У српком народ има изреку: ”Брат је мио које вере био”. Кроз цео
свој живот сам поштовао, и данас поштујем, ову народну мудрост
и о њу се нисам огрешио. Живим у мултиетничкој земљи и немам
проблема с поштовањем разлика и било које вере и нације, али
имам када се оне спроводе и намећу силом по војно-политичким
програмима .
Мотиви за ово писмо су вишеструки, као и поводи да га
баш сада напишем док чамим у карантину белосветских тро-
вача и сејача страха. Прво, пред Васкрс стиже ми чланак, у
прилогу поруке од сарадника, без наслова и имена аутора, али
пророчки истинит и стањем ствари потврђен. На крају пише
само одредница извора: vestinet.rs. Истовремено ми рекоше, по-
средством телефона, и браћа по крви и браћа у Христу да ”сад
не паметујем кад сам побегао преко океана” кад им рекох да је
полицијски час у Србији непотребан јер га нема ни у другим
земљама ни у Европи, ни у Америци. Нагласих да је посебно
нехуман према генерацији пензионера да им не дају данима
ни на сат да изађу да прошетају. То су људи чији су витални
органи ослабили па ће их убити некретање. Не, немам ја право
да критикујем одлуке државног врха Србије из које сам побегао.
Иако сам на све врсте удараца из моје отаџбине научио, повреди
ме овакво мишљење ближњих. Заврших разговор смирено, не
враћајући се на ову тему, у духу припрема за причешће. Потврди
се и трећи мотив да јавно искажем своје мишљење ко је и зашто је
“побегао”. Током Васкршњег поста, захваљујући организационим
способностима и прегалаштву свештеника у најстаријој и нај-
мањој српској цркви Светог Саве у Торонту, присуствовли сам
недељним литургијама за време Васкршњег поста и причестили,
а да смо испоштовали прописе државе Канаде. Пред сами Васкрс
Божји промисао и распоред прота удесише да главни спонзор
часописа “Људи говоре” и његов уредник, једини од парохијана,
учествоваше у целој литургији, а десетак људи се тог дана и
причести. Приложисмо Васкршњи дарак својој цркви јер јој је сада
најпотребнији. Наш донатор ме замоли да облетимо све српске
цркве у Торонту, сем оне које су још увек у расколу, и манастир
у Милтону. Има жељу, а Бог му дао да је својим рукама и памећу
поштено заради па може да све српске храмове дарује. Тако и
урадисмо. На Ричмонд Хилу служене су две литургије, једну за
другом, да би што више људи присуствовало и причестило се, па
затекосмо и проту и доста причесника, а у Мисисаги закључана и
капија порте. Кажу да нису могли организовати парохијане, а да
не прекрше закон државе па су литургију служили без парохијана.
У Милтону наш спонзор уручи дарове и садашњем и бившем
владици. Они нас домаћински дочекаше и испратише. После
сумирања овог васкршњег ходочашћа, пробуди се јарац у мени,
који се био примирио за време поста, па завеча: “Зашто актуелни
председник САНУ и патријарх СПЦ одобрише Цару и Царево
и Божије па присташе да се забрани верном српском народу да
у својим академијама и храмовима прославе Васкрс, а немаше
ништа против отварања и полагање венаца у Кући Цвећа?” Би то
четврти повод за ово моје јавно обраћање. И кључни и мотив и
повод овог мог писма је што “паде Косово и Метохија шапатом” и
поред громогласног кликтања врховника Србије “5: 0 за Србију!”,
“Не дам Трепчу!”, “Не дам Газиводе” па даде све.
Елем, том чланку без наслова и без имена аутора сам дадох
наслов: “Деценијско стање свести или менталитета кроз лакмус:
Дража – Тито”, а потписах га наведеним извором и поставих на
сајт часописа “Људи говоре” (www.ljudigovore.com). Објавићу га и
у класичнонм издању у наредном броју. Зашто? Рекох у наслову:
сматрам га лакмус-папиром за препознавања стања српске свести
и менталитета у неопредељењу за прекаљеног српског патриоту,
а опредељењу за туђег пробисвета и сатрапа Срба. Срби који
воле да вуку у туђем јарму, ево, безмало, цео век опредељују се
за масовног убицу свог народа. Документарности ради наводим
цитата из поменутог чланка без наслова:

“С једне стране имамо српског официра који је учествовао у свим
биткама Балканских и Првог светског рата 1912-1918. Повукао
се са војском и народом пешке преко Албаније, био на Крфу, на
Солунском фронту итд. Он је из тог рата изашао као један од
најодликованијих српских официра и сви су га упамтили као
таквог. И сад долазимо до парадокса да један овакав српски
официр бива проглашен за “издајника” и “сарадника” немачког
окупатора против ког се борио и био рањаван итд.
Са друге стране имамо непријатељског аустроугарског војника
који се борио у саставу по злу и покољима чувене 42. домобранске
“вражје” дивизије из Загреба, у њеном 25. домобранском пуку. Тај
непријатељски војник је од августа 1914. прокрстарио сва главна
попришта ратних окршаја у централној Србији-од Љубовије,
Малог Зворника и Лознице до Крупња, Беле Цркве, Столица,
Текериша, Ваљева, Мионице, Љига и Лајковца итд. И учествовао
је у борбама против наше војске на Церу, Дрини, Гучеву и
Мачковом камену и на Колубари и за то добио аустријску сребрну
медаљу за храброст итд. И сад одједном он постаје велики борац
за слободу нашег народа, маршал итд”.
Определише се Срби за Јосипа Броза, коме се тачно не зна ни
ко му је отац и мајка, ни које је вере (сем да је туђе!). Определише
се ондашњи Срби партизани и данашњи титоисти за каплара
злогласне “Вражије дивизије” аустријске војске из Загреба која
је починила монструозна убиства по Србији и за та злодела над
Србима одликован је од Аустроугарске војске у Првом светском
рату. У Другом светском рату дошао у поробљену и распарчану
Србију да организује и води комунистичку револуцију против
“српске буржоазије”, а не у клеро-фашистичку Хрватску да диже
револуцију против фашизма и хрватских нациста и буржуја.
И када га Дражини Срби протераше из Србије у Босну у првој
години рата, Титови Срби су из заседе убијали по 4-5 Немаца,
иако су знали да ће Немци, по свом злогласном закону “Сто
Срба за једног Немца”, убити 400-500 Срба (У Крагујевцу 6-7
хиљада српских ђака и цивила!). И тада су српски срамотници
клицали Брозовој и Хитлеровој освети. А када су Срби по други
пут бомбардовани (на почетку од Немаца, на крају од лажних
савезника Енглеза) да би Броз уопште могао ући у Србију, његови
Срби партизани, када су ушли у Србију, стрељаше у сваком
српском граду по неколико хиљада Срба. А када је Србију по-
робио, захваљујући лажним српским савезницима, уби и по
десетине хиљада Срба. Њихову децу посла на непотребни, из-
мишљени, за српски подмладак кажњенички “Сремски фронт”
да се и потомство српских родољуба уништи. Када су Енглези
ухапсили генерала Дражу, у његовој земљи, јер није хтео да изда
српски народ и склони се са краљем и Владом код њих, предаше
га Брозу чији Срби му пресудише и масакрираше га да му се ни
данас не зна гроб.
Српски комунисти и данашњи титоисти нису се определили
за часног српског официра из домаћинске породице, за српског
патриоту коме знају породично стабло, старо неколико векова,
него за убицу Срба, пробисвета и шпијуна коме ни правог имена
и порекла нису знали. Зато сматрам однос Срба (онда и сада!)
према Дражи и Јосипу лакмус-папиром за одређење стања српске
свести и менталитета.
Све српске титоисте, од Милошевићевих до Вучићевих, који
деценијама вуку у туђем јарму, називам последњим срамотни-
цима. Зашто? Зато што су помагали (и данас помажу!) лажним
савезницима, евроунијатским и америчким глобалистима (нис-
ког морала и убилачкиог порива!) који су и по четврти пут
бомбардовали Србе (трећи пут у Републици Српској!) да би
Србији отели њену темељну и свету земљу Косово и Метохију,
Србе протерали, православне храмове им разорили и предали ову
вековну српску земљу албанским терористима, џихадистима и
нарко-дилерима. Ти гангстери, европски и амерички, помогли су,
и данас помажу, лоповима титоистима у Црној Гори да одвоје ову
српску земљу од Србије, а да Србе у њој фашизоидним законима и
судовима злостављају и прогањају, стварају им некакву нову цркву,