Александра В. Мокрањац
Кратка повест о три Mокрањца
Одакле отпочети повест о Василију Мокрањцу (1923-1984), ака-
демику САНУ, композитору, професору Факултета музичке умет-
ности у Београду, а тек потом и ону о Фондацији Василије Мо-
крањац, основаној недавне 2016. године? Можда, тек на први
поглед занемарујући Витгенштајново упозорење да се “знаци
питања не смештају довољно дубоко”, те ћемо се тој кључној
недостајућој запитаности затим, како је и ред, вратити… Но, у
моментима обележавања тридесет пет година од Василијевог
упокојења (1984-2019), започнимо сећање на њега управо од тог,
мимо свих препрека, ипак оствареног културолошког минимума
дужне пажње и памћења. Концертом Симфонијског оркестра
РТС, 31. октобра 2019, у Коларчевој задужбини, под диригентским
вођством Бојана Суђића, публика је била у прилици да при-
суствује меморабилној музичкој светковини, моно-ауторској ве-
чери симфонијске музике Василија Мокрањца.
Обележавање тридесет пет година од упокојења
Василија Мокрањца (1923-1984), 2019. године
Остварење амбициозног програма Фондације Василије Мокра-
њац, у виду овогодишњег (2019) обележавања тридесетпето-
годишњице упокојења Василија Мокрањца, не би било могуће
у њеном најзначајнијем и најзахтевнијем – крунском делу цело-
вечерњег симфонијског концерта, без институционалне и финан-
сијске потпоре. Након што је такво разумевање изостало прошле
године – те је завршно вече реномираних интерпретатора клавир-
ске музике на премијерном Василије Мокрањац Фесту 2018. –
било добротворни прилог свих пијаниста те осталих уметника,
учесника и суорганизатора, ове године, наишло се на разумевање
надлежних. Минстарство културе Србије подржало је пројект
Фондације Василије Мокрањац, пријављен на редовном конкурсу
намењеном за овогодишње реализације. Тако је Симфонијски
састав РТС-а, на челу са маестром Бојаном Суђићем, недавног
31. октобра (2019) извео избор из симфонијског опуса Василија
Мокрањца – његову Пету симфонију (1978), Поему за клавир
и оркестар (1983), са солистом Ратимиром Мартиновићем за
клавиром, и Свечану увертиру (1962). Мало је таквих концертно
продубљених извођења својих партитура Василије Мокрањац за
живота имао прилике да чује. Један од разлога је и тај што се данас
његов трагизам – боље разуме, како из визуре извођача, тако и
из редова публике. Разлози неспорно темељнији – ауторски и
уметнички – у загонетним су слојевима кондензоване музичке
експресије што сеже до најчистијих дубина Василијевог мисаоно-
музичког универзума. Према речима музиколога Горда-не
Крајачић, Василијево “Из тмине појање”, мокрањчевско-наста-
сијевићевско – “Ни реч, ни стих, ни звук – тугу моју не каза” –
што се из њега отимало као крик – прожело је како изведбу
једноставачне Пете симфоније, тако и Поеме за клавир и оркестар
у рафинираном пијанистичком тумачењу солисте Ратимира
Мартиновића, да би местимично устукнуло пред повременим
непатвореним прозрацима ведрине снажног, “огромног инстру-
менталног набоја мајсторски написане и изведене Свечане увер-
тире Василија Мокрањца.” 1)
Програмом обележавања тридесетпетогодишњице упокојења
Василија Мокрањца, предвиђено је и одржавање ауторске вече-
ри камерне музике, за које се још чека тачан датум и место
одржавања. Затим, почетком децембра очекује се и представљање
компакт диска Целокупног клавирског опуса Василија Мокрањца
у извођењу пијанисте Ратимира Мартиновића, који, подсетимо –
једини има у свом репертоару овако захтеван програм.
Напокон, престижна Галерија САНУ, 24. децембра (2019) би-
ће домаћин пијанисткињи Сањи Бизјак, добитници Дипломе
Фондације Василије Мокрањац, увршћеној у званични програм
доделе признања Међународног такмичења Музичке омладине
2019. године.
Завршни пасус приказа Марије Адамов о завршној вечери
‘54. Мокрањчевих дана’ у Неготину, затвориће на свој начин
круг значења, зрачења и обележавања годишњица – сто пете
од упокојења Стевана Мокрањца и тридесет пете од упокојења
Василијевог. Као бисер потпуно астралне тонске и духовне ле-
поте и изражајности, уздижући се до васионских сфера, склад-
них и проосећаних хармонија и задржаних завршних “уздаха”,
зазвучала је “Вјечнаја памјат” Светлане Максимовић, чије се
премијерно представљање, као композиторкин помен и омаж
њеном професору, великану српске музике двадесетог века,
Василију Мокрањцу, управо савршено надовезало на одломак из
Опела Стевана Мокрањца.
* * *
Постојање три Мокрањца у култури и музичкој баштини Србије
– Стевана, потом његовог синовца Јована, и Јовановог сина Ва-
силија, истакнутих посленика српске музичке уметности – не
престаје да збуњује ни стручњаке из најуже области (музикологе,
историчаре музике, музичке педагоге… ствараоце и извођаче),
а камо ли не мање упућену публику. Осветлимо у најкраћем
њихове личности и улоге у стварању заоставштине уметничке
музике Србије, што се и њиховим деловањем убраја у допринос
Планетарних размера.
Стеван Стојановић Мокрањац (1856-1914)
“Забележено је” – подсећа академик Димитрије Стефановић – “да
се први клавир у Београду појавио 1824. године, дакле – само
тридесет две године пре Мокрањчевог рођења. Београдско пе-
вачко друштво основано је 1838. када је увођење четворогласног
хорског црквеног певања у православним црквама у Трсту и Бечу
наишло на анатему Цариградске патријаршије. У Београду је
вишегласно хорско певање почело да се уводи прво на немачком
и француском језику. Шездесетих година […] [двадесетог] века,
освртали су се у Београду за онима који су носили виолину или
учили музику и називали су их ‘циганима’. А у [исто] то време,
1862. године Корнелије Станковић објавио је у Бечу прво нотно
издање Литургије.” 2)
Родоначелник лозе у настајању, Стеван Стојановић Мокрањац
(1856–1914), био је ренесансно свестрана стваралачка личност.
Рођен у Неготину, у Кнежевини Србији, високошколско образо-
вање стицао је на конзерваторијумима у Минхену, Риму и Лајп-
цигу, богатећи се и искуствима тамошњег развијеног музичког
живота. Интимно пасиониран мелограф са током живота са-
купљених око четристо шездесет записа народних песама, постаје
диригент Београдског певачког друштва (1887), аматерског хора с
којим, довевши га на висок уметнички ниво – прославља српску
музику на гостовањима у градовима Европе и Русије (1893-
1911). Један је од оснивача и директор Српске музичке школе у
Београду (1899, данас – Музичка школа Мокрањац) и предани
учесник у раду Српског гудачког квартета (од оснивања 1889),
првог ансамбла те врсте у Србији. Надахнут композитор, аутор
је Опела у фис-молу (1888), Литургије Светог Јована Златоустог
(1895), Две песме на Велики петак, Акатиста, Тебе Бога хвалим и
Три статије на Велику суботу. Сачинио је и уџбенике црквеног
појања – Осмогласник (1908) и Опште појање. Нашој лаичкој
јавности, Стеван Стојановић Мокрањац најпознатији је до данас
по својих јединствених петнаест Руковети, што се сматрају
каменом темељцем српске уметничке музике.
Велики, готово несамерљив пут прешао је први Мокрањац, да
будућност српске уметничке музике измести из средине богате
само аматерском љубављу – у већу извесност њеним просвећеним,
професионалним бављењем. Попутнина Стеванова на том путе-
шествију, што за њим оста и као вечит траг – беше тек “Мело-
дија, као срма, као најчистији извор горски. Ниједне немоћи
ни […] [уметничке недоречености] у њој. Та је мелодија, неспорно
народна, готово граждански млада, заводљива и знатижељна.
Она се пробија у слатко и племенито забрањено, то је она Сербија
што се из крвавих мука пела новим вредностим у сусрет, не
заборављајући клепала Атоса, трпељивост и молитвено надахну-
_________________________
1) Гордана Крајачић, “Вече Василија Мокрањца”, Политика број 38068
година CXVI Београд, уторак 5. новембар 2019, ‘Култура’, стр. 12.
2) Академик Димитрије Стефановић, музиколог, “[Беседа на отварању]
XIV Мокрањчевих дана (1979)”, Баштиник – Годишњак Историјског
архива у Неготину (Неготин: Историјски архив, 2006), 41.
Марија Анђић
Коју музику ви слушате?
Као некаква чаролија, она без питања и нашег одобрења про-
лази кроз нас, заголица нас унутра и остави трајно траг у на-
шим душама. Тако суптилна и пријатна да јој се безрезервно
препуштамо. Чак и када бисмо желели, не бисмо имали начина
да јој се одупремо.
Ми не примамо музику само чулом слуха, већ целим телом.
То се одвија ван наше контроле и свести. Музика је сачињена
од вибрација, које резонирају са вибрацијама наших ћелија. Ка-
да слушамо музику она подешава вибрирање нашег тела на
своју фреквенцију а срце куца у истом ритму. У зависности од
комбинације тонова, њиховог трајања, фреквенције, наше тело
производи лучење различитих хормона које изазивају различита
расположења и емоције. Сви смо чули за допамин, серотонин и
ендорфин чијим лучењем се подиже ниво среће. Познато је да
тонови фреквенције 432Hz и 528Hz узрокују лучење ових хормона,
те имају благотворно деловање на наше расположење.
Да ли ће наше тело појачати лучење серотонина и допамина
или неких других супстанци, не зависи само од саме музике.
Такође од нашег искуства, наших уверења, нивоа свести, као и
развијености културе слушања, зависи шта ћемо од исте музике
чути и какве ће она емоције у нама покренути. Једна мелодија која
већини људи звучи весело некоме може изазвати сету и тугу јер
је у меморији ове особе она повезана са неким тужним догађајем.
Са друге стране композиција писана у молу, која звучи тужно,
може, пак, код некога изазвази осећање наде и радости. “Слика
је у оку посмотрача”, дакле, пуно зависи од нас самих какав ћемо
доживљај музике имати.
Занимљиво је, ако се мало позабавимо тиме шта слушамо и
због чега, па се још и запитамо како то на нас утиче, до каквих
осећања и поступака нас доводи, пуно тога бисмо сазнали о себи
самима. Упознавањем себе, човек добија јасноћу и свест о томе ко
је, шта жели, које су му могућности и потенцијали, како да себе
развије и упути ка циљевима које жели достићи, као и то где се
налази у односу на људе око себе. Самосвест нам помаже да боље
разумемо и прихватимо и друге, те на тај начин олакшава наше
односе са људима.
С тога је важно да чујемо оно што слушамо.
Међутим, није музика само она сачињена од тонова. Музика
може бити шуштање лишћа и фијук ветра у јесење дане. Музика
је и Гулашово предење које почне и пре него ми је скочио у крило
да га мазим. Музика је и кукурикање петла, које ме у 5 ујутру
буди баш када коначно имам прилике да се наспавам у мом
селу… Музика је чак и крештање јата чавки слично оном које је
надлетало кућицу поред школског у Змај Јовино,ј у којој живи
особа коју неизмерно волим…
Музика су и речи које изговарамо или слушамо. Склопови
слова и речи које упућујемо једни другима, као и себи самима,
које имају своје фреквенције и невероватан утицај на наше биће.
Колико смо свесни Те музике? Шта изговарамо а шта бирамо
да чујемо?
Да ли слушамо рекламе које нас убеђују да нам је баш тај
производ потребан? Да ли слушамо масмедије? Програме који
нам сервирају “истине” на њихов начин. Садржаје који изгледају
као разбибрига а који су креирани са намером да скрену паж-
њу са озбиљних проблема? Да ли слушамо шунд музику у ко-
јој се пропагира јефтин морал, скупа кола, ниске страсти, порно-
графија и криминал? Да ли слушамо комшиницина оговарања
и препричавање догађаја? Да ли слушамо пријатеље који нису
успешни у својим пословима али нас саветују шта да урадимо
са нашим? Да ли слушамо родитеље који нам из страха и бриге
саветују пут мањег отпора и пут без ризика?
Каквом музиком напајамо наше уши? Чиме хранимо нашу
душу?
Да ли дозвољавамо да нам масмедији и друштво креира
мишљење или узимамо те речи са резервом? Да ли промислимо,
да ли проверимо? Да ли се запитамо: “Чије је ово мишљење?”. Шта
мислимо да нам је потребно а шта нам је заиста потребно? Да ли
је исправно оно што се ради у нашој породици генерацијама, оно
што ради наше друштво, оно што раде сви око нас? Да ли успемо
да изађемо из тих оквира и сами донесемо суд о томе шта је
исправно или просто по дифолту преузимамо облике понашања
наших најближих? Да ли одговарамо на нечија очекивања или
радимо оно што волимо? Да ли купујемо нешто јер нам се заиста
свиђа или зато што је то сада у моди? Шта уграђујемо у себе?
Како обликујемо себе? Или можда дозвољавамо да нас други
обликују…?
Бирајте своју музику! Искључите телевизоре! Немојте слушати
програме креирание за испирање мозгова! Сами изаберите
квалитетан садржај на интернету из кога ћете нешто ново на-
учити и надоградити себе. Погледајте предтсву, квалитетан
филм. Читајте класике. Прочитајте пар редака поезије. Научите
бар основне речи неког новог језика. Овладајте новом вештином.
Немојте изаћи на кафу са другарицом алапачом! Немојте, из
пристојности, правити друштво колеги који лапрда о истим
глупостима сваки дан! Радије будите сами и изаберите себи му-
зику која ће вам поправити расположење, улепшати ту паузу за
кафу. Бирајте друштво успешних људи од којих ћете научити
како бити успешан. Бирајте друштво људи од којих ћете научити
о успешним односима. Бирајте интересантне људе са визијом и
идејама, они ће обогатити ваш живот! Искористите своје време
квалитетно! Немојте само пустити да прође. Оно ће и онако про-
ћи исувише брзо.
Обратите пажњу на оно шта изговарате и оно шта слушате! То
што слушате то и постајете.
Паметно бирајте своју музику!
Ирина Павловић
Ритам као есенција џез културе
“Све у универзуму има ритaм, све плеше.” 10)
Некако, интуитивно, ритам сматрамо извором живота. “Ритам
бубњева који одјекује кроз векове”, има врло важну духовну улогу,
посебно у многим афричким културама и цивилизацијама. “Они
су одувек били присутни при рођењу, обредима, браку, смрти
итд., Такође као и у време рекреације …”
“Африка је краљ ритмова” 11) и “… континент бубњева и удараљки.
Афрички народи достигли су врхунац достигнућа у тој сфери.” 12)
У џез музици и култури ритам је заиста покретачка снага и
један од најважнијих аспеката који потичу из афричке културне
баштине. Ритам је осећај, а осећај се не може нотирати. Студенти
ове музике морају првенствено да се посвете слушању, што је и
једини пут ка истинском разумевању, јер само слушањем можемо
апсорбирати ритам, осећај, дух, емоцију, експресију, и све аспекте
који заправо дефинишу музику као уметничку форму.
“Где год би се Африканци доселили, створили би нову музи-
ку која је заснована на афричким ритмовима. У Бразилу посто-
ји велики утицај западне Африке, такође на Куби и у Порторику.
Госпел музика, спиритуали – све је то афричко.” 13)
Истраживање и учење афроамеричке историје, њихових ко-
рена и утицаја, од великог је значаја за очување њихове музичке
традиције која је не само преживела ропство, већ је постала и
прави културни феномен.
Упоредо са развојем џеза, ритам се рапидно развијао, поста-
јући све сложенији. Након ере свинга, која је била доба плесне
музике, ритам је постао компликован за слушаоце, њима тежак
за разумевање. “Нека џез музика је за плес, а нека је за слушање.” 14)
Рани џез је увек био везан за плес. Плес није само естетски,
већ је и важан друштвени елемент афроамеричке културе. Плес
и музика су дубоко повезани. Веза између ритма и плеса је врло
јака, јер оно што заправо инспирише људе да плешу јесте ритам.
“Људима није битно да ли свирате снижени пети или “разбијени”
129. све док могу да плешу.” 15) Другим речима, није важно који
тон или мелодију свирате, ритмички аспект је од суштинског
значаја. Спектар ритмова у џезу почео се нагло развијати у 40-им
годинама двадесетог века, под утицајем разних латино ритмова.
Ритам и плес су високо развијени у Латинској Америци, док
карипски и латино утицаји постају веома важни елементи и џез
културе.
“Ритмички гледано”, постоји значајна веза између џеза и ла-
тино музике: “… Веома је важно познавати историју. Људи морају
да знају одакле ритмови потичу, наше наслеђе. Они морају знати
да су робови доведени из Африке, да робови нису доведени само
у Њу Орлеанс, већ и на Карибе, у Бразил и Перу, и зато та веза
постоји, ритмички говорећи.” 16)
Осећај за ритам (полиритмија, синкопа), креативност и им-
провизација, дефинитивно су високо развијени у музици Aфро-
американаца, чији је допринос непроцењив.
Не треба заборавити да осим ритма, експресија и друштвени
аспекти имају важну улогу у свакој афроамеричкој музици и
култури, “… Музика и плес имали су кључне улоге у” некон-
таминираном “афричком друштву…” 17)
Без обзира да ли говоримо о џезу, блузу, госпелу или латино
музици, ово културно благо које потиче из афричке културне
баштине дефинише и чини ову музичку културу заиста аутен-
тичном и “душевном”, која лако може постати нечија фасцинација.
Једна заиста стара изрека великог филозофа, Платона, објаш-
њава много тога: “Музика и ритам проналазе свој пут у тајна
места душе.” 18)
_________________________
10) Maya Angelou, www.goodreads.com
11) Sonny Rollins
12) Walter Rodney, “How Europe Underdeveloped Africa”, 1973, p.53
13) Weston, Randy, “Notes and Tones”, Taylor, Arthur ,1993
14) Horace Silver, “The Art of Small Jazz Combo Playing”, p. 10, 1995
15) Dizzy Gillespie, http://www.azquotes.com/quote/527960
16) Ignacio Berroa, https://tedpanken.wordpress.com/tag/ignacio-berroa/
17) Walter Rodney, “How Europe Underdeveloped Africa”, 1973, p.53
18) Plato, http://www.azquotes.com/