и да нема никакве везе са територијом,
већ напротив, означава припадност роду који је под појмом