Радивоје Керовић
Језик, име и писмо као чиниоци Српског идентитета 1)
а) Растакање идентитета и опојност новога и туђега
Ера интеграције и глобализације истовремено је и ера дезинте-
грације, фрагментације и прекомпоновања животних и смисао-
них веза и чинилаца. Неутралисање разлика, при чему оне ду-
бинске и даље остају, уједначавање образаца понашања и бриса-
ње органских кругова људства и карика људске свијести, које
поспјешује савремена цивилизација, доспијевају са површинске
равни у дубине психичке и друштвене стварности у којима иза-
зивају још несхваћене и непредвиђене потресе, претумбавања
и кризе. Ти потреси, претумбавања и кризе, најчешће слабо
уочљиви и занемаривани због свог подмуклог утицаја и убрзане
ритмике живота, испољавају се на различите начине. Један од
познатих и признатих, иако недовољно схваћени, начин тог испо-
љавања јесте и растакање и криза идентитета. Зато се поставља
питање, шта је то идентитет, о коме се тако пуно говори, пише
и мисли? Како се баш у дубље схваћеној кризи идентитета очи-
тује свеопшта криза наше индустријске и научно-техничке ци-
вилизације? Питање је овдје и какве везе имају криза и растакање
идентитета са српским језиком, именом и писмом као важним
чиниоцима српског националног бића и идентитета?
Покушаћу на ова питања да одговорим на сљедећи начин.
Идентитет се испољава у различитим видовима и на различите
начине. Зато и говоримо о различитим врстама идентитета, на
примјер, о идентитету мисаоне свијести, личном идентитету,
вјерском, језичком, националном, или пак, завичајном идентите-
ту. Као људски идентитет, он је дејствен у свим видовима и свим
облицима свога испољавања, али га ниједан посебни облик
не исцрпљује у потпуности. Рекао бих да га не исцрпљује ни
укупност његових видова и облика испољавања. Ближе је истини
да је човјеков идентитет такав чинилац људске природе и бића
који као несупстанцијалан по својој природи, дјелује на људску
природу и постојање на супстанцијалан начин. То ће рећи, суп-
станцијалан и неопходан по своме дејству и стварном утицају, он
није супстанцијалан као аутономни чинилац попут личности,
духа или слободе као чинилаца човјека као самобитног бића.
“Извирући негдје из изворишта људског бића и самих логоса
бића идентитет на свеобухватан али загонетан начин прониче
све слојеве људске природе и бића почев од генског кода, преко
органског тјелесног живота и душевног живота све до личног и
духовног живота и личне самосвијести. Стога је идентитет човјека
на неки чудан начин уткан у људску природу и егзистенцију не
мање изворно од ума и слободе, али ипак другачије, са другачијим
статусом и начином функционисања” 2) .
Тај и такав идентитет представља базични и конструктивни
чинилац човјековог живота и егзистенције који “поспјешује њи-
хову смисленост и уређеност, пружа им правац и смјер дјеловања”,
као и “вриједносну оријентацију за мисаону и практичну раван
живота”. Уз то идентитет и идентитети “уобличују и стилизују
кругове људства, згушњавају људску егзистенцију и пружају јој
емотивни набој, обезбјеђују ослонац и сигурност, посредују осје-
ћај извјесности нада и перспектива”. Имамо ли у виду да иден-
титет означава такође и јединственост и незамјењивост индиви-
дуалног људског бића и личности, њихов неотуђиви интегритет и
достојанство, па тиме и неповредивост људског бића и личности,
онда се, захваљујући идентитету, човјек показује као самобитно,
мисаоно и слободно биће предиспонирано и способно за морал-
но понашање, духовно усавршавање и стваралачки однос према
свијету и животу. Отуда слиједи да човјек као биће таквих особених
квалитета и вриједности оправдано заслужује поштовање и
дубоко уважавање од стране људи. Како појединачни човјек и
личност, тако и самобитни изворни народи попут српског народа.
Наша неприродна, вјештачка и изопачена цивилизација не-
пријатељска је према свим органским облицима живота и при-
родном поретку постојања. Здраву логику ума и расуђивања она
потискује и изврће, а природне идентитете попут личног, наци-
оналног, вјерског или језичког, рецимо, скрнави и неутралише,
већ и тиме што поспјешује и фаворизује неприродне и измишљене
идентитете хомосексуалаца, феминисткиња, секташа или слич-
них категорија унесрећених људи. Заклањајући се иза хуманих
начела, она подрива саме основе хуманости у човјеку и људима, у
људској свијести и психичкој стварности. Умјесто да уцјеловљује
и подржава развиће органских и природних облика људства и
идентитета, који би омогућавали стабилну и осмишљену, садржајну
и позитивно усмјерену егзистенцију човјека и народа, она својом
природом и болесним карактером производи раскоријењене,
отуђене и очајне људе лишене животног ослонца, наде и вјере
у смисао живљења. На мјесто да јача здраве и усавршитељне
доживљаје човјекове јединствености, интегритета и достојанства,
она их немилосрдно гази својим видљивим и невидљивим
подмуклим механизмима. Тако она продукује кризу и растакање
идентитета као битијне окоснице и функционалног формативног
чиниоца човјека као самобитног бића, којој захваљујемо здраву
устројеност, центрираност и усмјереност човјекове егзистенције.
С друге стране, опет, та несретна цивилизација, ми са њом и у
њој, порађа људе без идентитета, са окрњеним идентитетом,
или пак са неком врстом покретног и транзитног идентитета.
А такви људи представљају шаролику лепезу соја безличних
људи, без правог језгра зреле и самосвјесне људске личности, без
истинске части и поноса, савјести и достојанства, без личног
интегритета и сопствене памети, људи са маном и окрњеном
индивидуалношћу, неким личним дефектом који указује на
некомплетну и недовршену људску личност и биће које више
ствара раздор у друштвеној заједници, него што представља
здраву карику у друштвеном поретку. Па и ако нису све психичке
болести и патње изазване кризом и растакањем идентитета,
већ и другим узроцима, оне се ипак испољавају посредством
проблема идентитета и кроз његову мањкавост и одсуство. Када
помињем људе са покретним и транзитним идентитетом, онда
имам у виду заправо један тип људског идентитета у настајању,
изазваног свеопштом ужурбаношћу савременог начина живота
и покренутошћу људи у ширим размјерама, који се појављује у
бујици живота савременог свијета на тај начин што одређене
категорије људи, у жељи за бољим и лагоднијим животом, стресају
са себе супстанцу старог идентитета и на путу ка новоме усвајају
елементе другачијег и туђег идентитета. Само тај пут, било да је
хотимичан било да је наметнут околностима живота, ријетко и
само покаткада, ако уопште икада, завршава успјешно. Будући да
тај пут у нови идентитет, у нови живот и нови и другачији свијет
обавезно изискује раскорјењивање, одрођавање и излажење из
отачаствених врелишта живота и материнског окриља властитог
језика и свијета, те прекидање животодавних спона са њима,
он никада, по мом расуђивању, не може да се заврши и срећно
и успјешно. Јер, у окриље новог идентитета не може се ући ни у
старом руху ни са старим срцем. Или се претходно и старо биће
мора сасвим презрети и одбацити, а ново обличје свим срцем
пригрлити, или се пут у нови идентитет и живот неће успјешно
окончати. Раздор и напуклина у души остаје и онда када човјек
настоји да испоштује вриједност старога и усвоји правила новога
идентитета и живота. У том смислу покретни и транзитни
идентитет, као све масовнија појава нашег свијета, умјесто да
буде привремен, постаје трајна бољка савременог човјека. По
свему судећи он је подједнако неуспјешан и болестан као што су
болесни градови новог свијета, за које је савремени француски
антрополог Клод Леви Строс говорио да брзо живе, да се не-
умјерено и грозничаво шире, па онда, лоше рађени, морају на
брзину опет лоше обнављати. Зато су они по његовом мишљењу
“хронично болесни, вјечито су млади, али никад здрави” 3) .
Не треба се варати па мислити како покретни или транзитни
идентитет настаје само расељавањем људи у друге средине,
државе и поднебља, преласком у другачије свијетове од њиховог.
Он настаје нажалост и из ритма животне свакодневнице на-
шег доба, који нас све узнемирује и дестабилизује, покреће и
управља у све новије убрзање, све интензивније трошење и
_________________________
1) Радивоје Керовић, “Преумљење и српско становиште”. НУБ (Народна
и универзитетска библотека Републике Српске), Бањалука, 2019. Стр.
231-267.
2) Керовић, Радивоје, Самобитност и достојанство, Бернар/Ризница,
Стари Бановци/Београд – Бања Лука, 2015, стр. 211.
3) Погледати, Строс, Клод Леви, Тужни тропи, Zepter Book World,
Београд, 1999, стр. 69/70.
Драгољуб Збиљић
Како и зашто нису успели покушаји полатиничавања Руса, за разлику од Срба
Већ на почетку текста Рина Бикова полази од проверено тач-
не чињенице на овај начин: “Тема ћирилице коју потискује лати-
ница спада међу најболније теме српског друштва.” Она, дакле,
полази од већ сасвим довољно потврђених и у бројним књигама
у нас објављених истраживања и доказа да су Срби после погуб-
ног Новосадског договора о српскохрватском језику (1954) смиш-
љеног од комуниста у Југославији, специјалним мерама насиља и
политичких притисака власти, Србе већински (90:10 одсто данас)
полатиничили за последњих седамдесетак година смишљено и лу-
каво, после више векова претходних успешних одолевања Срба да
замене своје ћириличко писмо које је у основи српског националног
и културног идентитета у трајању дужем од хиљаду година.
Р. Бикова нама читаоцима у Србији предочава чињенице које
потврђују да је полатиничавање ћириличких Руса и других
народа у Русији и, касније СССР-у био процес који је тамо
долазио с латиничких (католичких) народа са Запада, посебно с
подручја Пољске, као прве граничне државе с Русима и другим
ћириличким народима с подручја разбијене велике раније држа-
ве СССР-а.
Спомињу се и имена из власти и из лингвистичке науке који
су се бавили покушајима полатиничавања (и) Руса као највеће
православне (ћириличке) територије у свету. Странци, као и за-
падњаци у самој Русији, и после реформе ћирилице Петра Првог
истицали су Русима да обновљено руско писмо и даље “није
довољно савршено, јер су само у латиници сагледавали чисто
савршенство”. (Веома слично југословенским комунистима који
су српску ћирилицу објашњавали као “застарело писмо с којим
не можемо у свет и Европу”.) У отпору полатиничавања Руса
истицао се цар Николаја I у чије време је истакнута ћириличка
одбрамбена теорија званичног придржавања народних вредности,
чија је парола била ,Православље, самодржавност, народност‘.”
Међутим, 1833. године објављен анонимни рад “Искуство увође-
ња нових руских слова” (OПЫT ВEДEНИЯ НOВЫХ РУССKИХ
ЛИТЕР). Главна идеја тог рада је било зближавање “варварског”
руског језика са европским.
Наводно, мешавина латинице и ћирилице, уз доминацију
латинице, даје “лепоту словима”, и када се то уведе онда “странци
неће наша слова доживљавати као полуазијска”. Још даље је
отишао Пољак К. М. Кодински, који је 1842. године издао књигу
“Поједностављење руске граматике”, где је предлагао да се руска
ћирилична азбука потпуно замени латиницом. Чувени руски
књижевни критичар Висарион Белински је за ову књигу рекао
да она предлаже “отежавање” руске писмености, мада је и сам,
као западњак, предлагао да се “Й” замени словом “Ј”. Занимљиво
је да је управо то у Србији пошло за руком Вуку Караџићу, који
је био добро познат Белинском. Спомиње се Иван Куљжински,
у раду под насловом “О значају Русије у породици европских
народа” (1840) писао је следеће: “Ако се пође од азбуке, може се
стићи до формирања језика, до облика грађанског начина жи-
вота, па чак и до богослужења, које Западни Словени врше на
латинском језику”. Чувени професор је сматрао да латиница не
може адекватно пренети гласове словенског језика: “Погледајте
овај низ латинских слова (SZCZ), окупљених само са циљем да у
пољском језику изразе један словенски глас: “Щ”.
Сличност између Бодуена де Куртенеа и нашег П. Мило-
сављевића!
Спомиње се, затим, познати руски лингвиста, Пољак Јан
Бодуен де Куртене, који је у једном свом чланку посветио доста
простора описивању предности “обле” латинице у односу на
“угласту” ћирилицу, тврдећи да “постоје људи којима је време
драгоцено и који теже свеобухватном увођењу истог ка-
лендарског система, истих мера за тежину и других мера, исте
валуте, итд, итд.” Он је уједно сматрао да не постоји никаква
опасност по национални идентитет, с обзиром да се “и за изра-
жавање математичких вредности свуда користе латинска и
грчка слова у споју са арапским цифрама”. (Ми додајемо да је
њему, Бодуену де Куртенеу сличан у нас данас проф. др Петар
Милосављевић који сматра да је Србима “ћирилица неважна за
идентитет”.)
“Одјек” латинице се примећује и у руском начину преузимања
израза из страних језика, као што су удвојени сугласници у руској
позајмљеници уколико они постоје у изворној речи, на пример
“оккупация”, “иллюстрация” и др. Велики руски лексикограф и
етнограф Владимир Даљ је 1852. године у раду “О дијалектима
руског језика”, написао да је то “супротно нашем језику”. Посеб-
но су познати покушаји латинизације за време бољшевика.Вла-
димир Лењин после успостављања нове власти у Русији био је
склон увођењу латинице већ 1919. године. У то време министар
за просвету Анатолиј Луначарски предложио је да сви језици
нове државе пређу на латинско писмо. Лењин није био против
те идеје, али се ипак уздржао од њене реализације код Руса. Али
у Совјетском Савезу, формираном 1924. године, језици многих
других народа СССР-а прешли су на латиницу.
Успешан Стаљинов отпор полатиничавању Руса
Од 1928. године је у СССР-у постојала чак и комисија за
латинизацију руске азбуке. Међутим, већ 25. јануара 1930. године
Политбиро Централног комитета Свесавезне комунистичке
Радомир Батуран
Англиста Бугарски у тиму културног и друштвеног инжињеринга у Србији
Данас и џивџани на српској шљиви џивџијају да је и превише
српских интелектуалаца упрегнуто у пројекат културног и
друштвеног инжињеринга у Србији. Ово је само осавремењена
формулација квинслишке делатности српских интелектуалаца
на мењању свести српског народа. Да је и српски англиста Ранко
Бугарски, стипендиста Британског фонда и Фордове фондације
за југословенске студенте, члан Европске академије наука и
уметности и експерт Савета Европе за регионалне или мањинске
језке и, да не заборавим, идеолошког САНУ, у том пројекту, поред
овог силног и правичног европског и светског чланства, најбоље
су нам открила два његова поступка. А поступци човекови о
њему веродостојније говоре од његових и речи и чланстaва, мада
и ова другост није безизражајна.
Први његов поступак био је потписивање тзв. Сарајевске
деклaрације о крчмењу српског језика како коме падне на памет.
Он, англиста, и италијаниста Иван Клајн потписали су се на ту
политикантску декларацију са глумцима, народним посланицима
и члановима невладиних организација, обавезно антисрпским и
“другосрбијанским”.
Други поступак англисте Бугарског било је његово комитетско
реаговање и супротстављање само најави Предлога закона о
заштити српског језика и писма од стане Министарства културе
Србије.
Поред свог и сувише стварног, да не кажемо страсног, залагања
да се у том тек најављеном Предлогу закона о заштити српског
језика и писма осигура опстанак Србима туђег, латиничног писма
у српској култури и друштву као равноправног изворном српском
ћириличном писму, англисту Бугарског демаскирају и његове
камуфлиране формулације у честим изјавама и интервјуима које
свакодневно одашиље на све стране. Није тешко раскринкати
његову неолибералистичку идеологију у тим чланцима у којим се
тобоже залаже за стручно-лингвистичко мишљење о проблему
азбуке или и азбуке и абецеде.
Иако се у свом омиљеном латиничном гласилу “Данас”
англиста Бугарски вајка да тај предлог закона “није нико видео од
стручњака”, он му не налази никакве стручне замерке, него само
правне и социолошке, али је изричитo против “протеривању
латинице из јавне употребе”:
Предлог измене и допуне Закона о службеној употреби језика
и писма још није видео нико од стручњака. Противим се про-
теривању латинице из јавне употребе.
… да ли ће људи моћи уопште да се снађу у томе?
Многи људи неће знати шта је дозвољено, а шта кажњиво.
Унеће несигурност, можда и хаос у целокупну писану комуникацију
која је јавног карактера. Све што је јавно, по овоме би требало
да буде на ћирилици. Ко ће то да контролише, ко ће да тужи, за
шта ће да тужи, кога ће да суди? Све су то озбиљња питања…
Посебно је индикативан интервју са српским англистом Ранком
Бугарским, опет, у њему омиљеној латиничној новини “Данас”.
Прво, сва постављена питања новинара су крајње субјективна,
вођена као да их је постављао сам Ранко Бугарски: “ кампањском а
не систематском бављењу језиком у јавној и службеној употреби”;
“зашто се кренуло са предлозима и мерама о заштити и службеној
употреби писма, без претходних истраживања о употреби два
писма”; утисак новинара “да језичку политику у Србији воде
искључиво србисти, односно нормативни граматичари”…
Новинару није пало ни на памет да приупита англисту зашто
су латинисти толико против заштите српског вековног писма
ћирилице, али јесте, и изричито и протестно зашто то бране
ћирилицу србисти. Сличног је тоналитета и питање: “Зашто је
језичка политика у надлежности Министарства културе?” Ту је
и ауторитативно питање: …“да ли уопште знамо шта је језичка
политика и планирање?”, чини нам се више упућено србистима,
“граматичарима” (како их и новинар и Бугарски називају) него
интервјуисаном. У питању је и иронијска дистанца према “гра-
матичарима”: “Кнез Михаилова је за ћириличаре доказ да је то
(ћирилично – Р. Б) писмо угрожено”.
Иако је англиста Бугарски опрезан и шкрт у одговорима на
сервирана, сугестивна питања новинара, откривају му трагове
новопоредачке речи: “говор мржње”, “национални лингвисти”,
“националисти”, “национализам” (3 пута поновљењена!) и вапаји
да се у расправу о заштити српског језика (печата народа) и
писма (кôда народа) укључе “невладине организације (које су
суштински увек владине – домаће или чешће туђинске!), Кан-
целарија за људска и мањинска права (као да мањинска нису
људска!) и Београдски центар за људска права. Без сагласности
ових новопоредачких институција, латиниста Бугарски не мисли
да су србисти уопште компетентни у заштити српског језика и
писма, него су, каже, “заузели, да не кажем окупирали” позицију,
гле чуда, заштитника српског језика и писма. У новопоредачкој
етици, све што је нормално мора постати ненормално. Латинисти
Бугарском сметају србисти у Србији, а призива све латинисте и
новопоредачке тројанске коње у пројекат културног и друштвеног
инжињеринга у Србији. За њега је чињеница да је латиница
туђинско писмо “потпуно ирелевантно”, а то што је ћирилица
изворно српско писмо којим је, још у средњем веку, написан ста-
тут и српске државе и српске цркве, њему је вероватно релевантно.
Пошто латинисти Ранку Бугарском посебно сметају “ти на-
ционални лингвисти” српски, интелектуалног поштења ради, из-
јављујем да сам српски националиста онолико колико су то били
српски националисти хрватски филолог Томо Маретић и српски
ерудити Исидора Секулић и Радомир Лукић које сам цитирао
у претходном реаговању у одбрани српске ћирилице (“Људи
говоре”, “Србин инфо”).
И новинар латиничног “Данаса”и латиниста Бугарски упућују
читаоце на узор “националног идентитета”: Турака који су своје
писмо заменили латиничним. Латиниста Бугарски хита да на
ово питање одговари питањем: “Да ли су тиме Турци постали
мање Турци” и нуди крунски узор: “… прелазак на латиницу
Румуна”. Није ли и наш знаменити англиста Бугарски укључен у
мењање свести Срба, бар онолико колико и знаменити аустријки
психоаналитичар Фројд у мењање свести Турака, посредством
веселог револуционара Ататурка? Ако јесте, онда нам није тешко
погодити ко је посредник у српском случају.
Ето, драги Срби, шта нам нуди англиста Бугарски, стипендиста
Британског фонда и Фордове фондације за југословенске студенте,
члан Европске академије наука и уметности и експерт Савета
Европе за регионалне или мањинске језике и садашње идеолошкe
Академије наука Србије, па похрлите за његовим узорима и сва-
кодневним позивима српског посредника новопоредачке Европе
и Америке, са челa државе, да мењају свест српском народу.