Интервју са Меџорли Перлоф, фебруара 2020.

Објавили сте “Неоригиналног генија: Поезија других средстава
у новом веку”. Како бисте дефинисали “неоригиналног генија”?
М.П. Израз неоригинални геније је, наравно, ироничан.
Мислила сам на то да неко може бити гениј чак и кад је сав
језик у нечијем делу преузет однекуд, односно неоригиналан.
Генијалност није нужно ствар измишљања завере ликова или
језика, већ правилних избора.

Шта вас је окренуло авангарди у време “Футуристичког тре-
нутка: Авангарда, Авангарда и Језик пукотине, са новим пред-
говором”?
М.П. Прво издање “Футуристичког тренутка” било је 1986. го-
дине; друго је изашло 2003. године и много тога се променило!
Оно што је најважније, било је то после 911 и Седињене Државе
су се заувек промениле! Нема више утопијских нада, па чак ни
“кул” футуризма о којем говорим у свом последњем поглављу.
Желела сам да промислим о проблемима који су се збили.

Конкретна поезија је данас веома популарна у Бразилу? Како је
на другим местима? Претпостављам да није увек било тако?
М.П. Конкретна поезија настала је у мањим или малим кул-
турама: Бразилу, Шведској, Швајцарској, а не у великим
престоницама попут Париза, Лондона или Њујорка. Као прво,
био је то савршен облик за оне који пишу на мање познатим
језицима. Не могу да читам португалски, или само врло ма-
ло, али могу разабрати сјајне бразилске конкретне песме. Кон-
кретизам се никада није примио у англофонским земљама;
Нисам баш сигурна зашто. Овде се сматра само забавом и
играма, не довољно озбиљним. У Седињеним Државама се
очекује да песници говоре важне ствари.

Постоји ли веза летризма с конкретном поезијом?
М.П. Не знам шта је летризам? Мислите на мулти-латеризам?
Ако је тако, тада, да, идеја о пребацивању језика и свест о гло-
бализму били би веома важни за конкретне песнике.

Много сте радили с језичким песницима и објективистима? Који
је по вашем мишљењу допринос језичких песника авангардној
и, још више, савременијој поезији?
М.П. Језичка поезија била ми је веома важна у деведесетим
годинама прошлог века, више као принцип него кроз поједи-
начне песнике, од којих су мали број заиста били изванредни
песници. Ова врста поезије подржавала је принцип да песник
започиње идејама, а затим те идеје преточи у језик. Уместо да
поезија почиње језиком. Као што је Чарлс Бернштајн то рекао,
не постоје мисли изван језика. Језичка поезија имала је врло
важан негативан ефекат, очистивши собу од устајалих идеја о
емоцији и лирској искрености итд.

Језичка поезија је била истовремено као Дада, конкретна, екс-
периментална, концептуална?
М.П. Да, иако је језичка поезија као покрет била интелекту-
алнија од Даде, мање забавна и разиграна. Ова поезија је себе
схватaла озбиљно, a и као политички покрет – марксистички и
материјалистички. И, не, концептуална поезија је настала нешто
касније и њене идеје су другачије иако потичу из језичке поезије.

Крег Дворкин и Голдсмит су вам посветили “Против изража-
вања: Антологија концептуалног писања” (2011), да ли је “Нео-
ригинални гениј: Поезија других средстава у новом веку”, ваш
одговор?
М.П. Да, сви смо радили у том смислу. Идеја која стоји иза “Про-
тив изражавања” јесте да се може створити сјајно писање које
је у потпуности направљено од туђих текстова. У свету умет-
ности овај концепт је прихваћен већ шездесетих. Или, боље
речено, Дишамп је отац конкретне поезије. Показао је да може
узети најобичније предмете и реконтекстуализовати их или
кадрирати тако да се направи велико уметничко дело. У поезији
је, међутим, то теже, јер је основа језик и зато је ретко пронаћи
песму која је у потпуности написана речима некога другог. У
сваком случају, неоригинални геније је критички комплемент
“Против изражавања”. Крег Дворкин је био мој студент, али
много сам научила од њега и, наравно, од Кенија Голдсмита.

Више ме занима ваш допринос концептуалној поезији. Орга-
низовали сте конференцију “Концептуална поезија и њени други”
2008. Како сте дошли до идеје? Био је то врло важан догађај у
савременој литератури. Јесте ли пратили пут ка авантурираном,
позитивном пријему и савременом препознавању нових кон-
цептуалних писаца и “добро успостављених” авангардних
песника?
М.П. Концептуална конференција о поезији 2008. године
у Тускону, у Аризони, настала је када су ме организатори у
њиховом Поетском центру позвали да радим све што волим.
Назвали смо је “Концептуализам и остали” јер нисам хтела да
имам само песнике концептуалисте. Али неки од “других” нису
желели да дођу; они нису имали и даље немају никакву потребу
за концептуализмом.
Али имали смо дивну сеансу са Кристијаном Боком, Чар-
лсом Бернштајном, Каролином Брегвал, Крегом Дворкином,
Кенетом Голдсмитом, Трајси Морисом и другима. Позвали смо
дискутанте, поред главних говорника, као Ванесу Плејс, Брајана
Рида, Ристана Карнова, и др. То је учинило конференцију врло
узбудљивим и садржајном. Покушали смо да разумемо шта
је концептуализам и како је повезан с ранијом поезијом и
уметношћу.

Сарађивали сте са многим концептуалистима, кога би сте из-
двојили?
М.П. Управо поменути, а потом и француски концептуалисти
попут Франца Лебовића и Џен Бејтнс.

Које је ваше мишљење о перформансној уметности и концеп-
туалном перформансу. И, једно пристрасно питање: како видите
уметност Марине Абрамович?
М.П. Па, перформанс као уметност је велика тема – постоји
толико много и врло различитог квалитета. Лаури Андерсон ми
се веома допада – посебно њен рани рад. Али, у целини, мислим да
уметност перформанса делује у тренутку и да је стога прилично
ограничена. Наравно, може се репродуковати представа, али
други пут је свакако мање занимљив од првог, као што је то
случај с многим наступима “Урсонате” Курта Швитерса. И не
марим много за Марину Абрамович – то је једнослојна линија,
не бих желела да је видим поново.

С Крегом сте написали “Звук поезије, поезија звука” истражујући
вредност звука, представе “Дада” Хуга Бала или представе Жана
Коктоа. И ти си то урадила у Кејџу. Ваше изузетне мисли о
америчкој авангардној музици?
М.П. Џон Кејџ је по мени један од великих уметника 20. века.
Преиспитао је шта је звук, шта је тишина, шта се може урадити с
једноставним, свакодневним материјалима и шта је формација.
Али имајте на уму да Кејџ није волео импровизацију или типично
уметничко извођење, да је веровао да је форма средишња за
сваку уметност, и био је невероватно инвентиван у разумевању
свог времена и гледању како се уметност мора променити, да не
може да остане иста.