Радоје Радојевић
“Српска прича” коначно испричана
(Немања Девић, Српска прича – Сећања из рата и револуције
1941-1945, Београд: ЈП Службени гласник, 2018)
Немања Девић је најмлађи у генерацији српских историчара (Ми-
лош Ковић, Чедомир Антић, Бојан Димитријевић, Коста Николић,
и други) која се определила за историјографију “са српског ста-
новишта.” Иако релативно млад (рођен 1989. у Смедеревској
Паланци), Девић наставља да задивљује љубитеље историјског
штива, својим широким и дубоким познавањем чињеница из
српске прошлости, али и непристрасног, рационалног и зрелог
просуђивања свих тих чињеница и околности. Уз то његови
текстови плене луцидношћу и лакоћом израза чије су главне
одлике прецизност, концизност, отменост, упрошћеност и при-
родност што асоцира на историјска дела Слободана Јовановића,
једног од твораца “београдског књижевног стила.”
Тренутно је докторант на Филозофском факултету у Београду,
али ради и као научни сарадник Института за савремену исто-
рију у Београду. Његов опус већ обухвата више од двадесет на-
учних радова, међу којима се издвајају монографије: “Истина
под кључем – Доња Јасеница у Другом светском рату” и “Жртве
у зајечарском округу после 12. септембра 1944” (у коауторству са
др Срђаном Цветковићем). Његова прва књига коју је објавио као
матурант гимназије садржала је јединствен попис свих жртава
Другог светског рата у једној локалној средини у Србији и за њу
је 2009. године добио награду “Драгиша Кашиковић”. Године 2016.
објавио је “Смедеревски крај 1941-1945 – Ратне жртве”, док је Catena
Mundi 2019. издала његову најновију књигу “ОЗНА: репресија
комунистичког режима у Србији – 1944-1946” (у коауторству са
др Срђаном Цветковићем). Урадио је и две запажене изложбе:
“Јунаштвом у славу – српски војник у Првом балканском рату”,
2012. године, а 2014. је један од сарадника у изради изложбе “У име
народа – репресија у Србији 1944-1953.”
Његова биографија садржи референце о истраживачком раду
на попису жртава Другог светског рата у Србији, као и ангажо-
вању на пројектима Музеја жртава геноцида и Комисије за тајне
гробнице при Министарству правде Републике Србије. Учествује
на трибинама, пише за више листова и портала, а на ТВ Храм
уређује емисију “Српска историјска читанка.” Као што се види
из претходног, његова примарна област интересовања је историја
српског народа у Другом светском рату. Са књигом “Српска
прича”, Девић се по први пут дотиче и проблема из историје
српске политичке емиграције на Западу после 1945. године.
У књигу “Српска прича – Сећања из рата и револуције 1941-
1945”, Немања Девић је уствари уградио две књиге у једну: при-
редио мемоарске записе из рата и револуције мајора Александра
Милошевића, официра Краљевине Југославије и Краљевске југо-
словенске војске у отаџбини, устаника и учесника у грађанском
рату, и на преко две стотине страница употпунио биографијом
мајора и историјским чињеницама, његову животну причу у коју
је стао скоро читав један век, обелоданио као трајно сведочанство
и биографски медаљон.
Мајор Александар Милошевић је био изванредна, али готово
анонимна личност српске историје. Рођен је на Видовдан 1910. у
селу Сараново у Шумадији, у породици ратника и сељака, не-
поговорно оданих отаџбини – типичан изданак слободарске
шумадијске лозе. Завршио је Гимназију у Крагујевцу, а у Краље-
вини Југославији био је један од најбоље рангираних питомаца
57. класе ниже Војне академије у Београду. Уписао је потом
Вишу школу војне академије, по чијем завршетку, у септембру
1939. године добија службу у Призрену и, практично, свој ратни
распоред јер је Други светски рат већ био на помолу. Јуначки се
борио у Априлском рату. Генерација младих официра којој је
припадао одлучила је да не призна капитулацију земље. Донели
су одлуку да се свако врати у свој завичај и да пруже отпор оку-
патору. Прикључује се редовима Краљевске југословенске војске
у отаџбини и бива постављен за команданта Лепеничког одреда,
па бригаде, па 2. шумадијског корпуса и Западно-моравске
групе корпуса. Био је један од кључних организатора акције за
евакуацију савезничких пилота из Прањана августа 1944. Уз
свог команданта пролази целу “Босанску голготу,” о чему води
и дневник. И када је војска генерала Михаиловића доживела
пораз и војни слом у бици против партизана на Зеленгори, у
мају 1945. године, наставио је борбу. До јуна 1946. године деловао
је илегално у Шумадији одакле је емигрирао, прво у Грчку, па
у Италију, па у Немачку и одатле, 1949. у Канаду, у Виндзор, где
почиње друго, подједнако богато, поглавље његовог живота. Био
је ангажован на окупљању српске дијаспоре, покретању новина
и одржавању интензивне преписке са својим бившим саборцима
и пријатељима. Био је активан у српској заједници и у цркви, где
је 1960-их као представник Канаде биран и за члана епархијског
савета епархије Америчко-канадске. Када су 1990-их започели
нови сукоби у Југославији, Александар Милошевић се ангажовао
у ширењу истине о српском народу и његовој борби.
У родно село вратио се први пут 2002. године, после скоро
шест деценија. Његови преживели војници, тада старци у деветој
деценији живота, дочекивали су га уз војнички поздрав и рапорт.
Преминуо је у Торонту 2009. у стотој години живота и по својој
жељи сахрањен је уз своје претке у родном Саранову, истог дана
када је у Београду на вечни починак испраћен блаженопочивши
патријарх Павле.
Мајор Милошевић био је човек изузетног морала и частан
официр, строгих и високих принципа. Све време борио се ис-
кључиво на страни Краљевске југословенске војске у отаџбини
Дарко Михајловић
Учешће XII пешадијског пука “Цара Лазара” у пробоју Солунског фронта
~ Oтварање капије слободе и пут у вечност ~
Српска војска на Солунском фронту
После албанске голготе и опоравка, српска војска је на Солунском
фронту 1916. године водила Горничевску битку, заузела највиши
врх планине Ниџе-Кајмакчалан, водила борбе у окуци Црне реке,
заузела Битољ и померила напред линију фронта за приближно
40 километара. У те борбе ушла је према организацији од 26. феб-
руара 1916. године. Организована је у три армије, у чијем саставу
су биле по две дивизије са обвезницима свих позива.
➢ Прву армију чиниле су Моравска и Вардарска дивизија;
➢ Другу армију чиниле су Шумадијска и Тимочка дивизија;
➢ Трећу армију чиниле су Дринска и Дунавска дивизија.
Због великих губитака и без перспективе за попуном људства,
расформирани су четврти пукови дивизија, Добровољачки од-
ред, четврте чете батаљона (батаљони су остали са три чете, али је
појачана њихова ватрена моћ, митраљеским одељењем са по 8
митраљеза и свака чета је имала 12 пушкомитраљеза).
Реорганизацијом војске од 28. марта 1917. године расформира-
на је трећа армија, те су преостале само две армије.
Прва армија (командант војвода Живојин Мишић до 18. јуна
1918. године, а онда генерал Петар Бојовић, тако да ће он водити
армију у пробоју Солунског фронта, а по пробоју фронта добити
чин војводе) састојала се од Моравске, Дринске, Дунавске и Ко-
њичке дивизије (која је према ранијој организацији војске била
изузета из састава армија и директно потчињена Врховној ко-
манди). 1) Држала је фронт од Сокола до Црне реке, дужине 20 km.
Друга армија (командант војвода Степа Степановић) састо-
јала се од Шумадијске, Тимочке и Вардарске дивизије (која је
преименована у Југословенску дивизију). 2) Армија је држала
фронт од Фушина до Сокола, дужине 35 km. Приликом пробоја
Солунског фронта XII пешадијски пук “Цара Лазара” налазио се у
оквиру Шумадијске дивизије (којом је тада командовао пуковник
Петар Мишић; убрзо по пробоју унапређен је у чин генерала). 3)
У мирнодопско време у оквиру Шумадијске дивизије били су
X пешадијски пук “Таковски” (обвезници су били са подручја
између Чачка и Краљева, а мирнодопско седиште било је у Чачку,
командант пуковник Јеврем Михајловић), XI пешадијски пук
“Карађорђа” (обвезници са подручја између Краљева и Крагујевца,
који је био седиште пука, командант пуковник Војислав Томић),
XII пешадијски пук “Цара Лазара” (обвезници од Краљева према
Крушевцу, где је било седиште пука, командант пуковник Ћира
Даскаловић) и XIX пешадијски пук (Крагујевачки), који је током
реорганизације српске војске на Солунском фронту расформиран,
па су њиме попуњени горе наведени пукови Шумадијске дивизије. 4)
Током 1917. године према плану српске Врховне команде, који
је прихватио главнокомандујући фронта Морис Сарај, извршена
је од 9. до 23. маја 1917. године офанзива на фронту друге армије
преко планинског масива Ветерник-Добро поље-Сокол. Током
тих борби XII пешадијски пук, сврстан у средњу дивизијску коло-
ну, је требао 14. маја да са своја два батаљона заузме Облу Чуку,
и да залажењем у позадину непријатеља угрози његову одбрану
на Ветернику. Киша и магла током 14. и 15. маја су онемогућиле
дејства на српском фронту, па је 16. маја извршена артиљеријска
припрема, али пук није могао по магли и пошумњеном терену
да заузме Облу чуку. Наредних дана магла је ометала напад, па
је пук 19. маја поново покушао да заузме Облу чуку, али је напад
одбијен, јер га је на 30 до 50 метара сачекала снажна пушчана
ватра, експлозије ручних бомби, а бочна ватра са Кравице и
Ветерника му је додатно отежавала положај. 5)
Шумадијска дивизија, која је једина од српских офанзива
учествовала у мајској офанзиви на Солунском фронту, заузела
је само Котку, која је значајна због могућности извиђања непри-
јатељских положаја на Добром пољу. Сем тога, у нападу се пришло
ближе бугарским положајима, створена је дубина потребна за
бољи распоред јединица. Већи успех је изостао. О томе Драгиша
Пандуровић, командир чете, у XII пешадијском пуку, пише: Данас
је 11 дана како је започела “офанзива”! За то време заузели смо
“Котку” и коту 1824, плативши скупо те две тачкице, безначајне
кад се узме у обзир колико таквих тачкица има до Саве и Дунава
и колико нам је људи још остало! 6)
Међународне околности мењале су и ситуацију на Солунском
фронту. Револуција у Русији (фебруарска и октобарска), улазак
Сједињених Америчких Дежава, Грчке и других држава у рат,
имали су свој утицај. Грчка војска је добила свој део фронта, али
после револуције у Русији и склапања Брест-Литовског мира
са Русијом, Немачка је могла пребацивати са Источног фронта
трупе на Западни фронт. Да она не би своје трупе са Солунског
фронта пребацивала на Западни фронт, организоване су сталне
чарке. У тим честим сукобима српска војска је имала губитке.
Током априла и маја 1918. године сваки пук Шумадијаке дивизије,
па и XII пешадијски пук, имао је задатак да изврши препад
непријатеља на свом делу фронта. Све ово, гласине које су стизале
(на пример о Топличком устанку), непријатељска пропаганда,
дуг боравак у рововима без одмора (јер српски војници нису
могли као француски и британски ићи на одсуства), исцрпљујућа
будност због близине непријатеља (ровови на удаљености 30 до
150 метара), Солунски процес против припадника организације
“Уједињење или смрт”, утицали су на клонулост српских војника.
Дуго се чекало и чамило по влажним рововима на врлетном
терену, где се раније само вераху дивокозе и срне. Човечја нога
ту није крочила. Три године у подземним кућама, уздисало се,
и наизменично, као прилив морских таласа, дизали се, као из
мртвих, самопоуздање, понос и мржња према ономе који у нај-
мучнијем и одсутном часу исполинске борбе забоде нож у леђа. И
самом Богу морало је бити тешко, што је најбољи и најхрабрији
војник без своје кривице, поред своје храбрости и других племе-
нитих особина, пао у тешко искушење. 7)
Промене у војсци чинио је долазак добровољаца. Њихове је-
динице су расформиране, убачени су у Вардарску дивизију која
је названа Југословенска дивизија (од њих су формирана два
пука – Југословенска бригада). Од добровољаца је формирано 16
чета, које су распоређене по свим српским пуковима (у листама
губитака XII пешадијског пука, сем из горе наведеног подручја и
оних мобилисаних са подручја Македоније 1914. године, помињу
се лица из Босне, Лике…). 8)
Након сукоба са главнокомандујућим Солунског фронта
Адолфом Гијомом 9) , генерала Петра Бојовића на месту начелника
Главног штаба српске војске, заменио је војвода Живојин Мишић.
Генерал Франше Д’ Епере постао је нови командант Солунског
фронта.
Од идеје до реализације пробоја фронта
~ Положај и улога XII пешадијског пука “Цара Лазара” ~
После тих промена прихваћена је идеја српске врховне команде
да се примени стратегијско изненађење у пробоју Солунског
фронта. Наиме, још 20. октобра 1917. године српска Врховна ко-
манда је поднела меморандум који је садржао идеју брзог пробоја
_________________________
1) Томислав Гаврић, Драган Симовић, Војвода Петар Бојовић, Медија
центар “Одбрана”, Београд, 2016, 119.
2) Далибор Денда, Српска војска у Првом светском рату, Историјске
свеске, бр. 11, Андрићев институт, 2014, 1-8
3) У персоналном досијеу стоји 21. октобар 1918. године, а М. Бјелајац
наводи као датум унапређења у чин генерала 8. новембар 1918. године
(реч је о употреби јулијанског и грегоријанског календара, али и
поред тога постоји разлика). Биографија Петра Мишића: Војни архив,
ДПП, К. 1137, Ф. 509, од 1 до 5. Л; Миле Бјелајац, Генерали и адмирали
Краљевине Југославије 1918-1941: студија о војној елити и лексикон,
Институт за новију историју Србије, Добра, Београд, 2004; 220;
Српски биографски речник, књ. 6, Мар-Миш, главни и одговорни
уредник Чедомир Попов, Матица српска, Нови Сад, 2014, 926-927.
4) Драган Драшковић, Мирољуб Арсић, Пробој Солунског фронта 1918.
године, Народни музеј, Историјски архив Краљево, 1998, 9.
5) Миливоје Алимпић, Солунски фронт, Војноиздавачки завод, Београд,
1967, 275 ( даљем тексту М. Алимпић Солункси фронт).
6) Миле С. Бјелајац, Генерал Драгиша Пандуровић, Институт за новију
историју Србије, Београд, 2007, 49.
7) Драгиша Пандуровић, Заузеће Западног Ветерника 1. и 2. септембра
1918, Ратник, бр. 6, 1927, 61 (у даљем тексту Д. Пандуровић, Заузеће
западног ветерника).
8) О попуни јединица српске војске на Солунском фронту Војна
енциклопедија, Вијно издавачки завод, бр. 8, 1974, 786-787. О саставу
јединица може се закључити на основу Листе губитака (рањених,
погинулих, несталих) на Солунском фронту 1918. године, Војни архив,
П. 9, К. 286, Ф. 1, Д. 9.
9) Главнокомандујући фронта после Мориса Сараја, од децембра 1917. до
јуна 1918. године.