Драгослав Бокан
Црква неће пропасти, шта год се догађало
Ових дана читамо, добијамо и шаљемо најразличитије текстове,
анализе, беседе, апеле, упозорења… на актуелне теме тоталне про-
мене наших живота у последњих месец дана.
И многи међу нама траже неко “сасвим поуздано решење” –
и, наравно, не могу да га пронађу.
Како би и могли, кад су ствари тек почеле да се одвијају, још
увек скривене од нас и онога што ће се тек догађати.
И многи онда полако пуцају са живцима и као да губе осећај за
реалност (идући ка олаком екстремизму или подједнако опасном
“одустајању од свега”). Притом им за то служе ти исти текстови и
видео снимци које по цео дан читају и гледају, до самопотапања у
неки од ових ПСИХОЛОШКИХ ТАБОРА.
Као да се људи ту опредељују неупоредиво више по свом темпе-
раменту, него по уверењима или оном што им се заиста дешава.
Одлика глупих је, знамо, да “држе за сигурно” оно што не знају,
а привидно се уклапа у њихове жеље или страхове, док ће нешто
мудрији мирно и стрпљиво проучавати разне могућности многих
“евентуалних сценарија”.
Ти други, опредељени за спокојан и неустрашив ход према (не-
извесној) будућности су, нажалост по све нас, много ређи.
Њима се овде превасходно обраћам. Јер ће они понешто за-
нимљиво, можда, наћи у овом жустром протоку мисли и узбур-
каној реци најразличитијих актуелних асоцијација…
Прво бих свакако споменуо изванредну важност “држања ра-
внотеже” (између различитих увида у непознати простор онога
што нам се догађа).
Неопходан је тај мирни “еквилибријум”, у коме се практични,
важни и коначни закључци не доносе пре него што пред себе по-
ставимо све расположиве доказе и аргументе.
Морамо РАСУЂИВАТИ, колико смо год у стању да се избори-
мо са собом. Дајући, притом, најбоље од себе – а не тражећи само
од других да буду бољи и другачији него што јесу.
Овде морамо сами себи прокрчити пут, стрпљиво и неуморно,
тражећи најбоље примере различитих прилаза овој чудноватој си-
туацији, пуној свакодневних обрта, привида и преокрета. Свему
прићи сопственим примером и личним спокојем, упркос свему…
Треба сијати изнутра, својом вером и свеобухватним разу-
мевањем. Сијати, баш као Свети Серафим Саровски (1754-1833),
који је још за живота имао ореол око целог тела (као на икони
Преображења). У том изузетном случају, телесним очима се, чак,
могла видети ова (таворска) светлост стварно обоженог Старца.
И ако неког хоћемо да узмемо као пример и узор, онда нека
то буде неко од најбољих икада, попут светог баћушке, а не неки
од актуелних телевизијских проповедника. Посебно у оваквим
ситуацијама.
А он је људе (чак и непријатеље) поздрављао са: “Христос
Васкрсе, радости моја!”.
Није нападао горе од себе (а толико их је било и у његово време).
Нити почињао разговоре са: “Јеси ли чуо за ону битангу…?”
Тај прелепи Старчев спокој нек’ нам буде водич, та уравно-
теженост и добронамерност изграђени на чврстим темељима
његове непоколебљиве вере и живота испуњеног хармонијом
врлина, молитви и одрицања.
Овде као да је, код многих верника, нагло пробуђена кобна моћ
глупости и неке узрујане блесавости. То су, најчешће, духовни
вируси који обично дуго нису видљиви и не активирају се све
док не добију прилику за то. Па паничари крећу да “мудрују”, а
кукавице траже (од других) да појуре ка свом Распећу.
Како то обично и бива, све то – увек прерано: у благо пред-
вечерје свих истинских искушења и још увек невидљивих ратова
са будућих хоризоната.
А ова велика битка у духовном рату није почела јуче и неће се
завршити сутра.
Ко то не разуме тај ништа и не схвата.
Јадан је и глупав став кад те противник убеди да си, наводно,
“изгубио” – пре него што је битка и почела, а ти на то пристанеш!
То тако не иде и неће тако бити, колико год се преждеравали
страховима и нагомиланим доказима моћи удружених неприја-
теља човечанства.
За почетак ћу једино рећи то да нас они НЕЋЕ ПОБЕДИТИ, а
посебно не овако, убедивши нас да будемо оно крдо свиња што
скаче са стене у провалију, ношено унетим отровним бесовима и
опсесивним нестрпљењем.
Хоћу да кажем, јасно и гласно, а по личном расуђивању, да сам
противник данас тако честих “катаклизмичких сценарија”.
Нисмо ми, драги моји, та “последња генерација”, она “пре усто-
личење антихриста”, на жалост многих међу нашим непријатељи-
ма, али и оних међу нама који то желе – ваљда да би били посебни,
правећи од себе и својих поштовалаца и привржени-ка, још једну
апокалиптичку секту у историји (а било их је већ онолико).
Све то да би били “ексклузивни”, “посебно важни”, “последњи
пастири малобројног стада”, па и по цену да сви други њихови
суграђани и сународници (урачунавајући ту и сасвим невину
дечицу) напросто нестану у страшном облаку небеског огња.
И “пуф” – у рај или пакао.
”Шмекери” нових јереси, луђаци неуравнотежени, они нас
само подсећају како је “нечастиви – велики симплификатор” (по
Гетеу), који лукавом банализацијом свега скрива праву истину и
води нас у дириговани очај и лукаво пројектовано прецењивање
противника…
А кад је реч о страховима од Судњег Дана, да се подсетимо
како су, по пророчанству већ поменутог Серафима Саровског,
два основна услова за “крај света каквог познајемо”:
1) свечано устоличење миропомазаног руског цара и
2) Цариград у саставу Руске Империје, са крстом на куполи
Свете Софије…
И ја много више верујем пророчанству и осећају Светом
Серафима него својим распаљеним савременицима, ако је већ
мистика у питању. Посебно што је он припадник ведро-опти-
мистичке, неустрашиве школе православног мишљења (мени
одувек посебно блиске).
Као прилог томе, рекао бих да литургија није престала да се
служи. И поред нечијег одсуства, она није ишчезнула због тога
што је многима међу нама то, нажалост, онемогућено.
Ту, често, скоро исто греше и присталице и противници одр-
жавања литургије у условима медицински условљеног карантина,
мислећи да је “са православљем завршено”. Јер су, као што знамо,
довољна и два-три праведника да и даље држе цео свет у животу
и под Божијом милошћу…
И указао бих вам на то да, када је реч о боравку верника,
грађана Србије, у цркви, постоје само ПРЕПОРУКЕ државе по
том питању (погледати у званичним актима објављеним на сајту
Службеног гласника) – а не законске наредбе.
То је и формулисано да се не би кршио Устав и тако томе треба
и прићи: као према “препорукама”, а не “законском наређењу”.
Зато би требало да највиши органи СПЦ инсистирају на по-
кушајима законског и правног дијалога са државом, ради омо-
гућавања присуства верних на литургијама (посебно за Васкрс).
Увек ваља договарати се, јеванђелски, са ћесаром, “дајући му
његово”, а чувајући оно Божије. Све то, ако је могуће, мирно и
суверено.
Морамо се, дакле, одрећи манира паничења. И уместо тога
користити сва она Уставом допуштена правна средства, упорно
и системски. Без спуштања на ниво својих непријатеља, који
покушавају да читаву ствар маргинализују и сведу искључиво
под медицински плашт, а нас натерају да се љутимо и нервирамо,
губећи притом своје достојанство и свест о томе Коме и чему
припадамо.
Ми као да се још чудимо што, замислите само, добијамо
ударце од света који (одувек) не воли оне што воле Христа и
верују у Њега. Није живот Дизниленд, сем у повременим, сасвим
ретким мерама времена.
Христова Црква се прогања две хиљаде година и то није и не
сме да буде разлог за чуђење и панику хришћана.
Слаткоречива слога између спољних и унутрашњих закона
живљења није оно што је наговештено и речено, сем понекад и
сасвим изузетно (као у светосавској епохи српске историје).
Када дођу кризе по питању односа Цркве и државе, онда треба
прећи на друге (мање јавне) облике, ако је то потребно.
Радомир Батуран
“Не дâ нам се” или: “Не дамо?”
Зове брат са Дунава:
– Оде нам Митрополит… Оде Ђедо… Не да нам се.
Зове једини живи четник из Торонта:
– Изгубисмо Митрополита. Остасмо без Ђеда. Не да нам се.
И сам сам смушен па само понављам:
– Оде, оде Митрополит… Бог да му душу прости.
Не да ми мира оно њихово: “Не да нам се”. Читав дан сева
ми у глави та негација. Тек сам пристигао из Србије. Четири
пута су ми одлагали лет док ми нису удвостручили цену карте.
Четири месеца јездио сам српским земљама иако су биле на снази
скудоумне “корона забране”. Прикосио сам властима које доносе
те забране и тровачима који у народ бацају вирусе. На Маглићу
(2186 м) одгонетнуо сам квази дилему: “Не да нам се” или “Не
дамо”. А онда у колиби, на Трновачком језеру, сабрао само оне
највидљивије српске урвине кроз историју. Ове планинске око
наших “горских очију” прекрасне су, а ове душевне које нам је
урезала “славна наша историја” наказне су.
Не верујемо ни својим планинама, ни стазама ни богазама,
ни стећцима ни гробљима (српским и “грчким”), ни винчанском
писму ни фигуринама, ни извориштима своје културе (Винчи
и Лепенском Виру), а верујемо лажним путописима римским и
германским историјама да смо дошли на Елм (туђински назив:
Балкан) у 7. веку. Били добри рониоци па, са трском у устима,
препливали Панонско море и његове баруштине.
Волимо да вучемо у туђем јарму.
Иако примисмо хришћанство, не послушасмо јеванђелисту
који вапи из Свете Књиге: “Не вуците у туђем јарму!”. Не опо-
менуше се наше вође ни клетве генија српског народа:
”Великаши, проклете им душе,
на комаде раздробише царство”.
Туђини нам Цара отваше, а његови кнезови Царство раздро-
бише. Мало им њихво парче па се удружише и ударише на нај-
моћнијега који приграби више од њих Српског Царста. И Мрња-
чевићи, и Балшићи, и Бранковићи, и Хребљановићи, и Котро-
мановићи ударише на Николу Алтомановића који је држао све
српске земље од Рудника до Дубровника. Претходно зетски Балша
први доведе у помоћ Турке у Битку на Билећи против босанског
краља Твртка. У братоубилачком рату српски великаши наго-
не српски народ да гине, а Турци надиру. Упадоше у земљу
Мрњачевића и поробише две потоње предстонице Цара Душана
(Сер и Скопље). Самопроглашени краљ Вукашин се повлачи из
савеза да брани своје парче Српског Царства. Ником из тог савеза
не пада ни на памет да прекину братоубилачки рат и крену са њим
на јужне границе да одбране српске земље од Турака. Док се они
на северу Царства настављају убијати, Турци на Марици покољу
и браћу Мњачевиће и њихову војску. Настављају поробљављање
и Бранковићевог Косова и Метохије. Моравски кнез Лазар по-
кушава да уједнини остале кнезове да заједно крену на Косово да
протерају Турке. Одазивају му се само краљ Твртко и угрожени
властелин Бранковић, владар Косова и Метохије, његов зет, али и
они ограничено. Учествују само у првом налету у Бици на Косово
па повлаче своју војску, да би преноћили на свом двору, односно у
војничком табору и више се не повратише. И један и други имају
претензије на Душанову круну па не би зажалили ако и погине
кнез Лазар, кога Црква подржава да преузме престо. Узалуд кнез
Лазо, пред саму битку, даде предност на престо Српског царства
краљу Твртку.
У Бици на Косову син Вукашинов, краљевић Марко, и сестрић
Душанов, кнез Дејановић, учествују на страни Турака. Гине кнез
Лазар и сва његова властела и војска. Паде и прва престоница
Српског царста (Призрен). Почиње вековно ропство под Турцима.
Лазарев син Стефан и касније Бранковићи постају турски вазали
и прослављају се у турским биткама и даљим освајањима у Азији
и Европи.
Срби вуку у туђем јарму.
Када тајна грчка организација Хетерија, уз помоћ хришћан-
ских великих сила (Русије и Аустрије) подиже устанак на Елму,
најчаснији и најхрабрији српски кнезови (Карађорће, Алекса,
Јаков и Матија Ненадовић, Јанко Катић, Васа Чарапић, Сима
Марковић, Вељко Петровић, Станоје Главаш, Лука Лазаревић
…) бескомпромисно ударе на Турке, постају главна устаничка
снага на полуострву и врло успешно воде рат против Турака. А
они лакоми и охоли (Миленко Стојковић, Милоје Петровић, пат-
ријах Леонтије…) хрле да се дограбе турског плена (Стојковић и
харема!) па да замене Турке и владају Србијом на турски начин.
Опет “великаши, проклете им душе”, раздробише устанак, а тзв.
велике “хришћанске” силе оставише српски народ на милост и
немилост Турцима који у крви угушише устанак.
Срби покренуше и Други устанак. Вожд Карађорђе се врати из
изгнанства да помогне. Нови вожд, Милош Велики, кога Турци
поставише да влада Србијом као њихов “обер-кнез”, опколи село
у које се Карађорђе вратио и кумови му секиром одсекоше главу.
Милош нареди касапину и ћурчији да са ње одеру кожу, уштаве
је и напуне памуком и сламом. Велики Господар Милош посла је
султану у Стамбол да је постави на колац испред двора, пишући
му удворничко писмо преко депутата:
“(…) 1. Одсечена је глава врховног вожда Велике буне у Србији…
2. Да смо сваког одметника у све време примирја свагда
ухапсили и везиру у руке предали…
3. Ево сада најглавнија ствар од које на нас највећа сумња
била, свршили смо. Карађорђеву главу преко превисоком делвету
шаљем, и тиме засведочавам да се наш народ више ни у каквој
прилици побунити неће, само рахатлук има да буде…”.
Тако пише Султану Милош Велики, обер-кнез Србије. Српски
кнезови воле да вуку у туђем јарму, само ако им обезбеђује да
владају и пљачкају српски народ. Главе својих Вожда и хероја и
данас шаљу на Европску порту само да би могли слободно да перу
опљачкани новац од свог народа и од трговине дрогом којом трују
тај народ, опет са арапским и турским “делветима” у Београду на води.
Долази Први светски рат. Витешки српски ђенерали и војводе,
мученички сељаци-ратници (свети ратници), дочекују стоструко
јачу војску тада главне велике силе у Европи, Аустроугарске Мо-
нархије, побеђују је у славним биткама на Церу, Мачковом камену
и Колубари и протерују из Србије.
Неискрени “српски савезници” остављају израњавању, зло-
срећним тифусом и аустријским бојним отровима десетковану и
поморену српску војску на милост и немилост суровом швапско-
мађарском агресору, у чијој су војсци и крволочни Хрвати и бо-
сански муслимани, а савезници подмукли Бугари. Престоло-
наследник Александар и Влада Србије воде пројугосло-венску
политику и у рату се одричу витешких патриота “Младе Босне” и
“Црне руке”. Прве непријатељска Аустро-Угарска убија мученички
у затворима, а друге краљ Александар и Влада Србије стрељају у
изгнанству у Солуну.
Опет српске вође вуку у туђем јарму!
А када мученичка Српска војска пробије Солунски фронт
и у маршу, под борбом, ослободи све српске земље и све ју-
жнословенске народе, краљ и Влада погазе све њихове наде и
идеале. Уместо да обједине Србе у српској држави и нацији,
стварају југословенску наднацију и Краљевнину Срба, Хрвата
и Словенаца, а згњече све српско у њој. У равноправан положај
стављају Србију са Хрватском и Словенијом које нису постојале,
које су Срби ослободили и створили, а њихове официре и војнике,
који су Србе убијали из аустријских ровова, прекомандују
у победничке, српске. Уз то им дају и чин више од српских
официрима да командују нашим синовима.
И српски краљ, и председници Владе, и њени министри
пристају да вуку у туђем јарму!
А кад хрватски и македонски фашисти убијају тог југо-
словенско-српског краља, његов намесник и председник Владе
олако прекрајају унутрашње границе те новостворене његове
државе Југославије. Дају нареченој Бановини Хрватској целе
српске земље: Херцеговину, Босну, Дубровник, Далмацију, Лику,
Кордун, Банију, Славонију, Барању и цео Срем (западни и
источни), а касније и Земун.
И опет српски прваци вуку у туђем јарму!
Када избије Други светски рат, енглеска обавештајна служба
организује протесте у Београду којим смени Владу Југославије
која је склопила споразум са Немачком о ненападању. Поново