Уместо увода
07. 03. 2021
Радомир Батуран

Не вуците у туђем јарму

Срби дадоше све туђину
И куће родне
И њиве плодне
И фабрике
И руднике

Дадоше и села
И градове на реци
И поред реке
И потоке и реке
И луке

Дадоше и партије
И националне академије
И библиотеке
И матице
И школе и факултете

Дадоше и Владу
И Парламент
И Државу
И кћери своје
На аде и сплавове

Дадоше и награде туђину
Који приста да живи са њима
А своје уметнике
Бедом удавише
И отераше у туђину

И мајку Светог
Печата народа
У туђини тражише
У роду византијских царева
Маџарских краљева

Никако у српском роду
Босанских банова
И тако миленијум
Мајка печата народа
Оста без рода

Дадоше туђину и језик
А писмо туђина примише
И кôд народа изгубише
Јер не слушаше Апостола
“Не вуците у туђем јарму!”

За душу
07. 03. 2021
Мило Ломпар

Портрет митрополита Амфилохија

Сваки разговор о митрополиту Амфилохију природно се нас-
тавља на размишљања о истакнутим личностима православне
традиције у историји српске културе. Понешто у личности
цетињског митрополита има своју претходницу у онима које
можемо издвојити као пресудне личности целокупне српске
културе. То су Свети Сава, архиепископ Данило II, патријарх
Арсеније III Чарнојевић. Но, у XX веку можемо, такође, издво-
јити двојицу изузетних личности наше православне традиције.
То су Николај Велимировић, писац широког распона, од бо-
гословских до књижевних дела, владика охридски и жички,
потом проглашен за свеца, и Јустин Поповић: истакнути бо-
гослов, који је живео готово као изгнаник у комунистичким
деценијама, потом и он проглашен за свеца. Јустинов утицај
учинио га је личношћу који је репрезентативна и у много
чему обликујућа за самог митрополита Амфилохија. Ако га
осмотримо у културолошкој перспективи, митрополит Амфи-
лохије долази, дакле, као закономерни израз оних људи чије
духовно и историјско кретање одсликава пресудне садржаје
српске културе. Оно, истовремено, надилази њене националне
особености и уклапа је у универзални хришћански свет и
универзално хришћанско осећање православне традиције.
Митрополит Амфилохије, у том смислу, представља резултан-
ту једног дуготрајног културноисторијског кретања. У тој ре-
зултанти можемо издвојити чињенице које припадају прош-
лости, култури, традицији, симболичком и духовном свету, и
чињенице које одређују човекову индивидуалност: као оно што
је у човеку јединствено и непоновљиво, што обележава његову
егзистенцију у потпуној неупоредивости.
Рођен 1938. године у Доњој Морачи, у Барама Радовића,
митрополит Амфилохије је понео световно име Ристо. Ту је
обележен један спој између поднебља, менталитета и схватања
света које је понео својим раним васпитањем и нечега што
је доспело у његову личност из дуготрајног образовања: на
важним местима православног и уопште хришћанског света.
Био је дечак за време грађанског, верског и националног рата
као дела укупног светског рата у годинама 1941-1945. У крајевима
Црне Горе рат је имао наглашен и суров вид. Треба, наиме, знати
да је у Црној Гори борба између комунистичких и равногорских
елемената била веома оштра, да је унутар комунистичке
идеологије био врло снажан елемент обрачуна са класним
непријатељем. То је у историјској науци описано под именом
левих скретања. Била је то једна врста драстичног обрачуна
са људима образованим, са људима имућним, са људима од
традиције, који нису прихватали идеологију комунистичког
покрета: и у њеном укупном погледу а ни у посебним приликама
у којима је живео српски народ. Тај драматични братоубилачки
сукоб који се одигравао на тлу Црне Горе трајно је обележио
личност митрополита Амфилохија.
И у својим позним годинама он се тога сећао: и у својим
неслужбеним и пријатељским разговорима он је то помињао.
Он је, дакле, драму братоубиства – како ју је доживљавао и
именовао – увек сматрао почетном тачком у разумевању времена
у ком је живео: и у исто време почетном тачком сопственог
хришћанског позива који тежи да ту рану зацели. Али, и то је
кључно и за његову личност, он није пристајао да се рана зацели
неким вештачким и симулираним облицима понашања, него
као плод људског споразума који почива на истини. То је било
драматично опредељење у нас: и остало до дана данашњег. То би
могао бити историјско-психолошки оквир разумевања његовог
дечаштва у грубом и суровом идеолошком пејзажу.
Ту свакако спадају садржаји комунистичког обрачуна са
црквом. Никада не треба заборавити да је најжешћи обрачун
са Православном црквом изведен у Црној Гори. Тако је митро-
полит Црногорско-приморски Јоаникије Липовац убијен од
стране комуниста у Аранђеловцу без икаквог суђења и без
икаквог доказивања кривице. Тако су десетине свештеника
у Црној Гори побијене. Та чињеница је условила врло тежак
положај Православне цркве у Црној Гори: у дугим деценијама
комунистичке диктатуре. Сви ти поступци имали су облике
револуционарног терора. Јер, комунистичка идеологија је терор
практиковала на начин који није уопште подлегао никаквим
правним процедурама. Тако су, ушавши на Цетиње у јесен
1944. године, комунисти без икаквог разлога и без икакве
кривице стрељали 28 грађана Цетиња. Био је то грађански
свет, чиновника и правника, укључивши и жене: међу њима
је било професора у Цетињској гимназији, па су тако убијена
два брата Зорића, професор руског језика и професор српског
језика. Та чињеница показује карактер одмазде над “класним
непријатељем”. То се јако одразило у мишљењу, у понашању, и
у схватању митрополита Амфилохија. Та слика света ће имати
доста значаја у укупном деловању митрополита Амфилохија. Не
може бити случајно да је управо он – преко пола века касније –
одслужио опело за ове невино побијене људе.
Он је такође понео једно веома снажно осећање српске
патријархалне културе: оно је било присутно код њега кроз
читав његов живот. И у позним својим годинама знао је да уз
гусле пева народне песме, да се у пригодним приликама служи
народним пословицама, али не као наученим деловима свог

За душу
07. 03. 2021
Матеја Матејић

Завештање

Напомена Редакције
У 11-12. двоброју часописа Људи говоре, из 2010 године, у рубрици
Са доајеном српске дијаспоре, на страницама 153-159, објавили
смо разговор са др Матејом Матејићем. Поставили смо му
десет питања. На сва питања одговорио је отворено, искрено,
надасве умно, како и приличи духовнику и професору престижног
универзитета у Америци, са ауторизацијом да његове одговоре
објавимо у том броју, сем одговора на 10. питање.
У писму које нам је упутио 5. октобра 2010, уз одговоре на свих
десет питања, дословно нам је написао следеће:

“Колумбус, 5. октобра 2010.

Драги и поштовани др Батуран,
Шаљем Вам одговоре на сва Ваша питања које сам данас на-
писао. Молим Вас да одговор на 10. питање не буде објављен док
сам жив. А после моје смрти Вама дајем одобрење и право да га
објавите где хоћете.
С пуним поверењем, срдачно Вас поздрављам,
О. Матеја Матејић”

“Пошто сам и сам у подмаклим годинама, а и даље излажење
овог часописа је неизвесно, Редакција часописа Људи говоре
одлучила је да, после две и по године од упокојења др Матеје
Матејића, а десет година откако смо објавили разговор са њим,
објавимо и овај завештани одговор на десето питање. Доносимо
у оригиналу и наше постављено питање и одговор др Матејића:

Љ. Г: Све националне институције у Србији су нападнуте и једва
егзистирају (СКЗ, Матица српска, Народни музеј, Удружење
књижевника Србије…, Војска Србије, национални листови, часо-
писи, издавачи, радио и телевизијске националне куће…). Са-
да се разара и установа од највећег поверења српског народа
– Српска Православна Црква! Ко су извршиоци и с којим
мотивима, разлозима и последицама то чине?

М. М: Аврам је молио Бога да поштеди грехом испуњене градове
Содому и Гомору ако се у њима нађу макар три праведника. Када
Господ није у Содоми и Гомори нашао ни три праведника, та два
града су осуђена на опустошење. Аврам Га је молио да поштеди
макар његовог синовца Лота и његову породицу. Господ му је
рекао да ће поштедети Лота и његову породицу, али када напусте
град да се нико не осврће, јер ако се неко осврне, претвориће
се у стуб од соли. Лот је с породицом кренуо да напусти град.
Његова супруга се сећала шта све оставља за собом и било јој је
тешко па се осврнула и тог момента постала стуб од соли.
Ви, драги др Батуране, тражите од мене да се осврнем, не
ради тога да видим богатства и лепоте које иза себе нисам
оставио, већ да разгледам рушевине и да Вам кажем ко је за њих
крив. Испунићу Вам жељу и чепркаћу по болним местима.
Империје које су до сада постојале, нису срушене споља, већ
изнутра. Наша држава Србија се од памтивека руши и споља
и изнутра. Нема потребе да Вам дајем примере јер сте добро
упознати с историјом па знате за наше и династијске и народне
сукобе.
Нећу се задржавати ни на времену Другог светског рата, ни на
грађанском рату у троје и на свим страдањима и пустошењима
тога доба.
За време рата, у који смо улетели без стварне потребе и за
рачун других, ко нас све није клао и убијао: Немци, Бугари, Ма-
ђари, Усташе (да не кажем Хрвати, јер нису сви Хрвати чинили
зла), а убијали су нас и савезници Енглези и Американци бом-
бардовањем. На захтев Тита и његове “ослободилачке војске”
чак су нас и на празник васкрсења Христова бомбардовали.
И данас нас и растурају и сами се растурамо. У свету смо,
захваљујући подлој (плаћеној и добровољној) пропаганди, по-
стали предмет поруге и мржње. Мрзе нас непрјатељи, али нас
ни пријатељи не воле. Раде нам о глави непријатељи, али им
помажу и пријатељи и наши сународници, а нарочито неке наше
даме које су у служби наших непријатеља. Они који нас воде, у
држави, па и у цркви, нису слепи као вођа у приповеци Радоја
Домановића, већ су заслепљени својом гордошћу и похлепом.
А и неколико челних епископа Српске Православне Цркве ни-
су бољи. Ради се о заиста интелигентним особама које су се
погордиле и сматрају да су паметније од свих других. Углавном
се ради о епископима који су се школовали у Грчкој, па зато за
њих кажем да су се погрчили. Нису им извор вере и знања свети
оци, већ Зизјулис (Зизиоулас). Њима није ништа што је српско
довољно добро. Нашу иконографију замењују накарадним сли-
кама (не могу да кажем иконама), опет Грка, од којих су неке
порнографија (имам примерке сачуване у комјутеру). Није им
добра света литургија како се код Срба служила од Светога
Саве па до појаве ових мудраца са Запада. Православна Црква
је Саборна и у њој су се, до појаве ових премудрих, одлуке
доносиле саборно. Сада иде по оном – свака вашка обашка.
Атаман ових обновљаша је епископ Атанасије Јефтић. Некада
је он био истинско светило цркве. Многи се питају како је дошло
до те промене код њега да од светлоноше постане сејач помрчине.
Ја имам једно објашњење. Када ми је, доста одавно, рекао да је

Поезија
07. 03. 2021
Марија Радић

Нeпристајање

Предуго трагам за оним
који ће распадање мог тела
учинити подношљивијим када године исцуре
и окамене се у алеји са троцифреним бројем
неког београдског гробља.

Кажу да ми то тад неће бити важно,
али ја ипак дубоко верујем у то
да говор расцветаних бокова
остаје записан тамо
где ћемо се једном поново срести.

Немир је моје тело
кад год изађем из сопствених зеница,
не бих ли још једном помиловала
све своје ожиљке,
нежно и пажљиво,
као да то чиним последњи пут.

Ти кажеш да није лако волети ме,
јер непрестано измичем годинама
и омчама које оне доносе са собом,
а не знаш да се животу чудно дајем –
тако што цела нестајем у лепоти –
само потпуним нестајањем постајем присутна.

Кад поново одеш у себе, чекај ме,
да још једном топло умремо заједно
и тако нахранимо гладне звери
и расплачемо нашу нерођену децу,
а време које смо изгубили уши за моје уши.

Немир је постао претежак за моје руке –
боли ме сопствено неизречје,
боли ме недир,
болиш ме ти.

Манифест модерне љубави

Осми је фебруар, постмодернистичка година,
уместо добро јутро изговарам дођавола,
топлота ноћи је поново кратко трајала,
садашњост се испразнила,
а ја и овог јутра осећам твој мирис –
и нежност је, и снег, и декор, и мапа.

Таксиста слуша шансоне,
моје уши пуне су паучине,
нас двоје, безимених, возимо се,
Ne me quitte pas, пева Жак Брел.

Ја сам уморна лутка изгубљена у игри,
лаж је да се игра никад не заборавља,
не заборављају се само тачке
чијим се насумичним спајањем ствара целина,
црвени кармин мој је савезник
(дубока смо бића скривена иза јефтиних паравана).

Таксиста прича о бесправној градњи,
о уништавању београдског духа,
о новогодишњем осветљењу,
које је у ствари целогодишње.

Он не зна да ја волим те светлеће лампице,
јер због њих на тренутак заборавим
одласке и умирање.

Ја сам тужна лутка,
која петком купује цвеће на Ђерам пијаци
и не може да заспи без успаванке,
ти си ми рекао да је то смешно,
ти ниси знао да је стварност начин на који живиш.

На семафору је црвено светло,
таксиста је нагло закочио –
пролази човек која гура колица,
лице му је озбиљно и мирно,
поред њега шета велики бели пас,
срећан пас.

Тај призор ме подсећа
на једину стварну слику у мом животу –
вијугави пут до куће поред ког су расле булке.

Никада се нећу излечити од памћења,
ни од његове скривене дубине,
у коју је стало све што је било и што је могло бити.

Песма се завршила,
таксиста каже да једино шансоне воли да слуша,
јер су љубавне песме све што нам је остало,
а ја сам све покушала како бих пронашла оног
који ће са мном бити присан као са собом
у тренутку кад спусти главу на јастук.

И не, нисам ја псето гладно нежности,
већ само трагам за мирним радостима,
попут оних на песковитим обалама
сланих и далеких излазака сунца.

Магла увлачи у утробу јутра
све осим мог ћутања о теби.

Растку Петровићу

Прогоне ме тужне слике стварности
сваког јутра кад кренем у нови дан –
обучем плаву хаљину,
ставим око врата цветну ешарпу
и правим се да је све у реду.

Људи умиру лако и брзо,
живот је постао игра на срећу,
а смрт једини начин да се окуси лепо ништа.

Сви смо празни,
сви смо уморни,
сви сањамо како бежимо.

Усамљеност ме плаши сваке ноћи
кад затворим врата и навучем завесе,
јер тада нестаје свака нада
да ће ме нечији глас дозивати,
да ће ме неко требати,
да ће неко испод овог неба изговорити моје име
тако да одјекне у вечности.

Нема вечности, кажу,
нема љубави,
нема Бога.

Слушам то свакога дана,
па чучнем дубоко у себи
и згрчим се замишљајући
да нисам још рођена.

Ти си рекао да
ниједан живота сан
није тако чист
и од свега чедан,
као да је у трбуху неке матере,
и ја сам ти поверовала
(од тада те носим у очима као влажну сену).

Овога јутра сам видела човека
којег су појеле године,
био је окружен голубовима
и личио је на тужног пајаца
којем су деца у игри откинула ногу.

Док се сви ми возимо ка животима
у којима је све веће од нас самих –
он храни голубове хлебом који није његов
и ослања се на велики бели зид,
иза којег бди Ново гробље.

Знам, и он је сâм, али овог јутра
он је једини путник који зна где је пошао.

Нове сенке

Усне су ми модре кад год одлази лето,
јер непрестано љубим небо,
Милошеву последњу утеху,
и осмехујем се тужно,
зато што пребрзо пролази баш све –
немогуће је не потрошити године,
немогуће је сачувати мирисе.

Живот се пребрзо осипа,
узалудна су сва моја непристајања,
узалудна су надања ћу на улицама овог града
срести оног чије ће руке бити снажније од мојих –
руке које обричу чуда,
руке које не боле,
руке које јесен претварају у злато,
распеване руке,
неиспричане руке,
топле руке које ће ме направити дететом.

Ни овај град више није исти,
његови пролазници су усамљеници,
превише је лудости, а премало страсти.

Јесен се буди
и већ сам уморна од великих планова,
од сада, одмах и сместа,
уморна сам од мајмуна побеглих из кавеза,
и њихових несрећних мајмуница,
од свих сила и тутора,
од гласних и напрасних.

Лето се топи пред мојим очима
и сад схватам да на овом свету
само лето умире топло.

Стави руке око мога струка
и отпевај ми успаванку,
ту, где је болело,
израшће цвет и испод њега реч.

Грч уместо тела

Можда ћу једном заборавити
твоје пречисте руке и нечисте шапате,
али никада нећу прогутати твоје име:
довека ће ме подсећати на нерођену децу
утопљену у празним жељама.

Треба отићи, бестидно отићи,
заборавити све нежности,
пролећа и страсти,
треба отићи далеко,
у пољупце гомила,
тамо где су све радости болне
као и сам живот.

Треба отићи док још има времена
за младост и лепоту,
отићи са цвећем у рукама,
не окренути се, не застати,
отићи у сунчана јутра,
заборавити да љубав није довољна,
да бог ћути,
и да живот није непролазан.

Треба отићи,
понети сва неизречја,
расути их по хоризонту,
јер још само у плаветнилу
ништа не боли.

Глад

Уморила сам се од бежања,
удахнула сам тугу снажно,
допустила сам јој да се разлиста иза зеница,
и процвета испод коже и младежа,
тамо где увиру изливања живота –
у дубини прокрвљене утробе.

Оставио си ме у празнини,
и данас не знам да ли
она припада теби или мени –
остала је после тебе
или си је ти само осветлио?

Празнина боли највише,
јер је не видим, а тумачим је
кад год се у мноштву осврнем око себе
и схватим да нема никога,
да сам сама, сасвим сама.

Понекад бити жив
значи умрети сада и овде,
расути се у делиће,
јер у свакоме од њих
откриће се друго лице
чије смо црте изменили,
и зато сваки наш покрет није безазлен –
остајемо на лицима других људи
(трагови у кожи стварни су и неизбрисиви).

Уморила ме је жудња за лепотом,
не постоји вечни рам у који је могу уоквирти,
а ако не постоји заувек, моја чежња је наивна
попут играња школице дечака и девојчица
у напуштеном парку поред Новог гробља.

Не постоје први снегови,
ни прве љубави,
не постоји боја твојих очију,
ни укус твоје пљувачке,
не постоји равнотежа,
ни заљубљени брачни парови,
не постоји заборав,
ни срећан крај.

Постоји дубина,
у коју је неко посејао немир,
што светлуца и тако се сели у очи,
и постоји још само лишће,
које ветар разноси кроз тишину ове ноћи,
у којој смрде напуштене кости лета.

Поезија
07. 03. 2021
Виктор Радун Теон

На раскршћу

Фантазија или рапсодија
речи остају на раскршћу
језиком прелазим бездан
крик се губи у блату
штрчиш из крхотина
научио сам да бројим
кораке до бесмисла
рукама те проричем
срчом и пепелом
твоје тело посипам
трагам за твојим ковитлацима
негде иза праскозорја
из твог пупка ниче бакарни лотос
гледао сам како тонеш
у сребрну плиму
а ја сам прелазио
у тишину

Без превода

Бог је само љубичасти сомот
који прекрива твоје слабости
посадио сам још једно стабло
и спремам се
да те гледам
док се купаш
верујем да ћу нестати
како бих постао доказ
постојања вртлога
престао сам да читам
и дланови су ми жедни
у реду
нема места поред тебе
неки нови молекули
тискају се
да те заштите
време је, помислим
да прочитам
све испочетка
само без превода

Знак питања

Кожа је провидна
под језиком
склупчана тишина
свето јединство
додир зачиње знак
ружа у оку
трн на длану
пре искуства је слутња
питања се множе
у бујицу
како прећи
улицу
пришао сам арлекину
загледаном у излог
нисам га ништа питао
није имао лице
негде у сенци
дрвета спознања
омамљујући пој
ноћи

Евангелион

Дрво и сећање
небо зри
немогућим садржајима
имам још тренутак
образац је исти
на жрвњу
крв недосањаног
лешеви дишу
ова соба је сабласна
по угловима вриште
непорођена деца
хамлетовска дилема
узимам твоје тело
да осванем изнутра
да се сакријем
у звоњаву
која најављује
евангелион

Проза
07. 03. 2021
Весна Капор

Све је то тек трен

Јесмо ли сабрали тегове?
Шуме у језеро силазе
И сећања се разилазе
У светлост, у страх, у снегове.
Иван В. Лалић

У дубини ноћи приче су расуте као звезде. Парамо дубоку таму
несводљивог неба. Мати и ја. Све што боли, може да озвезди.
Између онога што ће се догодити, и онога чему се надамо, са-
мо је дах. И цела модрина ноћи у којој свет спава. Час је кад око не
хвата никакву линију хоризонта.
Мајчин глас као уже, вуче време.
Ти мислиш да је мени било лако!
Три године, у кући, сједио нам је тај кожномантилаш! Хеј! До-
нио некакaв проглас, сјео и чекао. Државне непријатеље. Вели,
дођи де, мала, вамо. Је ли ко долазио непознат? А познат?
Доносио нам писма, од оца; отварао и читао наглас. Тамо ђе је
писало фала Богу и слава Оцу на небесима, повисивао је глас, па
колутао очима, пребечивао: сад вас све могу стрпати у бувару! Ни
шта је бувара ни што бисмо тамо, нисам знала.
Могу да замислим мати; мала мргуда на фотографијама
из детињства, са обавезним плетеницама, шири очи и слеже
раменима.
Личио ми на тату. Сједила сам му у крилу, еј!
Нисам вјеровала да тате нема. Вадила сам испод превијених
тканица слику. Један брко, отуд, лијеп као Бог, гледао ме је. Онда
бих са стране загледала, тог што сједи, тог у црном кожном ман-
тилу, и мислила како је то, ипак, он. Прерушен. Само нико не
смије то да каже. Сви се правимо луди.
Помисли. Размјештали му за спавање, поред пећи, а ми сви
у другој соби гријали се дахом. Једни другима дували у врат.
Правили ватрице од којих се гријало цијело тијело.
Својој деци пирим у вратиће и сама. Увече кад нас ухвати
зимни неспокој. Они тад цикте. Па се умире. Лепо је, кажу. Тај
дах ватрице, греје. У ноћима сенки, месечине која хлади чела,
прашкастих ноћи, жалобних часова, у баруштинама маглених
дана, кад су сенке страшније но у ноћним походима.
Просипају се речи, дрхти непознато време међу нама. Мајка
и ја, седимо на очевом лежају, попуњавамо његову одсутност.
Између онога што ће се догодити и онога што чекамо савијене су
све речи.
Мати прича, између два трена, на чистини вечности, ове ноћи.
Улегле у дубоке прашкасте сате између казаљки што стално краду,
одузимају од онога што јесте и домећу на оно што бежи; улегле у
пространство часа, у коме дишу све године, пролетеле у овој соби,
у овој кући. Густо преплетени дахови, смех, грке речи, тешки
снови; испраћаји, доласци, поласци. Гозбе. Пијанства. Све. Све
нас то походи. Горчи и разнежује.
Нас две као лавице. Седимо једна наспрам друге.
Празнина нас грли; страшна и коначна. Чујемо како сова
прелеће са бора на бор.
Мајка окреће лице на другу страну. Као од камена, чврсто.
Требало је да га возимо даље. Даље, велим.
Кривиш мене?! Мене!
Свако у свом ћошку немо урања у сусрет са оним што избе-
гавамо да именујемо.
Никад, никад се неће вратити. Овдје.
Сам је ушао у кола. И сам се попео у болницу.
Прије уласка, застао; трајао је тај поглед читав један уздах. Дуг
као вјечност. Тужно махнуо.
Дрхтало је јутро у њиховим очима, видим.
Знала сам дa је готово. Знала сам.
Ниси рекла. Ниси ништа говорила, мајко.
Још ми у ушима звони њен глас: пун, једар од присуства паж-
ње; од гошћења; од непрестане вреве, дима, кафе, ракије, мезе.
Читав град, читав, читав… сви долазе, долазе да нас посјете. Хајде,
не можемо сад да причамо!
Још звони њен глас. Њена крепкост у сусрету са смрћу; као
брана. О, тај њен зрели глас; и смех; био је пропорционалан
страху; нисам разумела. Не постоји оно што се није још десило.
Тако она мисли. Ти часови подељени са другима; потврда су да је
све добро, о, како није, одлично је.
Волела сам да верујем да је тако. Весело. Оздрављујуће. И
остала да снимам прилог за телевизију. Глупа амбиција; пола дана
на Калемегдану; три минута намонтираних речи. Цео дан сунце
је невесело залазило за облаке; ветар мењао смерове, обмотавао
ми косу око речи; упадао у уста; у очи. И шта сад хоћу?
У том дану, киша са свих страна наваљује. Динара немам.
Мокра као чеп, и сиромашна као црквени миш; не умем да
изађем из парка; просто не умем. И шминка, и оне речи, овде
мерене сатима, угруване у три минута, сливају се низ грло, низ
лице. Ником то, овде, није потребно; то што је руски писац,
антиглобалиста, писао о мрачном новом веку.
Плачући, четвороношке, пењем се стубиштем. Бацам у пред-
собље, на голи паркет, и ридам. Отац пита, кад ће то бити при-
казано; појма немам, можда и никад. Вели, тог јутра, под ребрима,
лијево, проболо, просврдлало. Стезало.
Кривиш сад мене?, вели мајка.

Проза
07. 03. 2021
Анђелко Заблаћански

Кад све прође

Не знам. Не знам шта је љубав, не знам шта је суштина среће, а
живео сам, тада сам мислио пуним плућима. Увек окружен
пријатељима и лепим женама веровао сам да је то оно што
човека чини човеком. А ево, сад сам сам, сам као стари пањ у
својој седамдесет и четвртој години живота. Нигде друга, нигде
пријатеља. Никог. Седим и гледам шаренило корица књига по-
ређаних на полицама окаченим на сва четири зида моје радне
собе. Гледам и паде ми на ум да је Црњански негде записао како
се права пријатељства рађају само у детињству и раној младости,
а да су у каснијем добу ретка и једино могућа у затвору или рату.
Паметни наш Милоше, како ме својом суровом искреношћу
дозиваш памети. Зато сам одбачен и сам, јер мој школски друг
Јован Рашовић, кроз цело наше школовање – од основне, преко
гимназије и студија књижевности (додуше, ја само до краја друге
године кад се пребацих на Војну академију), погибе у својој
четрдесет трећој, ни крив ни дужан, на пешачком прелазу док је
имао зелено светло. Покоси га нека пијандура и то таман кад је
спремао треће издање свог романа Ветрокази у души. Таман кад
су га прихватии и критика и читаоци. Кад је коначно својој деци
могао гледати у очи као отац који вреди, кога не пљује свака шуша.
О, Милоше, пријатељ из детињства је брат. Био ми је раван с
мојим Стеваном које нас је исти отац створио и иста мајка на овај
свет донела. Свет где ништа није како би требало, где лицемерство
влада над разумом, преваре над поштењем. О, Јоване, како тад
преживех! Не знам. Не, нисам плакао над твојим одром. Било
би то против твоје воље. Био сам храбар као што си ти увек био.
О, брате мој. С Јованом сахраних и пола себе. Као да ми је неко
ишчупао утробу, пресекао срце на два дела.
Десетак година касније стекох новог пријатеља. Чинило ми се
као да је Јован устао из гроба и да смо наставили с пријатељевањем
тамо где га нас je његова смрт прекинула. И опет сам се сетио
нашег великог писца. Опет су непогрешиво звониле његове речи
које негде прочитах: У зрелим годинама у затвору или рату. Заш-
то није робија? Зашто у српском усуду? На светој земљи. У дру-
гом косовском боју. Ту упознах капетана Маркa Подбрадицу,
командира моје батерије. Батерије чији противавионски топови
нису могли ништа тим сулудим НАТО пилотима. Нисмо их ни
дирали да нас не открију. Тукли смо рафално по шиптарским
бункерима и рововима. Кажем упознах капетана иако сам га
знао десетак година кад је из Црквеница прекомандован у мој
пук. У миру комадант своје командире познаје само као официре
који му подносе рапорт, а он њима наређења. На Космету видех
какви су људи. Подбрадица је био посебан, сељачко дете, у зрелој
младости, ожењен девојком коју је заволео још у осмом разреду.
Ноћима и ноћима смо причали о свему пушећи из песнице да нас
жишка не открије. Постали смо пријатељи, а кад ме је рањеног у
потколенице вукао кроз шипражје километар и по до наше те-
риторије, тад ми је постао млађи брат. Он и мој Стеван седели су
поред мене кад сам се пробудио у војној болници.
И ево ме жив сам, или ми се само то чини. Жив и сам. С
Јованом сам сахранио прву своју половину, а пре две године, кад
изненада, мој драги пријатељ капетан Подбрадица једне ноћи
заспа, а ујутро се не пробуди, нестаде и моја друга половина. Сад
то схватам. Сад ми је Црњански отворио очи да су сва остала
друговања била чиста лаж, голи интерес, а мислио сам да са
сваким од тих људи градим мостове којим ћемо се налазити и
стизати један до другог кад нас старост стигне.
Самујем. Уста ми се осушише. Већ седам-осам дана реч нисам
прозборио. А с ким ћу кад немам ни кучета ни мачета. Нисам се
женио никада, али не зато што сам избегавао жене, већ што нисам
умео да волим. Лупам ко максим по дивзији. Ко не уме волети кад
има кога. Око мене су се стално мотале неке налицкне, кикотаве
девојке којима је годила моја униформа, мој углед у граду, моје
познавање књижевности, или потреба за неком услугом коју
им могу учинити. Никад права и сродна душа. Ех, када бих сад
срео неку сличну, а кажу да свака душа има своју другу половину,
био бих јој слуга, а она моја краљица. Ко ли је то написао? Није
Милош, није Дучић… Тагоре! То су његови стихови. Где ми је
она мала зелена књига са белим цветићима? Наћи ћу је. Морам
га поново читати. Размишљам да ли је он у својим предивним
песмама лирски субјекат, или, ако се сећам часова књижевности у
гимназији, лирски субјекат може бити песник, али најчешће није,
јер би то онда било нешто лично што читаоце не би занимало.
Ево је. Ево моје зелене књиге. Читам је сатима и све сам
више убеђен да је он, браманов син, велики индијски песник
тај Градинар. Враћам се на прву песму, са жељом да ми се бар у
старости ово деси: “Хоћу да напустим свој стари посао. Бацићу
мач и копље у прашину. Не шаљи ме више на далеке дворе; не
крећи ме у нове победе. Учини ме Градинаром свога Цветњака.“
Има ли под капом небеском таква жена? Жена коју бих волео,
а и она мене из свог женског срца. Умрећу празан, жељан људи
попут Јована и Марка, жељан жене из Градинара.

Проза
07. 03. 2021
Стојана Гаровић Магделинић

У тегли јагоде

– Постаће од тебе велики човек, мој Јанко, велики и поштен
– говорио је Михајло сваки пут кад смо одлазили на море,
пролазећи вијугавом магистралом изнад Мојковца, где су сеоска
дечица, у топлим летњим данима, стрпљиво стајала држећи у
рукама пуне тегле шумских јагода и срамежљиво их нудећи
возачима. – Ко почне да ради одмалена, ствараће целог живота.
А Јанко, ситан, мршав дечачић плаве, од сунца потпуно по-
жутеле косе, бледуњавог лица и светлих, скоро белих обрва, ко-
је су се једва назирале преко дубоког ожиљка који је засецао че-
ло, климао би главом на сваку Михајлову изговорену реч, што
би значило, “тако је, разумео сам,” чкиљећи тиркизно зеленим
очима у нас. Михајло би му потом пришао, узео из његових руку
три тегле са јагодама, тутнуо му шушкаве новчанице у шаке и
помиловао га по глави.
Сусрет са малим Јанком ми је, сваки пут, после увек по-
нављане Михајлове приче о драматичности Мојковачке битке из
деветсто шеснаесте године и сведочењу његовог “ђеда” Николе о
учешћу у тој бици, представљао истинско задовољство. Детаљи
борбе са аустроугарским војницима, како је говорио “ђед“, љута
зима о Божићу, стајање укопаних људи у снегу до рамена, игли-
це леда на брковима и обрвама, слаба одећа и наоружање, глад,
неравноправно бројнија војска, крв на све стране, “а вуци за-
вијају” – све је то одавало утисак велике трагедије, те се свако
путовање на море са Михајлом претварало у саучествовање у
патњи тих људи пред моћним непријатељем.
И сваки пут у мојим ушима некако најстрашније је одјеки-
вало оно: “а вуци завијају“.

* * *
– Идеш ли у школу? – питала сам Јанка кад смо га први пут видели.
– Идем. Завршио сам трећи разред.
– Какав си ђак?
– Врлодобар.
– А што ниси одличан?
– Помажем мајци. Немам оца, па морам да помогнем.
Угризох се за усну.
– Извини, Јанко, што сам радознала.
– Тата ми је настрадао несрећним случајем у шуми… кад је
секао дрва.
– Баш ми је жао – прекорих себе због несмотрености што са
дететом причам о трагедијама.
– Имао сам само три године. Баш сам био мали. Дуго нисам ни
знао да је тата настрадао.
Уздахнух, не знајући шта бих рекла.
– Оно што је још интересантно јесте да је тата, како ми мајка
стално прича, настрадао баш на мјесту гдје је његов дјед, давно, у
вријеме Мојковачке битке, на сам дан Божића, по љутој зими, кад
су вуци највише гладни, и кад најјаче завијају, погинуо.
Михајло и ја се само погледасмо.
– Добро, Јанко, нећемо више о томе. Извини, али и врлодобар
ђак је добар ђак. Само настави да помажеш мами – покушавам да
се ишчупам из тешке Јанкове приче.
– Хоћу. И сестра помаже.
– Е, имаш сестру?
– Имам. Старија је од мене двије године. Она помаже мами
око оваца.
– Од чега ти је тај ожиљак на челу?
– Спотак`о се кад сам имао четири године на камену пред
самим кућним прагом.
– Што се ниси пазио?
– Ма пазио сам се, него сам имао пуне руке дрва, морао сам да
их унесем у кућу, па нисам видио ђе корачам.
– Мораш се чувати – већ ми срце лупа као да хоће да искочи.
– Чувам се.
– Баш сте дивна деца, вредна и одговорна. Поздрави маму и
сестру и настави да будеш добар као и досад – кажем, и даље с
кнедлом у грлу.
– Добар си ти, мој Јанко – додаје Михајло. – И вредан… Видимо
се за једно месец дана, у повратку с мора. Припреми свеже јагоде
и боровнице да носимо за Београд. Постаће од тебе прави човек…
И поздрави маму и сестру.
Сваког лета, после тешко подношљиве приче о деда – Ни-
колином учешћу у великим страдањима црногорске војске обе-
леженој Мојковачкој бици, сусрет са симпатичним дечаком
Јанком био je право освежење. И обавезна иста питања: како
су мама и сестра, јесу ли родиле у шуми јагоде, хоће ли скоро
боровнице, јесу ли се овце јагњиле, има ли траве, је л` почела
косидба… и тако.

* * *
Пролазиле су године и сваки пут смо на истом месту куповали
јагоде. И више није било Јанка, али су јагоде у теглама нудила
нека друга деца, истрчавајући, покаткад и неопрезно, према ма-
гистралном путу, са само једном жељом, да продају теглице
укусног шумског воћа и зараде макар мало новца.
Једног лета на море смо кренуле само Исидора и ја.
– Само би неко ко је луд пошао на море овог јутра – мрмљала
сам себи у браду док сам тог раног августовског, тачније илин-
данског јутра, које је више личило на јутро позне јесени, убацивала
ствари у гепек аутомобила.

Проза
06. 03. 2021
Никола Момчиловић

Кућа број 13

Два студента, адолесцента, стигоше у варошицу. Јутро, сунце се
на истоку рађало и својим зраковима дало знак за нови дан – нова
енигма. Станица, удаљена неких пет минута пешачења од градића,
екстеријером није пружала утеху путницима. На једној страни је
било локално гробље, а на другој страни пољане кукуруза и бо-
рова шумица. Поред те пољане била је станица. Кућерак саграђен
од цигли. Ту ради Маки, старији човек, седе косе, увек намрштен,
припит и занесен решавањем укрштеница. Испред је мала ве-
ранда, пар столица и клупом, увек резервисаном локалном алко-
холичару Мити. Двојица младића, након краће консултације
са Макијем, упутише се ка варошици. По Макијевом упутству,
свратише у паб “Гремлин” , где их је чекала старија жена, Дивна.
У својој седамдесетој години изгледала је прилично живахно и
раздрагано.
– Добар дан, овде би требало да нас чека старија жена, Дивна
се зове.
– Ахаа, вас двојица сте сигурно Филип и Немања, чека вас за
столом на спрату – упути их конобарица.
– Добар дан, госпођо Дивна, ја сам Немања, ово је Филип.
– Е момци, добро ви нама дошли. Хоћете ли кафу или неко
пиће?
– Хвала, али уморни смо од пута, било би боље да кренемо
одмах.
– Наравно, наравно.
Возећи до њене куће, варошица није оставила јак утисак
адолесцентима. Испуцали асфалт са понеком рупом. Људи, неки
шетајући, поједини седећи испред продавнице убијајући “по јед-
но” , бледа лица и језивим погледом испратише их. Јутро је било
сунчано, међутим, хладноћа је преовладавала градићем.
– Ево момци, стигли смо.
Велика дрвена монтажна кућа, близу борове шумице, на крају
насеља са огромном авлијом. У башти беху мале статуе анђела
и мала фонтана од камена. Жубор фонтане, зелена површина,
цвеће и статуе анђела били су права персoнификација раја.
Испред је била веранда, дуж целе куће, са љуљашком, сточићем и
столицама. Направили су краћу турнеју кроз кућу oд подрума до
њихових соба на спрату.
– Ово су ваше собе – рече она дајући им кључеве. Собе су биле
једна поред друге.
– А је л’ има овде још неког од станара или само нас двојица? –
упита Филип.
– Моја кћи станује овде, њена соба је на крају ходника, тамо.
Данијела се зове. И имамо Невену. Она је овде пар месеци, али
пролази кроз тежак период. Оставио ју је дечко, отишао преко
ноћи. Од тада она мало бунца и каткад се разнежи па се расплаче.
– Само због дечка? – цинично упита Немања.
– Синко мој, љубав је то. Може да те подигне у небеса нечија
љубав, али исто тако да повреди као да ти неко зарије нож дубоко
у срце само једним поступком или једном речју. Лепота, сјај,
осмех, радост, међутим, бол, патња, недостајање, туга, све је то
љубав. Кратко речено, љубав је осећај постојања. Будите мало
пажљиви са Невеном. Причајте са њом, али јој дајте и простора
да преболи овај период.
– Нема проблема тета Дивна. Бићемо добри са њом.
Дивна је отишла својим послом. У кући су остали троје мла-
дих. Филип и Немања у својим одајама, припремали су се за нови
почетак. Дошли су као помоћ старој госпођи, приде да зараде
нешто новца, како би наставили своје школовање. Власница
куће је имућна госпођа. Отмена, и држи дисциплину. Момци
би јој помагали око тежих ствари, преношење и изношење на-
мештаја, цепање и слагање дрва, окопавање баште… скоро за све
домаћинске послове. Након што би обавили посао, седели би на
тераси на спрату, иза куће. Поглед је био уперен у природне лепоте
борове шуме. Међутим, поред те лепоте, у исто време се јављала
сабласна нота те шуме. Као нека енергија, која је утеривала језу и
страх. Док су седели и уживали уз поподневну кафу, наједном се
појавила Невена. Црвенокоса рашчупана девојка са размазаном
шминком од плакања.
– Ви сте моји нови цимери? – упита их незаинтересовано и
навали се на ограду терасе гледајући према шуми.
– Да, ја сам Немања, ово је Филип. За тебе Неца и Фића. Хоћеш
ли кафу?
– Нећу. Колико остајете?
– Договорили смо се на 60 дана. То је неких 2 месеца.
– Много је то, рече она хистерично. – Не можете толико…
морате да зовете неког да дође по нас овде! Цела ова варош је
сјебана! Сви су овде сјебани! Убили су га, пили су његову крв! Она
је вештица!!! Морамо одмах да идемо одавде!
На тренутак је стала, као да је заблокирала. Поглед јој је био
празан. “Не, није вештица…не знам шта говорим…све је у реду…”,
говорила је ово, мало трзајући и као кад на тркама пиштаљком
најаве почетак трке, отрчала је у своју собу.
– Хахаха јеботе, ал’ је ова прсла! – поносно рече Филип.
– Искулирај мало. Идем да видим шта се дешава са њом.
– Пусти је Нецо, нека се исплаче мало. Биће јој лакше. Попиј
ово па да наставимо са радом.
Још неких сат и по до поноћи. Сви су заспали осим Немање.
Ноћна птица. Дописивао се са девојком. Све је било тихо. Зри-
кавци су певали своје песме, а свици су мрачне ливаде красили
као што уметници красе овај свет.

Страна 1 од 4

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2021