Јован Попов
Буђење самосвести: Ликови слугу код Достојевског
(Уз 200-годишњицу рођења и 140-годишњицу смрти)
Међу најстаријим сталним мотивима европске књижевности,
оним које је још Хомер установио у својим еповима, један од на-
ративно најзахвалнијих и жанровски најфлексибилнијих јесте
мотив односа господара и слуге. Већ у Одисеји он је био реа-ли-
зован у широком семантичком опсегу, кроз јунаков однос са анти-
подским ликовима слугу – од поузданих и верних Еумеја и Еури-
клије до дрских и вероломних Мелантеја и Меланте. Потоње књи-
жевно наслеђе, како приповедно тако и драмско, обиловало је не-
раздвојним тандемима слуге и господара, посебно тамо где се
фабула конституисала око њиховог узајамног односа грађеног по
принципу контраста: физичког, карактерног, образовног, етичког
итд. Притом је динамика тог односа, као и саме фабуле, често би-
вала подстицана кретањем: Дионис и Ксантија, Дон Кихот и
Санчо Панса, Дон Жуан и Зганарел, Жак Фаталист и његов гос-
подар – сви они су у сталном покрету и тешко би их било зами-
слити у стању мировања. Рекло би се да је, у свом изворном
облику, мотив односа господара и слуге најбоље функционисао
у комбинацији са мотивом путовања, односно да је укрштање та
два топоса вековима било опробан рецепт за градњу занимљивог
заплета.
Неке од ових инваријанти затичемо и у делима руске прозе
средином 19. века, али је могуће уочити и нека одступања од
утврђене матрице. У Гогољевим Мртвим душама констатујемо
да је хронотоп путовања задржан, али да је дошло до удвајања
лика слуге. У служби главног јунака, бившег државног чинов-
ника и самозваног велепоседника 1) Павела Ивановича Чичико-
ва, налазе се кочијаш Селифан и лакеј Петрушка. Они се у при-
повести појављују некада засебно некада заједно, али по пра-
вилу на почецима или на завршецима поглавља, као везивни
елементи прстенасте сижејне структуре. Будући да се радња
романа одвија у годинама између Отаџбинског рата (1812) и
Декабристичког устанка (1825), Селифан и Петрушка су још увек
кметови у власти свог господара. То се јасно каже пред крај
првог дела Мртвих душа, у ретроспекцији у којој је предочен
Чичиковљев живот до доласка у неимановани губернијски
град, закључно са корупционашком афером због које је најурен
са места управника царине. Од великог, преко ноћи стеченог
иметка “остало му је десетак хиљада сачуваних за црне дане,
једно два туцета кошуља од холандског платна, и мала бричка
којом се возе нежење, два сељака, његове слуге: кочијаш
Селифан и лакеј Петрушка; још су му царински чиновници, по
доброти срца, оставили пет-шест сапуна за неговање лица – и
то је све”. 2)
Селифан и Петрушка представљају, дакле, део имовине, у
рангу са кочијама, кошуљама и сапунима. У складу с тим је и
господарево опхођење с њима – грубо и незаинтересовано.
Они су за њега ствари у личном поседу, о чијим евентуалним
потребама и проблемима себи не поставља питање. Једине људ-
ске карактеристике које Чичиков запажа код својих слугу
јесу оне које му сметају – Петрушкин задах и Селифанова глу-
пост, немар и пијанство. У основи, реч је о огољеном и нерав-
ноправном међуљудском односу, без назнака хуманости у опш-
тењу, чему са своје стране доприносе и подређени чиниоци.
Када пијани Селифан изврне кочије и господар му припрети
батинама, он мирно узвраћа: “Ако је да истучете, истуците: ја од
тога нимало не бежим. Што не бисте тукли, ако сам скривио? То
је у власти господара. И треба тући, јер се сељак размази; треба
држати ред. Ако сам крив, нека ме истуку; зашто да не истуку?” 3)
Овај простодушни фатализам духовито илуструје кметску па-
сивност и заосталост, а таквих илустрација има још – од описа
физичког изгледа, рђавих навика и нечистоће, до начина оп-
хођења са коњима, у којем се сједињују народска присност и
кочијашка суровост.
Сличне особине красе и Петрушку, али с једном битном
разликом: он је писмен и воли да чита, мада му садржина књига
није била примарни циљ: витешки роман, буквар, молитвеник,
било му је свеједно; “кад би му подметнули и хемију, он се ни ње
не би одрекао”, каже приповедач, откривајући у чему је суштина
Петрушкине библиофилије: “Њему се није свиђало оно што је
читао, него више само читање, или, боље рећи, процес самога
читања; како ето од слова увек изиђе каква реч, која понекад,
ђаво би је знао шта значи”. 4) Просвета је почела да захвата и
ниже слојеве друштва, али се њено право деловање још не осећа
– Гогољев Петрушка далеко је од образованих представника на-
рода од којих би се могла очекивати било каква врста револта,
осим гунђања себи у браду или опањкавања газде иза леђа. У
томе су он и неписмени Селифан једнаки, као и у лагању којем
спонтано прибегавају кад год буду ухваћени у преступу. Њихова
солидарност је сталешка и подразумевана, уходана до те мере да
се споразумевају намигивањем, а разумеју без речи. 5) И мада су
_________________________
1) “Незнатно је и скромно порекло нашег јунака. Родитељи су му били
племићи, али да ли наследни или лични – Бог би га знао. Није личио
на њих”. Николај Гогољ, Сабрана дела, књига IV. Мртве душе, превели
Милован и Станка Глишић, редактор превода Радојица Јовићевић,
Југославијапублик, Београд, 1991, стр. 223.
2) Гогољ, Мртве душе, стр. 237.
3) Исто, стр. 43.
4) Исто, стр. 21.
5) “Они се погледаше и погледима разумедоше: господар се извалио да
спава – могло би се часком куд-год скокнути” (Гогољ, Мертве душе,
стр. 152). То, наравно, подразумева само једно – опијање у оближњој
крчми.
Владимир Димитријевић
Динамички конзервативизам аристократског духа
Јана Алексић: Културна идеологија Милана Кашанина,
Институт за књижевност и уметност, Београд, 2019.
Наше место у светском простору
Милан Кашанин је једна од најзначајнијих фигура српске кул-
туре 20. века. Пре рата управик Музеја кнеза Павла и човек до
чијег мишљења се држало у круговима културне елите, после
рата скрајнут, али не и ућуткан, Кашанин је од почетка свог
стваралачког рада настојавао на изградњи нашег културног
обрасца у складу са најбољим дометима европске и светске
баштине, сматрајући да је истински стваралачки патриотизам
истовремено и израз универзалних људских стремљења. Он је
свој мисаони систем градио у складу са Гетеовим ставовима о
хорском сагласју стваралаштва многих народа као основној
идеји културног космополитизма. Упркос чињеници да је Каша-
нинов допринос промишљању нашег места у “суштинском свет-
ском простору” (израз Рајнера Марије Рилкеа ) знатан, до сада
нисмо имали студију која би се тим доприносом подробно и сис-
тематично бавила. Зато је дело Јане М. Алексић Културна идео-
логија Милана Кашанина значајан корак у расветљавању Кашани-
нових увида у темељне вредности нашег духовног поднебља.
Путевима персонализма
Студија је подељена на два дела – “Ко је (српски) културни
образац”? и “Кашанинова имплицитна визија културног обрас-
ца и културне политике у књижевној и уметничкој критици”.
У првом делу, Јана М. Алексић се помно бави питањем кул-
турног обрасца без кога нема размаха стваралачких потенци-
јала појединца и народа. Суочавајући се са појмом нације из
антрополошког, етнопсихолошког, социолошког, али и исто-
риософског угла, као и разликовањем национализма и патри-
отизма, културе и цивилизације, Јана М. Алексић, бавећи се
традицијом и идентитетом, поставља изазовно питање о кул-
турном обрасцу не као о уопштеној појмовној категорији, него
као о начелу личности. Њен подухват је у том смислу сасвим
на трагу хришћанског персонализма, наглашеног у делима зна-
чајних мислилаца двадесетог века, од Николаја Берђајева до
Габријела Марсела, који су устајали против раздробљености
слике о човеку насталој, по аутору “Философије неједнакости”,
пре свега захваљујући тријумфу техничке цивилизације и култа
материјалног прогреса.
Христоцентричност Српске културе
Наслањајући се на увиде Милана Радуловића, Јана М. Алексић
указује на христоцентричност српске културе, која је, у свом
језгру, заснована као патријархално – хришћанска, да би се,
пред изазовима секуларизације, касније убрзане насилном де-
христијанизацијом, уобличила као светосавска култура, што
ставља духовно изнад материјалног и човеков свет одбија да
сведе на “прогрес у воденици смрти” (израз Јустина Поповића).
Лик Светог Саве, који је љубав према Богу мерио љубављу
према човеку, трајно је надахнуће српске културе, утемељене
на стремељењу ка слободи духовној и државотворној, али и
свести о неопходности свечовештва. Из светосавског извире
и косовско опредељење као схватање о пролазности овдашњег.
Оно не води у нихилизам, него указује на стваралачку потребу
да се сазда оно што је непролазно и неразориво. На трагу Жарка
Видовића, Јана Алексић сматра да је наша култура била и
остала немогућа без историјске свести која се стално обнавља
као заветно осећање. Тиме и појединац и народ добијају снаж-
но идентитетско утемељење, али отворено за примање плодо-
творних утицаја Другог и другачијег, сасвим у складу са тврд-
њом Момчила Настасијевића да је неопходно “активно при-
мање” свега вредног са стране – то јест, како рече песник
“Седам лирских кругова”, “на све мелодијске надражаје споља
одговорити својом личном мелодијом”.
Смисао конзервативизма
Приступајући Кашанину, Јана М. Алексић помно прати тра-
гове његове интелектуалне еволуције која никад није имала
револуционарних скокова. Кашанинов “конзервативизам”, за
који су га “леви” критичари, попут Елија Финција, оптужи-
вали, био је динамичка, а не статичка појава, сасвим у скла-
ду са дефиницијом конзервативизма коју даје савремени рус-
ки мислилац Андреј Анисин у огледу “Конзервативизам, тра-
диција и онтолошка слобода човека”: “Смисао конзервативизма
је – управо у чувању и настављању традиције. Реакционарност
и супротстављање прогресу уопште нису смисао конзервативне
идеологије. Противљење онтолошкој и историјској распамеће-
ности, бесмислу и лакомислености, који воде сушењу живо-
та – то је смисао исте. Другим речима, стваралачко зидање
и обогаћивање живота, дубока укорењеност и жива цватућа
сложеност свих пројава живота, то јест, – истинска човекова
онтолошка слобода – то је смисао конзервативизма.” Управо
зато је Кашанин умео да оживи нашу средњовековну књижев-
ност, показујући да се она није заледила у пуком догматизму
“поучителног” тона, него је умела да живо изрази духовну и
душевну стварност човека који је живео есхатолошким начелом
изнад овоземности. Јана М. Алексић је показала и доказала
Марина Булатовић
Породична сага о Србима католицима и Србима православцима “Исповијест доктора Рунда”
Роман који разбија предрасуде о нашим прецима, говори о њи-
ховом јунаштву и вековном страдању, печалби у далекој Амери-
ци или Бечу, њиховом радном елану, гламуру и образовању
“Исповијест доктора Рунда” нови је роман доктора медицин-
ских наука Драгана Ковача, који ради у Служби хитне медицин-
ске помоћи у Требињу.
Ковач је написао роман о свом колеги, доктору Петру Рунду
који је живео и радио одређени период у Требињу, све до 1942.
када је под тајанственим околностима обешен у усташком затво-
ру. Истиче да му је приликом писања романа много помогао син
доктора Петра Рунда, др Михаило Рундо (87), анестезиолог у
пензији који живи на релацији Франкфурт – Рисан и овај роман
је уствари његова исповест.
“Живот др Петра Рунда био је врло интересантан, а његов
студентски пут невероватан. Он је добио стипендију од Русије
у коју је отишао за време Првог светског рата, захваљујући томе
што је његовом матурском испиту присуствовао лично краљ
Никола (маја 1914.) и препоручио га за стипендију. У Русији је
Петар прешао 10.000 километара бежећи пред бољшевицима,
тако да је од Москве стигао до Владивостока где га је амерички
ратни брод покупио и вратио у Дубровник”, каже на почетку
разговора аутор романа Драган Ковач.
Ковач истиче да се стари Требињци који су познавали докто-
ра Петра Рунда најлепше изражавају о том лекару и његовој по-
родици. “Нјегов отац Ристо Рундо (Србин православац из Мос-
тара који је једно време живео и у Црној Гори), као и његов
таст Михо Дежуловић (Србин католик пореклом са Пељешца,
касније настањен у Дубровнику) били су врло интересантни и
гламурозни људи. А њихови животи су инспирација ове дир-
љиве историјско-породичне саге, о јунацима који су били јасно
национално опредељени”, додаје аутор.
Али, како је дошло до тога да се доктор, специјалиста за
ургентну медицину, лати пера?
Почетком 2013. г. одлучио сам да напишем дужу приповетку
о погибији мог брата на фронту према Дубровнику, 1. октобра
1991. г. када су га мртвог донели у Службу хитне медицинске
помоћи, у којој сам баш тога дана био дежурни! На крају је од
свега испао читав роман, веома читан у Херцеговини.
У роману “Исповијест доктора Рунда“ налази се и мало
познат детаљ широј јавности – одмах након убиства Франца
Фердинанда, 28. јуна 1914. г. многе грађане Дубровника, Србе
(католике) обу-зела је црна слутња. Већ 4. јула Хрвати су заказали
задушнице за убијеног престолонаследника, а Дубровником су
одјекивали покличи: “Србе на врбе“ и “Удри Србина”! Да ли је
могуће да се реторика наших комшија није променила до данас?
С обзиром да су поменути покличи масовно одјекивали
три пута у историји: почетком Првог и Другог светског рата,
те током распада СФР Југославије, а одјекују и данас диљем
Хрватске, мислим да Срби као народ дефинитивно треба да
извуку поуке из минулих догађаја и да на страну оставе своје
хришћанско праштање јер уколико желимо да разумемо са-
дашњост морамо добро да познајемо нашу прошлост и јасне
поуке из ње пренесемо потомцима.
Јунаци вашег романа сведоче да је Италијанска војска, за
време Другог светског рата, неретко спашавала Србе од усташ-
ких злочина. Они, стационирани у Требињу, били су згрожени
усташким зверствима. По казивању др Михаила Рунда – Ита-
лијани су били за време рата искрени пријатељи његовог
оца др Петра Рунда – који је такође страдао од усташа. Како
објашњавате то да су нам Италијани били више наклоњени него
“браћа” Хрвати?
Талијански високи официри су били школовани војни про-
фесионалци и без обзира на фашистичко определење њиховог
врховног вође, супротстављали су се, где су год могли, драс-
тичном кршењу обичаја ратовања, поготово злочинима над ци-
вилима. Последице усташких злочина у Херцеговини, које су
генерали попут Алесандра Лузана видели, а касније у мемоарима
и описали, и много “тврђу” војску од талијанске нагнале би да
заштите локално становништво. Сви они су били пренеражени
и згађени окрутношћу усташа према својим дојучерашњим
комшијама – Србима! Поражавајуће је што и данас, након толико
година, авет усташтва прожима једну државу, чланицу ЕУ!
Ово је истинита прича о нашим људима са Пељешца,
Дубровника, Требиња, Херцег Новог, Цетиња… Има ли данас
уопште Срба на Пељешцу или Дубровнику?
Непобитна историјска чињеница је да су Срби католици
све до почетка Првог светског рата чинили елиту Дубровника
у интелектуалном, пословном и културном смислу. Били су
власници вредних некретнина и предузећа, бирани су за гра-
доначелнике града, имали су своје штампарије и листове, ћи-
рилица се могла видети на многим фирмама и бутицима. И
стари и млади су говорили више страних језика, а окупљали су
се у еминентном Соколском друштву “Душан силни”. Поменућу
само неке од најпознатијих Срба католика из Дубровника и
околине: Валтазар Богишић, Влахо Буковац, Иво Војновић,
Антун Фабрис, Иво Ћипико, Драгутин Франасовић, Рудолф
Сарделић, Јосип Берса и многи други! Један од њих је и лик у
моме роману: госпар Мато Грацић.
Данас, Срба католика у Дубровнику више нема. Они нису
били довољно добри католици за Хрвате и католичку цркву…
а доста их је страдало током Првог светског рата, имовина
им је пропала, а многи су касније по принципу: хиљаду пута
изговорена или написана лаж постаје истина, “осванули” у
данашњој Хрватској искључиво као католици. Али, Хрвати!
Какве ће све живописне јунаке вашег романа, читаоци моћи
да упознају?
Упознаће доста јунака који нису измаштани, а живели су
у веома бурном времену, на прелазу XИX у XX век и првом
половином потоњег. Неки од њих су и познате историјске лич-
ности попут краља Николе, краља Милана Обреновића, Николе
Тесле, Алексе Шантића, Мирка Комненовића— Ипак, они који
носе читаву причу романа су две породице: Дежуловићи и Рун-
дови. Нјихове бурне породичне саге се обједињују венчањем др
Петра Рунда и Лјубице Дежуловић.
У роману “Исповијест доктора Рунда” читаоци ће неколико
пута “срести” и Николу Теслу.
Први пут, на самом почетку, када мушки део породице
Дежуловић са Пељешца бродом креће за Америку, где стижу
само синови Михо и Никола, док је њихов отац Јоза преминуо
током дуге и напорне пловидбе (ка Нјујорку). Михо је на дрвеном
зиду, баш до његовог кревета, запазио натпис 2. јун 1884. Никола
Тесла и усхићено повикао: “Овај наш земљак је пре три месеца
путовао овим бродом! Сигурно већ рмбачи у неком америчком
руднику!”
Нешто касније, 1892. године, и Ристо Рундо при повратку из
Беча случајно присуствује величанственом дочеку Николе Тесле
на београдској железничкој станици. Велики научник је тада на
само један дан посетио државу својих предака – Србију. Свој
говор завршио је речима: “Живело Српство!”
Уприличен му је и пријем код краља Александра Обреновића,
који га је одликовао Орденом Светог Саве ИИ реда. Уморан, али
врло срећан, Тесла је заноћио у Хотелу “Империјал”.